Telegraf u Izraelu: "Ma, znaš li ti ko je Bibras Natho?!" i druga objašnjenja za pakao Bliskog istoka
Za pet dana u Izraelu videli smo masu stvari koje su nas iznenadile na razne načine, pa i one koje bi bilo bolje da nismo, ali i čuli objašnjenja koja će se nekome svideti, a nekome neće. Odlučite sami u kojoj ste grupi
Bliski istok – raskrsnica svetova na kojoj se sreću Evropa, Azija i Afrika - kolevka je iz koje su potekle religije koje su taj region krvlju zalile i zalivaju ga gotovo bez prestanka.
Nemoguće je izračunati koliko je krvi proliveno u regionu koji mnogi nazivaju Svetom zemljom. Muslimani, hrišćani i jevreji, koji dele tu teritoriju, od vajkada su na njoj živeli, ali i ratovali.
Kolevka civilizacija u koju je ljudska vrsta prvo kročila nakon nastanka u Africi i koja je pre pet milenijuma iznedrila sumersko, pa potom egipatsko, mezopotamsko, asirsko i mnoga druga carstva, čime je svetu dala nebrojene blagodeti u kojima i danas uživamo, prošla je kroz brojne krvave sukobe.
Osnivanje države Izrael 1948. godine posmatati kao povod za današnje krvave sukobe u tom delu sveta potpuno je pogrešna polazna tačka. Od kada je sveta i veka, tamo se ratovalo zbog religijskih razlika. Sukobljavali su i sukobljavaju se, hrišćani protiv muslimana, suniti protiv šiita, Arapi protiv jevreja, islamski fundamentalisti protiv Zapada... Takoreći svako ko je tamo živeo sa svakim ko je tamo živeo. Doduše, trenutno radikalni šiiti "tolerišu" sunite koji se bore protiv "zajedničkog neprijatelja" – jevreja. Dokaz tome je što je zvanični Iran, inače šiitska zemlja čiji je glavni saveznik u tom regionu libanski Hezbolah (takođe šiiti) podržala palestinski Hamas, koji je sunitska organizacija.
Da bi se došlo do korena današnjih sukoba na Bliskom istoku potrebno je otići mnogo vekova u prošlost, kada su počeli konflikti oko toga ko ima pravo na Svetu zemlju i ko će kontrolisati mesto na kome su nastale glavne tri religije tih prostora.
Avramovi/Abrahamovi narodi, pod koje potpadaju jevreji, muslimani i hrišćani, oduvek su težili tome da kontrolišu Svetu zemlju u kojoj su se pojavili proroci Mojsije i Muhamed i gde je rođen Sin Božji Isus Hrist.
Za prevlast nad Jerusalimom i Svetom zemljom vođeno je mnoštvo zvaničnih i nezvaničnih Krstaških i drugih ratova.
I to je bukvalno samo vrh ledenog brega što se tiče korena sukoba na Bliskom istoku. Poenta nije u tome ko je prvi počeo, ako se toga iko više i seća, već kada će neko preseći i reći da je bilo ne dosta, nego previše, a da drugi kažu isto i konačno se slože da je vreme za mir.
Iz ove perspektive, ta varijanta deluje kao apsolutna utopija.
Nažalost.
Ekipa Telegrafa posetila je početkom novembra Izrael i videla i čula njihovu stranu priče. Jednima će ona delovati normalno, očekivano i logično, dok će drugi reći da je istina baš suprotna.
Bez želje da kudimo i sudimo, prenećemo vam njihovu stranu priče, s njihovim objašnjenjima zašto je i kako počeo najnoviji sukob, dokle misle da će trajati, kako vide rešenje problema koji ovde postoji bukvalno od pamtiveka.
Istoriju sukoba ostavljamo istoričarima. Ipak je to njihov posao.
"Kada budeš čuo sirene, beži u sklonište koliko te noge nose!"
U utorak, 31. oktobra, stigli smo u Tel Aviv. Ne računajući ogromnu vlažnost vazduha (ipak je u pitanju grad na obali Sredozemnog mora), bilo je prijatno veče, s obzirom na to da je temperatura bila znatno viša od one u Srbiji, negde oko 27 stepeni.
