Godišnjica Holodomora, zločina o kom se dugo ćutalo: Milioni su umrli od "namerne gladi"

Groblja su bila puna leševa, više polukostura

Četvrte subote u novembru obeležava se godišnjica Holodomora, jednog od najstrašnijih zločina u modernoj istoriji- namerne gladi u Ukrajini koju je izazvao sovjetski lider Staljin.

Jedna od najvećih masovnih tragedija, a koja se relativno retko spominje, je Holodomor, ljudski izazvana masovna glad u Ukrajini koja je trajala od 1932. do 1933. Iako se radi o jednoj od najvećih masovnih tragedija 20. veka, ta tragična epizoda ljudske istorije je relativno slabo poznata široj javnosti.

Preporučujemo

Red je prvo navesti gole brojeve, da bi se prikazao razmer masovne tragedije. Oni sami po sebi prikazuju o kolikoj se tragediji i kakvom zločinu radi. Ali priče iza njih prikazuju razmere izdaje, tragedije, nesposobnosti, osvete, kukavičluka i ljudske indiferentnosti prema patnji drugih ljudi, bili bližnji ili stranci, piše Index.hr.

Ogroman broj umrlih

U zavisnosti od procena, u Holodomoru je umrlo od tri do deset miliona ljudi. Niko ne zna tačan broj jer su vlasti u Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR) zabranjivale ikakav spomen o tome, sve do pred sam raspad te države. Sama reč Holodomor znači "ubiti izgladnjivanjem".

Ujedinjeni narodi u zajedničkoj izjavi 25 država, među kojima su osim Ukrajine i SAD te Rusija, spominju od sedam do deset miliona žrtava Holodomora. Procene modernih istoričara se kreću od tri do sedam miliona. Hrvatska još nije priznala Holodomor kao genocid, iako su to (uz Ukrajinu) učinili Poljska, Estonija, Litva, Latvija, Mađarska, Kanada, Vatikan, SAD i drugi. EU još uvijek Holodomor karakteriše kao zločin protiv čovečnosti, a ne genocid.

Iako nije moguće tačno pobrojati sve žrtve, jer se evidencija nije ni vodila, demografski udar se jasno vidi iz podatka da je rast stanovništva Ukrajine od 1926. do 1939. bio 6.6%, a Rusije i Belorusije 16.9% i 11.7%. To je bilo doba demografskog rasta u celoj Evropi, a Ukrajina je kao žitnica Evrope imala posebno dobre uslove za rast stanovništva.

Glad nije bila ograničena samo na ukrajinski deo SSSR-a, i južna područja Rusije su gladovala. Ali glad u Ukrajini nosi obeležja genocida.

Žitnica Evrope

Popularno se misli da je Rusko Carstvo, kojeg je Ukrajina bila deo, bilo nerazvijeno pre dolaska socijalista na vlast. Ipak, istorijski podaci prikazuju bitno drugačiju sliku.

Činjenica je kako industrijalizacija dolazi relativno kasno, ali do 1913. Rusko Carstvo postaje peto najveće gospodarstvo na svetu, sa sve većim udelom svetske industrijske proizvodnje. Od 1913. do 1917. proizvodnja industrijske opreme se utrostručila. Da nije izbila revolucija 1917., postalo bi četvrto najveće gospodarstvo, ako je suditi po trendovima.

Rusko Carstvo je bilo najveći svetski izvoznik žitarica, prinosi zasađene površine po hektaru su kontinuirano rasli, a predvodnik tih uspeha je bila upravo Ukrajina, zbog izuzetno podnog tla i klime pogodne za uzgoj žitarica nazvana "žitnica Evrope".

Nakon raspada Ruskog Carstva i početka revolucije, u Ukrajini se osim socijalista pojavljuju i nacionalne snage koje se bore za uspostavu nezavisne Ukrajine odvojene od Rusije. Započinje Ukrajinski građanski rat u kojem međusobno ratuju nacionalisti, imperijalisti, anarhisti itd., ali na kraju pobeđuju socijalisti i 1921. preuzimaju vlast.

Kako je Staljin oterao Ukrajinu u masovnu glad

1929. počinje program kolektivizacije širom SSSR-a, pa tako i u Ukrajini. Iako je formalno bio dobrovoljan, seljake su na različite načine prisiljavali da se pridruže "kolhozima" (kolektivne farme) i "sovhozima" (državne farme).

Prvi petogodišnji plan (petoletka), program ekonomskih ciljeva smišljenih u Moskvi, od seljaka je, kolhoza i sovhoza zahtevao da uvedu nove kulture, s kojima seljaci često nisu bili upoznati i uopšte nisu imali iskustva u njihovom uzgoju.

