Pronašli smo čuvenog Kibucnika sa Tvitera: Goran je preživeo pakao Hamasa, ispričao nam je jezive detalje

Šta ako se terorista pojavi iza ovog prozora, šta ako iza onog... Šta ako dođu, a ja ne mogu da zaključam vrata iznutra, šta ako raketom razbiju vrata... Vrteo sam milion filmova u glavi, to ne bih nikom poželeo, kaže Mekić

Srbin Goran Mekić, čuveni Kibucnik sa nekadašnjeg Tvitera (sada platforme X), sa svojom porodicom je u Izraelu - u kibucu Magen gde već decenijama živi - preživeo horor tokom napada terorista Hamasa, koji je počeo 7. oktobra u zoru.

Preporučujemo

Sa Goranom smo danas razgovarali u Izraelu i čuli kakav pakao je doživeo kibuc u kojem živi, a koji se nalazi svega nekoliko kilometara od Pojasa Gaze.

Haos je počeo oko 5 sati ujutru. Ono kroz šta su prošli ni 28 dana nakon krvavih napada je neopisivo... Osećaj straha, pokušaja samokontrole kako deca ne bi osetila paniku, strepnje šta će se dogoditi ako ih teroristi nađu, nešto je što ni najgorem neprijatelju ne bi poželeo.

Prvo je mislio da je samo raketni napad, na šta je već, kako kaže, navikao. Međutim, ubrzo se dogodilo ono što ni u najgorim snovima nije zamišljao.

"Čuli smo rafalnu paljbu... Mogu da vam kažem da sam prvi put u životu osetio strah, jer sam bio sa sinom od 11 godina u skloništu, naoružan samo pištoljem u tom trenutku. Nismo znali šta se dešava, ni koliko ih je... da li ih je petorica, desetorica, dvadesetorica...", započinje svoju priču Goran i dodaje da je u tom trenutku njegova mlađa ćerka bila sa majkom u kući koja je udaljena svega 50 metara.

"Mi imamo protivraketna skloništa, ne skloništa protiv terorista, nema mogućnost zaključavanja... Bilo je strašno... Osam sati u skloništu... Objašnjavati sinu, smirivati ga... Odgovarati na pitanja gde je vojska, zašto je nema da nas brani... Užas", priseća se Goran kako su izgledali sati u kojima je sebe i svoje najmilije pokušavao da sačuva od terorista.

Filmovi koji su mu prolazili kroz glavu su većini ljudi nepojmljivi.

"Šta ako se terorista pojavi iza ovog prozora, šta ako iza onog... Šta ako dođu, a ja ne mogu da zaključam vrata iznutra, šta ako raketom razbiju vrata... Vrteo sam milion filmova u glavi, to ne bih nikom poželeo", kaže Mekić.

U tom trenutku je njegov stariji sin bio u kibucu Nir Oz, u kojem je ubijeno 150 ljudi.

"Bio je kod druga, i oko 5 sati se dvoumio da li da ostaje kod njega da spava, da li da se vraća u kibuc ili da ide na žurku u Re'imu... Na kraju je odlučio da se vrati. Roditelji dečka moje starije ćerke Mie su ubijeni, među prvima...", priča Goran.

Iz skloništa su kaže izašli tek kada su dobili dojavu da je izraelska vojska ušla u kibuc. Iako su se osećali bezbednije, hororu nije bilo kraja.

"Nismo uopšte spavali 48 sati, stalno smo bili u pripravnosti, jer smo dobijali informacije da je bilo još pokušaja napada. Teroristi su i dalje bili oko nas u toj opštini...", kaže Goran i dodaje da je u pitanju mala opština koja broji oko 15.000 stanovnika.

"Svi se znamo. Svako je izgubio nekog, ja znam 50 ili 60 ljudi koji su ubijeni ili nestali. Moja ćerka je izgubila školske drugove, razredi su prepolovljeni. Ne znam da li ćemo se ikada oporaviti od onog što se dogodilo", kaže Goran.

Mekić priča da se oko desetak momaka iz kibuca suočilo sa oko 70 terorista koji su upali u naselje.

"Dva člana kibuca su ubijena, čovek koji je odgovoran za obezbeđenje u kibucu je teško ranjen i izgubio je nogu. Momak koji je pokušao da ga spase pogođen je u ruku... Srećom, na kraju smo uspeli da se odbranimo... Imali smo sreće, mnogi drugi nisu", tužno dodaje Mekić.

Njegova ćerka kaže da je bila preplašena, da je na WhatsApp dobijala poruke svojih drugova, koji su se pozdravljali sa njom. Posebno potresna je bila prepiska sa drugom iz kibuca Beeri, kojem su teroristi zapalili kuću.

"Slao joj je poruke da je voli, da se neće više videti...", priča Goran.

Evakucija iz kibuca krenula je u nedelju, 8. oktobra, u večernjim satima. Goran i njegova deca nisu tada uspeli da se evakuišu.

"Izašli smo u ponedeljak ujutru, pod pratnjom vojske, ceo kibuc je evakuisan...", rekao je naš sagovornik.

Goran i njegova porodica, kao i još brojne porodice, među kojima je više od 110 mališana od napada Hamasa izmešteni su iz svojih domova i ne znaju da li će u Magen ikada moći da se vrate.

Upitan gde pronalazi snagu da izdrži sve ovo, Goran ponosno odgovara: "Deca mi daju snagu".

"Zbog njih smo ovde... Mogu samo da budem srećan da budem što su moja deca živa", kaže Goran.

Na naše pitanje da li će, kad sve ovo prođe, da se vrati u isti kibuc, Goran odgovara da je to "pitanje od milion dolara".

"Da sam sam rekao bih da se odmah vraćam, jer tamo je moja kuća. Međutim, vratiti se u vatru... Jednostavno, neke stvari ne mogu biti kao što su do sada bile. Ne mogu da živim u kibucu znajući da moja ćerka ide na žurku, da sin ide kod druga, da mi se deca igraju kod ograde, a da je sa druge strane Hamas... Ovo je pitanje ili oni ili mi. Ne pričam o Palestincima, pričam o teroristima", kaže Goran.

Mekić ističe da je sve drugačije bilo pre 30 godina, kada je došao u kibuc.

"Radnici iz Gaze su dolazili kod nas, mi smo odlazili tamo, družili smo se, sve do 2006. godine dok Hamas nije preuzeo glavnu reč u Gazi. Od tada ne vidim mogućnost našeg vraćanja, a da je Hamas i dalje tamo", zaključuje on.

(Telegraf.rs)