Nije bilo potrebno mnogo da shvatimo da smo u zemlji koja je u ratu – tokom šetnje predivnom promenadom uz koju su smešteni hoteli iz najpoznatijih svetskih lanaca začule su se sirene za vazdušnu opasnost, koje označavaju da je u toku raketni napad Hamasa.
Kolega i ja samo se pogledali, kao da jedan drugog pitamo gde da bežimo. A onda smo shvatili da niko oko nas ne reaguje.
"Da li su baš toliko ’otupeli’ od silnih uzbuna i sirena da više ne reaguju?", "Šta se dešava?", "Zašto niko ne beži su sklonište?", "Zašto ljudi i dalje džogiraju na promenadi, šetaju porodično sa bebama u kolicima, igraju odbojku na plaži...?", samo su neka od pitanja koja su mi iskakala u glavi.
Ubrzo je stigao i odgovor...
"Ako želiš da pričate s Izraelcima, budi direktan", rekli su nam pre polaska oni koji ih bolje i duže poznaju. "Oni ne vole odugovlačenje, zaobilaženje, cile-mile i slične stvari. Ako te nešto interesuje, reci šta je to i zašto te interesuje. Dobićeš direktan odgovor."
Poslušao sam.
Zbunjen reakcijom na uzbunu za vazdušnu opasnost, objasnio sam ko sam i zašto sam tu, te upitao nekoliko prolaznika zašto niko nije bežao u sklonište.
Odgovor je bio očekivano direktan, ali i pomalo zastrašujući...
"Ovo nije bila sirena za naš deo grada. Ako se ovde oglasi, čućeš je odlično. Ma, probudiće te ako spavaš! A onda – beži u sklonište koliko te noge nose!", bilo je objašnjenje jednog stavovnika Tel Aviva, zbog čega sam prvu noć u hotelu spavao s jednim otvorenim okom. Za svaki slučaj.
"Ako vam kažemo da zalegnete, to odmah i uradite!"
Prvi dan novembra bio je rezervisan za posetu nekim od mesta koja su stradala u napadu Hamasa. Zaputili smo se prvo u kibuc Kisufim na jugu Izraela.
Tokom puta domaćini su nam više puta rekli da ćemo dobiti šlemove i pancire "jer je Kisufim veoma blizu linije fronta", ali i kao mantru ponavljali jednu rečenicu: "Ako čujete sirene - trčite u sklonište ili odmah lezite tu gde se nalazite!"
Sasvim dovoljno da vam, blaže rečeno, ne bude svejedno.
A još gore je bilo kada smo stigli.
Na 29 stepeni Celzijusa, uz ogromnu sparinu i Sunce koje bije kao da nije čulo za ozonski omotač, stigli smo u Kisufim sa sve šlemovima i pancirima. Tamošnji domaćini, pripadnici izraelske vojske, policije i obezbeđenja tog kibuca, pre negoli "dobar dan" ili "dobrodošli", precizirali su prethodno upozorenje.
"Kibuc Kisufim nalazi se u ’zoni 15 sekundi’, što znači da u slučaju uzbune imate toliko vremena da otrčite do najbližeg skloništa. Realno, nećete imati toliko vremena, već maksimalno deset sekundi, ako i toliko. A veoma je verovatno da uzbune neće ni biti, odnosno da sirene neće stići da se oglase zbog blizine Pojasa Gaze. Zato, ako vam kažemo da zalegnete, to odmah i uradite – lezite tamo gde se nalazite glavom okrenuti suprotno od Gaze koja je u onom pravcu, ali nikako pored nekog vozila! Skupite noge i stavite ruke na potiljak. I čekajte da vam kažemo da je opasnost prošla."
Posle ovog kratkog upoznavanja sa situacijom na licu mesta, iako je Sunce tuklo kao sumanuto, naježili smo se kao da je napolju januarski minus.
Inače, pojašnjenja radi, Izrael je podeljen na svojevrsne "vremenske zone" u slučaju raketnih napada. U najboljem slučaju, odnosno ako ste u Tel Avivu ili nekom drugom mestu dovoljno udaljenom od Pojasa Gaze, imaćete 80 do 90 sekundi da reagujete kada se oglase sirene. U najgorem slučaju, odnosno u mestima tik uz Pojas Gaze, zona se vodi pod "trenutno". U prevodu, nemate vremena za bežanje, već se uzdate u sreću – da raketa ili minobacačka granata neće pasti gde ne treba.