One za koje se procenilo da su kulaci, tj. bogati seljaci, posebno se prisiljavalo. U to vreme je biti bogati seljak značilo ne imati slamnati krov nego cigleni. U isto vreme kada se počela provoditi kolektivizacija, provodila se i dekulakizacija, prisilno otimanje zemlje i drugog vlasništva "bogatim" seljacima. Oduzimane su životinje, koje su u to vreme bile glavna imovina seljaka, pa su mnogi, umesto da krave i druge domaće životinje predaju socijalistima, krenuli te životinje ubijati. S vremenom je eliminacija kulaka postala državna politika.

Sama procena što je i ko je kulak je bila nejasna pa se često koristila subjektivna procjena koja je služila za eliminaciju bilo koga ko se usprotivio novoj socijalističkoj vlasti.

Izvozila se hrana dok je Ukrajina gladovala

Učinci kolektivizacije su bili katastrofalni, vremenske prilike su bile loše, a seljaci (ne samo bogati kulaci) su se opirali. Otpor seljaka je često prelazio u oružane pobune, koje su bivale brzo ugušene. Skrivanje pšenice i druge hrane se strogo kažnjavalo, a selima su patrolirali članovi partije, tražeći i otimajući hranu da bi ispunili kvote koje su im zadane.

U godinama pre gladi članovi komunističke stranke su oduzimali hranu od seljaka da bi se ona izvozila izvan SSSR-a. Razlog je bio politički - trebalo je pokazati svetu da komunizam funkcioniše i proizvodi viškove hrane.

Otimanje hrane za izvoz se nastavilo i u godinama najveće gladi, pa iako su ljudi širom Ukrajine i drugih delova SSSR-a umirali od gladi. Percepcija u inostranstvu da socijalistički SSSR proizvodi višak hrane se morala održavati. Glad se nije smela priznati.

Zatvaranje granica i propagandni rat

Seljacima je prvo bilo zabranjeno putovati u gradove, da bi se pravo stanje skrilo od urbanog stanovništva. Kasnije niko nije smeo putovati izvan svog sela, a za vreme najveće gladi se nije smelo putovati ni izvan Ukrajine. Cela zemlja je bila izolovana od ostatka sveta, granice zatvorene, a sve informacije koje su izlazile strogo kontrolisane.

Novinarima, diplomatima i drugim stranim dužnosnicima je bilo zabranjeno govoriti i pisati o tome šta se događa u Ukrajini. Neki od njih su čak i znali za golemu ljudsku tragediju koja se odvijala, ali su ćutali da ne izgube svoj posao i naklonost socijalističkih vlasti. Dopisnik američkog New York Timesa Walter Duranty je odmah nakon revolucije došao u Moskvu, gde je 14 godina radio a da nikada nije spomenuo bilo šta vezano za masovnu glad.

Za vreme najteže gladi 1933. je u New York Timesu demantovao bilo kakvu glad i drugog novinara, koji je pisao o gladi u Ukrajini, optužio za laži. Tog drugog novinara kasnije je ubila sovjetska tajna policija NKVD, a Duranty je dobio Pulicerovu nagradu za posebna novinarska postignuća prilikom izveštavanja iz SSSR-a.

Opšta masovna glad

Razmere gladi su bile zastrašujuće. Kako im je sva hrana bila oteta, a hrana iz kolektivnih i državnih farmi je odlazila u Moskvu za izvoz, seljaci su bili primorani krasti ili gladovati. Ironično, krali su sa zemlje koja je samo nekoliko godina pre bila njihova.

Ali kada su vlasti primetile da kvote neće moći ispuniti ni uz otimačinu od seljaka, a sami seljaci nisu bili zainteresovani da na zemlji koja nije njihova rade istim intenzitetom kao pre na svojoj zemlji, uvedene su stroge kazne. Sakrivanje hrane od partijskih službenika i krađa makar jednog semena su se kažnjavali smrću ili desetogodišnjim zatvorom. Bez obzira na pol i dob, isto je vredelo za muškarce kao i za decu i žene.

Ljudi su bili očajni. Kore stabala i kosti su se mlele u prah koji se jeo pomešan s malo vode, jeli su se mravi i crvi. Štakori, miševi i vrapci su postali delikatesa.

Zastrašujući prizori

Oni novinari koji su uspeli putovati Ukrajinom u to vreme, najčešće simpatizeri komunističkih vlasti, izveštavali su o izgladneloj deci, nabreknutih stomaka, s rukama i nogama poput grančica, koju su majke podizale na prozore vozova na tramvajskim stanicama u nadi da ih neko od putnika uzme i spasi.

Groblja su bila puna trupala, više polukostura. To su bili oni koji su umrli od gladi, a vlasti u svakom selu su bile dužne pokupiti ih i zakopati na groblju. Nekada bi same porodice odvele umrle na groblje. Razlog zbog kojega nisu bili sahranjeni nije bio taj što je ponestalo mesta na grobljima, nego oni koji bi ih doveli do groblja nisu imali snage da otkopaju rupu. Oni koji nisu umrli od gladi su bili na rubu, a trošenje energije na pokapanje umrlih bi ih samo približilo istoj sudbini.

