Majka iz Srbije gledala kako joj Hamas odvodi sina: Zgrabili ga za kosu i prebili, 28 dana nije video sunce!

Reporteri Telegrafa razgovarali su sa porodicama čiji su članovi kidnapovani 7. oktobra

Nada umire poslednja, kažu. Porodicama 240 osoba otetih tokom napada Hamasa 7. oktobra nada je sve što imaju. Ona im je slamka spasa za koju se drže čvrsto iako već 28 dana o svojim najmilijim nemaju nikakve vesti. Ali imaju poruku, kratku i jasnu: "Vratite ih kući, odmah!"

Očaj u njihovom glasu, rečima, jecajima... ne može da se ne oseti. Tu je, sveprisutan. Udara i svakog od sagovornika pravo u utrobu, slama mu srce.

Preporučujemo

"Danas je 28. dan od kada znam da mi je sin otet i da ga drže kao taoca u Gazi. Svaki dan je težak. U kontaktu sam sa Vladom Srbije. Zaista sam zahvalna vladi, posebno predsedniku Vučiću zbog toga što nam pomaže. Ovo nije samo porblem Izraela, terorizam je problem celog sveta", počinje ispovest Idit Oel, majka srpskog državljanina Alona Oela kog su oteli teroristi Hamasa.

Ona dodaje da ovo nije lak put jer se svakoga dana bude nadajući se da će sve ovo uskoro biti gotovo.

"Želimo da se zdrav i nepovređen vrati kući. Onakav kakav je bio kada je otišao. Bio je na festivali 7. i 8. oktobra. Otišao je sa prijateljima da sluša muziku. Učio je da svira, studirao je muziku, svirao je klavir, muzika je bila deo njegovog života. Zato mu je taj festival bio jako važan", kazala je ona.

Idit kaže da su oko šest ujutru Alon i nejgovi prijatelji čuli rakete kako padaju.

"Znali su da moraju da potraže zaklon. Ušli su u auto, počeli su da voze i da traže sklonište. Pronašli su sklonište u gradu blizu Pojasa Gaze. Mislili su da su na sigurnom, da će sve biti u redu. Pisao nam je da je u skloništu i da je dobro. To je bilo u 8.08 ujutru. To je bio poslednji put tog jutra da se javio. Msilim da su nakon deset minuta došli teroristi, opkolili sklonište i počeli da bacaju granate u sklonište. Mislim da su bacili oko 12 granata. Bilo je mnogo heroja u tom skloništu", kazala je Idit okupljenim novinarima.

Majka kaže da je njen sin bio na ulazu u sklonište, a nakon eksplozije kada su teroristi ušli uzeli su Alona i još dvojicu i izvukli ih napolje.

"Mog sina su zapravo zgrabili veoma snažno. Moj sin je pokušao da se odupre, ali nije uspeo. Postoji snimak na kom se vidi kako ga vuku po zemlji do kamiona. Zgrabili su ga za kosu, povukli, ubacili u kamion i prebili" ispričala je Idit.

Ona kaže da je vest o tome da joj je sin kidnapovan čula od supruga.

"Odmah sam pomislila na dve stvari. Da li da se pokrijem pokrivačem na krevetu i ne izlazi iz njega dok se Alon ne vrati ili da se bori sa velikom verom i osećajem snage i atmosfere činjenja koje će dati snagu ne samo meni već i njenoj porodici i široj zajednici. Tada sam shvatila da moram da emituje pozitivnu energiju u svojoj okolini. Ako sam ja kao majka snažna, biće i Alon, a i cela zajednica. Ja nisam žrtva, već čovek sa snagom koji razmišlja kako dalje. Kada ujutru ustanem meditiram, to mi daje snagu, gledam izlazak sunca", kazala je ona.

Ona kaže da o sinu misli stalno i doživljava ga kao nasmejanog, ali ima i teških trenutaka u kojima plače.

"Nije video izlazak sunca već 28 dana. A mlad je, ima samo 22 godine. Pred njim je ceo život. Toliko toga na ovom svetu je želeo da uradi, toliko toga da promeni. Mora da dobije šansu da to i uradi" rekla je Alonova majka.

Horor porodica traje već 28 dana

Očaj izbija i iz svake reči Jonija Ašera. Hamas je oteo njegove ćerke Raz (4) i Aviv (2), kao i suprugu Doron. Kao otac, kaže, brine i kada njegove ćerkice skaču po krevetu, a ovo što sada oseća ne ume ni da opiše.

- Za svakog roditelja horor je da 28 dana ne zna gde mu je dete. Šta one jedu? Kako se greju kad je hladno, kako se hlade kad im je vruće. To su dve bebe koje bi trebalo da su u vrtiću, da se igraju, a ne da preživljavaju ovaj horor - kaže on.

Nada se da će ih ponovo videti. To smatra jedinom opcijom.

"Nema pobede bez povratka otetih. Jedina šansa da se oporavimo od ovog je pobeda. A jedina šansa za pobedu je oslobađanje talaca", rekao je Joni.

Hitno oslobađanje zahteva i Forum porodica otetih i nestalih. Ova dobrovoljna organizacija, nastala nakon masakra, radi sve što može da svuda prikaže likove kidnapovanih, da pozove ljude da im pomognu. Od jedne IT kompanije dobili su i zgradu iz koje jure sve informacije o najmilijima. I pričaju o njima u nadi da će neko moći da im pomogne.

Mejlav Lešem Gonem ispričala nam je kako je pričala sa svojom ćerkom Romi Gonem kada je počeo napad, kada se zapucalo, pa čak i kad su je pogodili meci.

"Pokušavala sam da nađem rešenje, ali nije ga bilo. Ne znam gde je Romi, nemam nikakve informacije. Ne znam ni da li je živa. Nadamo se da jeste. Već četiri nedelje svakog dana sam ovde u Forumu, dajemo sve od sebe da svet ne zaboravi šta se dešava. Da shvati da ovo može da se desi i u drugim zemljama", priča ona kroz suze.

Šeli Šem Tov kaže da kad su saznali da je njihov sin Omar otet, nisu hteli u to da veruju.

"Moj muž je išao od bolnice do bolnice u nadi da će ga naći. Ali nije. Već 28 dana prošlo je bez glasa o njemu. Već 27 dana ne spavamo, ne jedemo", kaže ona.

I Lion Janai jedva ima snage da priča o svojoj sestri Moran, takođe kidnapovanoj, ali priča jer se nada da će to pomoći u oslobađanju.

"Svi ljudi u svetu treba da ustanu i pomognu nam, podrže nas. I ne dozvole da se nešto ovakvo ikad postoji", kaže on.

Nada umire poslednja. I nada je jedino što ove porodice u ovom trenutku imaju. I za nju se čvrsto drže. I ponavljaju istu poruku:

"Vratite ih kući, odmah!

(Telegraf.rs)