Miris smrti u raju koji je postao pakao
Nakon brzog upoznavanja s pravilima, krenuli smo u obilazak kibuca Kisufim. Prvi utisak je bio stravičan, a usledili su, što je teško zamisliti ako iz prve ruke niste videli što i mi, mnogo gori.
Dok smo osluškivali kako se u daljini čuje dejstvovanje izraelskih tenkova i artiljerije ("Ne brinite, to su naši, prepoznajemo ih po zvuku", rekli su domaćini), te kako avioni paraju nebo nad našim glavama, pošli smo u razgledanje.
Većina kuća u mestu koje je zamišljeno da bude neka vrsta socijalističkog utopijskog raja, u kom su ljudi živeli, iako pod tenzijom da bi svakog trenutka mogla da ih “poklopi” neka Hamasova raketa, opušteno i pomažući jedni drugima, u kom je deljenje onoga što imaš s drugima stvar normalnosti, gde su se deca veselo igrala, vozila bicikle i trčkarala, gde se pevalo i roštiljalo… sada je spaljena.
Prizor deluje kao da je iz horor filma.
Milit Benmajo, šefica odseka za odnose sa javnošću izraelske policije, rekla je da su "teroristi za jedno jutro uništili Kisufim".
"Ovo je bilo divno, mirno mesto. Raj, koji je postao pakao. Tog jutra su teroristi ušli i sve uništili", rekla je Benmajo sa suzama u očima.
Iako im zvanično nije dozvoljeno da pričaju s novinarima, uspeo sam da “iščupam” poneku reč i od vojnika koji su čuvali ne samo kibuc Kisufim, već prvenstveno novinare koji su tamo došli. Svi do jednog kažu da su u napadu Hamasa od 7. oktobra ili nekoga izgubili ili im je neko otet, odnosno da znaju ljude koji su ostali bez najmilijih.
I svi do jednog žele osvetu.
Oko za oko.
Zub za zub.
Krv za krv.
Ma koliko da košta.
Sasvim dovoljno da vam ne bude svejedno.
Ušao sam u jednu od spaljenih kuća. Kroz urušeni plafon videlo se plavetnilo neba.
Pod nogama su mi pucketali ugljenisani ostaci nameštaja i drugog pokućstva. Išao sam polako, korak po korak, snimao ono što sam zatekao. Pucketanje ugljenisanih ostataka kuće pod nogama bio je jedini zvuk, uz već pomenuta dejstva izraelske vojske u daljini.
Pridružio mi se jedan od vojnika, mladić od jedva 20 godina. Nikakva pitanja nisu bila potrebna, odmah je otvorio dušu. Ispalio je rečenicu kao iz topa.
"U ovoj kući su teroristi spalili dve bake, izgorele su žive na krevetu, a za njima i kuća", rekao je polako i pažljivo koračajući pored mene.
Kroz glavu mi je odmah prošlo pitanje da li, zaista, hodam po ugljenisanim ostacima kuće? Ili, ne daj bože…? Ona druga opcija me je sasekla i odmah sam izašao.
Vojnik više ništa nije rekao.
Pokušavajući da "svarim" te informacije, iako je to bilo protiv osnovnog pravila, odvojio sam se od grupe novinara iz Srbije i Crne Gore, koji su zajedno došli u Izrael. Čisto da složim misli.
Neuspešno.
Na svakom koraku u kibucu bili su vidljivi tragovi brutalnog napada Hamasa.
Izrešetana vrata i prozori, porazbijano suđe i posuđe, od vatre istopljene mašine za pranje i sušenje veša, dečje igračke deformisane od vreline požara, rupe od metaka na boksovima za pse, korpa veša koji je verovatno baš tog jutra trebalo da bude ispeglan ili stavljen na pranje, ostavljena hrana na stolu usred obroka, slika na zidu sa razbijenim staklom, bicikl bačen na drvo, iscepana trampolina, dečja lutka s jednom iščupanom rukom...
Na pojednim mestima - na kućama koje nisu skroz spaljene, betonskim stazama, stepenicama... - i dalje su bili vidljivi tragovi krvi.