Koliko god sve to zvučalo strašno, nije bilo ni izbliza najgore od onoga što se događalo.

Kanibalizam

Pojavili su se i slučajevi kanibalizma. Što je još gore, izgleda da je bio dosta raširen. Više od 2.500 ljudi je osuđeno za kanibalizam, a koliko je bio raširen, svedoči podatak da su vlasti izradile plakate na kojima je pisalo: "Jesti svoje dete je varvarski čin!"

U trenucima masovne gladi, dobrota umire, prevladava instinkt preživljavanja, a nezamislivo postaje normalno.

Prvo su umirali oni koji nisu krali, koji su delili hranu, koji nisu hteli jesti trupla i koji nisu hteli ubijati. Uobičajeno je bilo da se jedan supružnik izgladni do smrti kako bi ostalo više hrane za drugog supružnika i decu. Nažalost, nužno je bilo i da se preživeli supružnik i deca nahrane truplom preminulog. Ma koliko groteskno to zvučalo, nije najgore.

Roditelji su nekada bili primorani zameniti jedno svoje dete s drugom porodicom. Odvijala se razmena, dete za dete. Ni jedan roditelj nije hteo ubiti jedno od svoje dece da bi nahranio ostalu - lakše je bilo ubiti tuđe dete.

Infanticid

Čak ni to nije bilo najstrašnije. Nekada su roditelji morali birati koje dete žrtvovati tj. ubiti da bi ostala preživela, i koji roditelj će preživeti jer su ostala deca zavisila o njima.

Iz Moskve je naređena čistka partijskih ljudi zbog toga što nisu mogli ispuniti tražene kvote. 37.797 članova Komunističke partije je uhapšeno, od čega je 719 pogubljeno, a 8003 osobe poslate su u gulage (koncentracijske logore u SSSR-u).

Staljin je tokom gladi citirao Lenjina: "Onaj ko ne radi, neće ni jesti!" Prema procenama, mnogi delovi Ukrajine su u dve godine gladi izgubili i četvrtinu stanovništva. Mihail Gorbačov, poslednji predsednik SSSR-a, rođen u Ukrajini, u svojim je memoarima napisao da je 1933. pomrlo pola sela u kojem je rođen.

Genocidna namera

Istoričari vode spor je li se radilo o genocidu. Naime, da bi nešto bilo genocid, mora postojati  planiranje s krajnjom svrhom masovnog umiranja određene nacionalne, etničke i verske skupine ljudi.

Po pitanju Holodomora to znači da postoje sporovi o tome da li je glad nastala samo zbog katastrofalnog neuspeha komunističkih politika kao što su kolektivizacija, prisilno oduzimanje zemlje i životinja seljacima, apsurdan petogodišnji plan kojim su birokrati iz Moskve nametali seljacima koje kulture trebaju saditi i izvoz hrane da bi se pokazao navodni prosperitet komunističkog sistema.

Postoji osnovana sumnja na to da je Staljin namerno pogoršao glad da bi kaznio Ukrajince zbog nacionalnog pokreta koji se sukobio s komunistima tokom revolucije. Takođe, želio ih je kazniti zbog neispunjavanja traženih kvota poljoprivredne proizvodnje, jer je Ukrajina u doba Ruskog Carstva bila žitnica Europe.

S obzirom na zabranu putovanja među selima i izvan sela, a kasnije i putovanja izvan Ukrajine, većina istoričara se slaže oko toga da Holodomor ispunjava sve uslove genocida. Vesti o gladi se nisu mogle potpuno zadržati unutar granica Ukrajine pa su neke države i organizacije bile spremne poslati pomoć u obliku hrane, što su vlasti SSSR-a odbile pod argumentom da u državi ima viška hrane. I zaista, za vreme gladi je iz SSSR-a izvezeno milion tona pšenice.

Sela širom Ukrajine su ostala prazna, a da bi se država ponovo naselila, vlasti u Moskvi su tamo naselile stanovništvo iz Rusije.

Zavet ćutanja

Nakon što je glad završila, ljudi su se trebali ponašati kao da se ništa nije događalo. Istraživanje gladi i bilo kakav javni spomen o tome bili su zabranjeni. Tek se osamdesetih otvaraju arhivi i istina polako izlazi na videlo, ali Holodomor nije dobro poznat ni do danas te se ne spominje u većini školskih udžbenika iz istorije.

Jedini razlog zbog čega se masovna glad u SSSR-u tretira kao genocid samo u Ukrajini, iako je glad bila raširena i u ruskim delovima, je taj što genocid po definiciji obuhvata planirano masovno ubistvo na nacionalnoj, etničkoj i verskoj osnovi.

Kada bi se u definiciju genocida uključila i politička osnova, onda bi se radilo o genocidu komunističkih vlasti na nivou SSSR-a prema onima za koje se smatralo da nisu ideološki čisti, posebno seljacima koji su se opirali kolektivizaciji i drugim politikama koje je provodila komunistička vlast.

(Telegraf.rs)