Do zemlje "leda i vatre" putem dugim 18 sati: I, šta ste videli na Islandu "letnje dete moje"? Pa...

Neke priče valjda i treba da budu ispričane

Dok smo mali, svi sanjamo o nečemu velikom ali kroz šarenolike misli. Kada malo odrastemo, nastavimo da sanjamo, samo u malo većem sivilu, ali, grabimo ih, uzimamo snove i pretvaramo u javu, baš zbog radosti tog istog deteta koje i dalje počiva u nama. Ovo bi mogao da bude uvod u priču - kako je Telegraf, odnosno, kako sam ja završio u dalekom, hladnom, ali zanimljivom Islandu.

Kao zaljubljenik u sever Evrope, a pre svega u Nordijsku mitologiju, vikinge, Odina, Tora, Baldura... San mi i jeste bio da jednog dana posetim makar određene delove, a Island se činio kao jedno od mesta na čije tlo moja noga mora kročiti.

Slučajno ili namerno, neke stvari dođu na svoje, dobiju svoju poentu, dobiju svoje značenje i sve se čini tako divno. Tako i samo pitanje da li bih zbog erupcije vulkana kod Grindavika voleo da odem na ovaj put.

Bez razmišljanja ide "da", ali... Put koliko god da je lep, nekad nije toliko jednostavan.

Vulkan, vatra, led, nordijski Bogovi, može li nešto loše da bude?

Kako nas je put od 18 sati odveo u mrak, ništavilo i mnogo snega? 

Naravno, euforija oko puta ne može da splasne, niti da se povuče čak i uz činjenicu da nas čeka veoma, veoma dug put, a da će nas u zemlji "Leda i vatre" (nikad bolje nije pristajao ovaj nadimak) čeka doslovno minus i sneg, kojeg u Srbiji nije ni bilo u određenoj meri.

Međutim, to je Island, zemlja gde Sunca ima četiri sata u toku dana i gde ljudi verovatno ta četiri sata koriste da odu po hleb do obližnje radnje.

Elem, pripreme za put su makar bile jednostavne. Puna torba džempera, pantalona i to je u principu bilo sve što je potrebno, ali... Prava muka jeste bila činjenica da se ovaj put mora odviti iz Budimpešte, što znači... Vožnja ovog dana neće stati.

Tako je već u pet časova izjutra auto pokupio mene ispred stana, potom i kolegu, te je sve moglo da počne na tom putu do Budimpešte. Reklo bi se - sreća nas je pogledala i nije bilo gužve na granici, ali...

Samim tim što smo stigli na aerodrom Franc List u Budimpešti, to je značilo da moramo duže tamo da čekamo let. Ali, šta je to sačekati četiri sata, na let koji traje pet-šest sati, a onda pronaći rent-a-kar, pa i hotel u Keflaviku? Eh...

Ono kad minut više nije minut...

Dok smo sedeli na aerodromu, pili kapućino kako bi se ugrejali i osmatrali šta se dešava oko nas, kuda ljudi žure, kuda idu, stigla je i jedna veoma, ali baš veoma tužna poruka - let je pomeren za čitavih sat vremena.

Ona četiri sata su sada postali pet, euforija nije ubijena, ali, šta raditi na prokletom aerodromu toliko dugo? Međutim, hajde... Idemo na Island, sve je lepo i sve je kako treba.

Kao i svaki zaboravan čovek, setio sam da imam neke dinare u novčaniku, pa je logičnije da ću ih lakše zameniti za evre tu u Budimpešti, jer, koja je verovatnoća da ljudi na Islandu i znaju za srpski dinar?

Elem, napravio sam veliku grešku, jer sam morao iz dinara u forinte, pa iz forinti u evre i zagubilo se nekih 20-ak evra u tom menjanju, ali... Sve će to narod pozlatiti.

Takođe, onaj let sa 14.50, ispostavilo se da više i nije tada, nego da je i on pomeren, pa smo morali da poletimo tek u 15.40, kada sam shvatio da nisam uradio najvažniju stvar - nisam pripremio film, seriju, niti išta za ubijanje dosade u avionu.

Upravo tih šest, sedam sati, više ni sam ne znam, postali su dani, onda i godine, uz veliku dozu ljudi koji su užurbano skakali po avionu, protezali noge, sve je delovalo kao tortura, ali, u glavi je bila samo jedna misao - Tu je Island, sve je lepo.

San nije hteo na oči, a nije ni mogao, sedište do prolaza i konstantno češanje drugih o rame su bili izuzetno "aprijatni" za bilo koga, kamoli za mene, koji sam praktično na nogama od pet ujutru.

Posle dosta letenja, odslušanih pesama, pogledanih video snimaka, kao i 10.000 slika iz galerije, glas kapetana koji kaže da uskoro slećemo na aerodromu u Keflavik, melem za uši.

Šta ste videli na Islandu? Pa... Ništa, baš ništa

Naravno, ono što nas je dočekalo jeste sneg, koji nije prestajao da pada, a koji se već i dobrano taložio oko nas.

Kako bi rekla ona bakica u popularnom "Gejm of Trons", koji je gle čuda sniman i ovde "letnje dete moje", tako smo se i mi osećali na snegu, koji smo po prvi put ugledali ove godine. Ugledali, ali i dodirnuli.

Hladnoća, koja se u kosti uvukla, a onda oko nas samo mrak, ništa više. Tek poneka zgrada sa uključenim svetlima, a okolo mrak.

Mrak, sneg i vetar.

Uz snalaženje, pronašli smo naš rent-a-kar, pa smo se uputili i do hotela, da bi opet naišli na ono isto - na mrak i na veliko ništa.

Ipak, novi dan, četiri sata Sunca nisu malo, a mogućnosti su velike. Treba videti vulkan, treba videti svašta nešto... Ipak, ovakve prilike se pružaju jednom, a nekome čak i ne toliko.

(Telegraf.rs)