Na trotoaru sam naišao na čaure, među kojima je bio i jedan neispaljeni metak. Sigurno je "slagao", pa ga je onaj ko je držao oružje u rukama brzinski izbacio iz cevi kako bi mogao da nastavi da puca. Ne znam ko je u pitanju – stanovnik Kisufima, izraelski policajac koji je došao kada je počeo napad ili Hamasovac. Ne znam da li je preživeo. Da li je neki od tih metaka nekoga ubio. Da li je taj neko odmah umro. Ili je patio možda krkljajući u samrtnom ropcu. Odgovore na ta pitanja nisu znali ni domaćini.
Dok su mi se ta pitanja vrtela po glavi, prišao mi je drugi vojnik - takođe golobradi mladić. Verovatno je "pročitao" ta moja neizgovorena pitanja, pa me je u roku od nekoliko sekundi vratio u sadašnji trenutak.
"Ono tamo iza tebe, iza onog drveća... Vidiš?", upitao me je dok sam se okretao ka smeru u kom je pokazivao.
"E, tamo ti je Pojas Gaze. Do tamo ima manje od dva kilometra", rekao je.
Iz te perspektive, stvari su postale još strašnije, pošto je jasno da su napadači bukvalno stigli dok pljesneš dlanom o dlan.
U Kisufimu je, kako su rekli domaćini, u trenutku napada bilo samo 130 ljudi. Srećom, bio je praznik, pa su mnogi otišli kod rodbine u posetu. Kisufim je prvo mesto u Izraelu u koje je Hamas ušao. Išli su od kuće do kuće, tražili ljude i ubijali koga su stigli, objasnili su nam.
"U ovoj kući ljudi su imali dve opcije – da živi izgore pošto su je Hamasovci zapalili, ili da izađu napolje da ih ubiju", rekao mi je isti vojnik pokazujući na tu kuću. Dok sam se okrenuo da ga upitam za dodatne informacije, već je otišao vrteći glavom. Pretpostavljam da je poznavao ljude koji su tu živeli. Nisam stigao da ga upitam za njihovu sudbinu. A možda je i bolje što nisam.
Zvanično, ubijeno je najmanje osam stanovnika kibuca, kao i šest Tajlanđana koji su tu radili, a najmanje četiri osobe su kidnapovane i odvedene u Pojas Gaze.
Od nekadašnjeg raja ostalo je samo zgarište kojim se i dalje širio miris smrti.
Iz Kisufima, sa sve šlemovima i pancirima, uputili smo se u drugi pakao.
Sderot - grad duhova
Grad Sderot, koji je od Pojasa Gaze udaljen manje od kilometra, našao se 7. oktobra pod žestokim napadom Hamasa.
Kada smo posetili taj gradić od oko 27.000 stanovnika, koliko ih je tu živelo pre napada, bio je gotovo pust. Preciznije, u Sderotu su bili samo vojska i policija, uz tek ponekog građanina koji su uz dozvolu vlasti svakih nekoliko dana dolazili da pod njihovom zaštitom iz stanova pokupe najneophodnije stvari koje nisu stigli da uzmu kada je kompletan grad evakuisan.
Puste ulice delovale su sablasno. Kao da je u pitanju grad duhova.
U blizini mesta na kojem smo izašli iz minibusa bila je stanica policije koje je u napadu uništena do temelja.
Intenzivne borbe u gradu trajale su 20 sati. Nezvanično, poginulo je najmanje 20 policajaca. Ostale žrtve biće popisane kada za to dođe vreme.
Stotinak metara od novinarskog "položaja" bio je položaj vojske i policije. Polako sam se uputio ka njima, ali sam na nekoliko desetina metara pre cilja stao. Molili su se.
"Priprema za bitku. Odavde idu u Pojas Gaze", rekao mi je jedan od domaćina koji su nad dočekali u Sderotu.
Okrenuo sam se i pošao ka skloništu koje ima nekoliko nivoa ispod zemlje, gde nas je čekala improvizovana konferencija za novinare.
Put mi je prešla crna mačka. Sasvim prikladno s obzirom na mesto i vreme.
U skloništu smo dobili informacije o samom gradu, priče o tome kako je izgledao napad, informacije o otetima…
A onda je usledilo deo koji je teško objasniti, a još teže opisati.
Iskonsko zlo
"Da biste bolje shvatili šta se ovde desilo, odnosno protiv koga se borimo, prikazaćemo vam delove snimaka koje smo zaplenili na kamerama i telefonima ubijenih i zarobljenih pripadnika Hamasa. Gotovo svi oni su imali kamere i mobilne telefone kojima su snimali svoja zverstva. Da li da mogu da dokažu da su učestvovali ili da bi se hvalili - ne znam. Ali znam da su snimali baš sve", rekao nam je domaćin.
"E, sada… Ovo su snimci koji ne mogu da se emituju na televiziji. Ne može da ih emituje nijedna televizija u svetu, pa ni naše. Ne mogu da se objave ni na društvenim mrežama. Nemoguće ih je objaviti u bilo kom obliku. Toliko su brutalni. Evo, pogledajte o čemu se radi", rekao je, a onda je pušten snimak.
Od povratka iz Izraela prošlo je više od mesec i po dana. Toliko dugo sam razmišljao da li da opisujem snimke koje sam video. Toliko su brutalni da sam morao toliko dugo da razmišljam. I odlučio sam da neću. Ono što sam video niko ne bi trebalo da vidi. I ne, nisu u pitanju "brutalni", "šokantni" i slični snimci koje ste mogli da pogledate po internetu.
Ovo je drugi nivo.
Ovo je iskonsko zlo.
Ovo je nešto što ne bi bilo dobro da vidite. Ni za srce, ni za dušu.
Umesto toga, daću samo najkraći i najblaži mogući opis onoga što sam video. Ako ste osetljivi preskočite naredni pasus.
Mladić umire. Ima dvadesetak godina. Civil je. Svestan je da su mu to poslednji trenuci života. Jedva čujno izgovara molitvu. Njegov dželat ga pljuje i udara nogom u glavu. Više puta. Potom pokušava motikom da mu otkine glavu.
To je, ma koliko brutalno delovalo, najblaža scena s tih snimaka.
O ostalima ne želim da pričam. Nikome. Nikada. Izvinite i hvala na razumevanju.
"Ma, znaš li ti ko je Bibras Natho?!"
Povratak iz Sderota u Tel Aviv prošao je u, čini mi se, mučnoj tišini koja je vladala u novinarskom minibusu. Jasno je zašto.
Na kraju mučnog dana odlučio sam da prošetam Tel Avivom, popijem neko od onih prekupih izraelskih piva koja u kafićima koštaju oko 12 evra za pola litre, te da popričam sa lokalcima. Direktno, kako mi je savetovano. Čisto da malo razbistrim mozak od onoga što sam video, ali i da saznam neke druge stvari.
Na konstataciju da dolazim iz Srbije i da sam novinar, sva vrata bila su mi otvorena.
"Hvala vam što ste Makabi pozvali da utakmice Evrolige igra u Beogradu!", bila je prva reakcija jednog Izraelca od četrdesetak godina, koji je sa dosta mlađim društvom sedeo za stolom do mog u kafiću na promenadi.
Reč po reč, pitanje po pitanje, ubrzo smo stigli do glavne teme - rata s Hamasom.
"Rat će trajati dok Hamas ne bude uništen! Hamas mora da bude uništen! Po svaku cenu! I taoci vraćeni!", gotovo horski odgovorila mi je ekipa za tim stolom.
Naravno, nametnulo se i pitanje o civilnim žrtvama na drugoj strani, među Palestincima.
"Pazi, da ti objasnim jednu stvar… Oni mahom podržavaju Hamas, a Hamas ne pravi probleme samo nama, već i njima. Otimaju gorivo i hranu koji stižu u Pojas Gaze kao humanitarna pomoć, drže raketne lansere pored vrtića, škola, džamija, bolnica, stambenih zgrada… A jasno ti je da mi te lansere moramo da gađamo, da nas ne bi pobili. Ima tu još milion stvari koje Hamas radi, a nikako ne idu u prilog ljudima iz Pojasa Gaze", kaže onaj četrdesetogodišnjak.
"Pa, koje je onda rešenje? Kako da ne ginu civili na palestinskoj strani?", pitam.
"Pa, neka se pobune! Bez njihove podrške nema ni Hamasa!", odgovara čovek pored njega, dok ostali potvrdno klimaju glavama.
"Ako im je strah od Hamasa veći od straha da poginu u našim udarima po Hamasovim položajima pored njihovih domova, e onda…", nastavio je taj, reklo bi se, tridesetogodišnjak.
"Znaš", nadovezao se četrdesetogodišnjak, "mnogi misle da jevreji mrze Arape, odnosno Muslimane. A to misle zato što nemaju pojma o Izraelu. Šta ako ti kažem da od nešto više od devet miliona stanovnika Izraela više od dva miliona čine Arapi? Šta ako ti kažem da Arapi u Izraelu imaju odlične poslove, odnosno da nisu samo čistači ulica i fizički radnici kao što se tvrdi, već da ima i mnogo doktora, profesora, arhitekata…? Šta ako ti kažem da… Ma, za koji srpski tim navijaš?", presekao je.
Na moj odgovor usledio je "krunski dokaz" njegovih tvrdnji.
"Ma, znaš li ti ko je Bibras Natho?! Znaš li da je on bio kapiten reprezentacije Izraela? I znaš li da je on musliman-Čerkez?", upitao me je.
"Da, naravno. Rekoh ti za koga navijam", odgovorih s osmehom.
Gotovo identičan stav dobio sam od svih Izraelaca s kojima sam tih dana pričao o temi civilnih žrtava druge strane, palestinske. Njihov zaključak je da Hamas mora biti uništen i da je to prvi cilj, a da od Palestinaca zavisi koliko će dugo taj proces trajati. I da li će taj zadatak morati da bude ponavljan s vremena na vreme.
Ali, ima i onih kojima je lista ovih prioriteta drugačija…
"Prvo neka vrate taoce, pa neka onda uništavaju Hamas do mile volje!"
Iako se čini da ogromna većina Izraelaca smatra da je uništenje Hamasa primarna stvar aktuelne akcije izraelskih snaga u Pojasu Gaze, a potom i vraćanje talaca, podosta je onih koji na te stvari gledaju drugačije.
Porodice otetih, njihove familije, prijatelji, komšije… Svi oni smatraju da bi redosled prioriteta morao da bude drugačiji.
"Neka prvo vrate taoce, pa neka onda uništavaju Hamas do mile volje!", rekao nam je tokom boravka u Izraelu Joni Ašer, Izraelac kojem su suprugu i dve ćerkice oteli pripadnici Hamasa u napadu na kibuc Nir Oz. Na njihove oči ubili su baku kojoj su tog dana otišli u posetu. S njim smo razgovarali narednog dana, posle obilaska Kisufima i Sderota, kao i sa Idit Ohel, majkom Alona Ohela koji ima državljanstva Srbije i Izraela, a koji je jedan od talaca koje drži Hamas. Njena poruka bila je identična.
Jonijev i njen stav dele i druge porodice čiji su najmiliji i dalje u rukama Hamasa. Svi do jednog traže od države da pregovara sa Hamasom i pristane na sve uslove, samo da im se deca, očevi, majke, supruge, supruzi… vrate kućama.
U Tel Avivu smo tog dana posetili udruženje porodica kidnapovanih. Na putu do udruženja, na svakih nekoliko koraka, po zidovima, banderama, u izlozima radnji, na prozorima automobila… bukvalno svuda nalaze se posteri otetih.
U udruženju su nam se obratile dve majke. One nisu znale gde su njihovi sinovi, da li su uopšte živi, u kakvom su stanju, da li su gladni, da li im je hladno ili vruće, da li ih tuku i muče…
Milion pitanja, nijedan odgovor.
"Objavite naš apel i u Srbiji, možda to nekako pomogne", rekle su u očajanju.
Odatle smo otišli do jednog od gradskih trgova koji je od 7. oktobra nezvanično preimenovan u Trg kidnapovanih. Na trgu nekoliko umetničkih instalacija o otetima, velika platnena tenda pod kojom se nalaze lične stvari kidnapovanih i ogroman sto postavljen za ručak za one koji neće doći da ručaju sa svojim porodicama ko zna do kada. Za kidnapovane.
Svako koga sam bilo šta pitao, odgovarao je isto: "Neka nam vrate naše članove porodica, pa neka onda uništavaju Hamas! Ali neka nam ih prvo vrate!"
U međuvremenu, Joni je postao jedan od onih srećnika kojima su vraćeni najmiliji. Alonova, kao i majke i očevi, supružnici, braća i sestre, ostala familija i prijatelji onih više od 100 talaca koji su i dalje negde u Pojasu Gaze mahom nemaju pojma da li su njihovi najmiliji živi, a kamoli u kakvom su stanju.
Rizort na Mrtvom moru za evakuisane
Zadovoljni su, ali i tužni.
Zadovoljni jer su sačuvali žive glave, a tužni jer gotovo svi među njima imaju nekoga ko je ubijen ili otet.
Pored svega toga, ne znaju ni kada će se vratiti u svoje kuće.
Tu smo sreli Gorana Mekića, na društvenim mrežama poznatog kao Kibucnik. Goran već decenijama živi u Izraelu, a napad Hamasa zatekao ga je u njegovom kibucu Magen.
Njegovu priču smo objavili još tokom boravka u Izraelu, kao i njegovo objašnjenje kakav je to osećaj kada kao otac pratiš ćerku koja se odaziva na poziv za mobilizaciju.
Goran nam je, između ostalog, rekao da su svi ljudi koji su smešteni u hotel veoma zahvalni državi na brizi i pažnji koja im je pružena, ali da svi jedva čekaju trenutak kada će se vratiti svojim kućama.
“Proći će meseci… Ako se budemo imali gde vratiti, jer video si da su mnoge kuće skroz uništene”, rekao mi je Goran.
Krhko devojče sa M-16 preko grudi i "glokom" za pojasom
U hotelu sam, među stotinama nevoljnika koji su došli da sačekaju ekipu novinara iz Srbije i Crne Gore, primetio i jednu maltene devojčicu. Ono što je štrčalo na tom devojčurku od jedva dvadesetak godina bilo je - teško naoružanje.
Ona je ovde kao obezbeđenje, "za ne daj bože", pošto je rizort relativno blizu Zapadne obale, gde većinu čine Arapi među kojima ima i podosta pristalica Hamasa i drugih sličnih organizacija.
Popričali smo uz asistenciju njene drugarice, koja je prevodila sa hebrejskog na engleski i kontra.
"Izvini, ali nekako si mi mnogo mlada za to silno naoružanje", započeh s osmehom kako bih razbio led, pokazujući na jurišnu pušku M-16 koju je nosila preko grudi, taman onako da može odmah da je "cimne" zlu ne trebalo, kao i pištolj "glok" u futroli za pojasom.
"Imam 21 godinu", odgovorila je s osmehom, ali i ponosom.
"Ovde si obezbeđenje?"
"Da, u vojsci sam. Za šest meseci mi ističe ugovor, ali sam već najavila da ću ga obnoviti."
"Zašto?"
"Pa, rat je… Potrebna sam svojoj zemlji", odgovorilo je kao iz topa ovo krhko devojče.
Ona je samo jedna od hiljada devojaka koje su uzele oružje u ruke. Devojke i žene, mahom, rade na prijemu regruta, njihovoj obuci, ili nekim drugim poslovima u pozadini, ali poslednjih godina ih je sve više koje žele da budu deo borbenih jedinica, pa i specijalnih snaga. U toku je taj deo posla u Izraelskim odbrambenim snagama.
Uobičajene stvari
Inače, na ulicama izraelskih gradova, ma koliko bili daleko od prve linije fronta, potpuno je normalno videti momka ili devojku kako šetaju ulicom, a jedno od njih je u uniformi i preko leđa nosi pušku. Nebitno je da li je u pitanju momak ili devojka. Iako, priznaćete i sami, deluje za naše pojmove malo neuobičajeno da devojka u uniformi šeta gradom držeći za ruku svog dečka u civilu. I to s puškom na leđima. Njenim.
Uobičajeno je i da na gotovo svakom automobilu bude okačena izraelska zastava, da li spolja ili unutra, mala ili velika.
Uobičajeno je i da su zastave okačene ne samo na svim državnim institucijama, već i na stambenim zgradama, kafićima, restoranima, prodavnicama, suvenirnicama…
Uobičajeno je i da su odlučni u nameri da ovaj sukob sa Hamasom isteraju do kraja.
Uobičajeno je i da jedno pitanje ostane bez odgovora: kada će doći kraj sukobima i sa koliko će do tada još krvi morati da se zalije ova raskrsnica svetova i postojbina religija, zbog kojih je ta krv i prolivena u količinama koje je nemoguće izračunati.
(Telegraf.rs)