"Morao sam da pijem svoj urin da bih preživeo": Dramatične ispovesti migranata koji su preživeli Saharu

Na nesiguran put često kreću i porodice sa malom decom

Migranti iz podsaharske Afrike pričali su o svom užasu nakon što su bili prisilno vraćeni u udaljene pustinjske regije gde su neki umrli od žeđi dok su pokušavali da pređu granicu sa Tunisom, piše "The Guardian".

Dok se Evropska unija priprema da pošalje novac Tunisu u okviru sporazuma o migraciji od milijardu evra, grupe za ljudska prava pozivaju Brisel da zauzme oštriji stav u vezi s optužbama da tuniske vlasti guraju ljude nazad u napuštena pogranična područja, često sa fatalnim ishodom.

Preporučujemo

Prema rečima zvaničnika jedne velike međuvladine organizacije, tuniske vlasti su samo u julu premestile više od 4.000 ljudi u vojne tampon zone na granicama sa Libijom i Alžirom.

"Oko 1.200 ljudi vraćeno je na libijsku granicu samo u prvoj nedelji jula", rekao je izvor koji je želeo da ostane anoniman. Do kraja avgusta, dodao je izvor, njihova organizacija je znala za sedam ljudi koji su umrli od žeđi nakon što su gurnuti nazad u Saharu.

Nevladina organizacija koja radi s izbeglicama procenjuje da je između 50 i 70 ljudi umrlo. "The Guardian" nije mogao nezavisno da proveri cifru.

Nova tvrdnja je u oštroj suprotnosti sa slikom koju je prošlog meseca predstavio ministar unutrašnjih poslova Tunisa Kamel Fekih, koji je priznao da su "male grupe od šest do 12 ljudi" potiskivane, ali je negirao bilo kakvo maltretiranje ili oblik "kolektivne deportacije".

To će verovatno povećati pritisak na evropske zakonodavce da iznesu zabrinutost za ljudska prava pred tuniskim vlastima dok napreduju ka sporazumu koji ima za cilj suzbijanje neregularnih migracija. Sporazum je sve više na udaru kritika, a nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok je prošle nedelje rekla da ljudskim pravima i vladavini prava nije "dato odgovarajuće razmatranje".

U seriji intervjua obavljenih sa gotovo 50 migranata u Sfaksu, Zarzisu, Medeninu i Tunisu, većina je potvrdila da je nasilno vraćena u pustinju između kraja juna i kraja jula.

"Početkom jula, tuniska policija nas je uhvatila u Sfaksu", rekla je Salma, 28-godišnja Nigerijka.

"Mojog dvogodišnjeg sina i mene odveli su neki policajci i vratili nas u pustinju na libijskoj granici. Mog muža su uhvatili drugi graničari i ne znam šta mu se dogodilo. Od tada se nisam čula s njim jer sam, dok su nas gurali nazad, izgubila telefon", rekla je ona.

Majkl (38), iz Benin Sitija u Nigeriji, ima slična iskustva.

"Tri puta su me gurali nazad u pustinju, poslednji put krajem jula... Tuniski graničari su nas tukli, ukrali nam novac i mobilne telefone. U pustinji nismo imali vode. Morao sam da pijem sopstveni urin da bih preživeo", rekao je on.

"The Guardian" je razgovarao i sa Petom Krepinom, Kameruncem čija su supruga i ćerka, Fati Doso i šestogodišnja Mari, umrle sredinom jula u udaljenom delu libijske pustinje nakon što su ih tuniske vlasti potisnule u pustinju.

"Trebalo je da budem tamo na njihovom mestu", rekao je Krepin, koji je od tada ponovo vraćen u Libiju.

Dok je granica s Libijom dugo bila u fokusu takvih aktivnosti, sa granice sa Alžirom, koja je manje kontrolisana, takođe guraju migrante nazad na ogromnu ničiju zemlju, pokazuju izveštaji.

Petnaest ljudi koje je intervjuisao "The Guardian" reklo je da su bili primorani da se vrate na granicu s Alžirom.

"Uhapsili su me u Tunisu i odveli blizu Kaserina, pograničnog grada u blizini Alžira", rekao je Đibril Tabete (22) iz ​​Senegala.

"Ostavili su nas na nekoliko kilometara od granice. Tada nam je naređeno da se popnemo na brdo. Na drugoj strani je bio Alžir. Problem je u tome što te Alžirski čuvar, kada te pronađe, gurne nazad u Tunis. Tunižani vas guraju, Alžirci rade isto. Ljudi tamo umiru", opisuje Tabete.

Izveštaji o tome da Tunis odvodi ljude u pustinju pojavili su se u julu, kada su društvenim mrežama počele da kruže fotografije koje sugerišu da tražioci azila umiru od žeđi i ekstremne vrućine nakon što su ih tuniske vlasti navodno oterale u pustinju. Nakon ovih optužbi, vlada Tunisa suočila se sa žestokim kritikama međunarodne štampe, ali je negirala bilo kakvu nepravdu.

"Na početku je Tunis odbacio izveštaje o prisilnom povratku", rekao je Hasan Bubakri, profesor geografije i migracija na univerzitetima u Susu i Sfaksu, kao i konsultant za migracije u vladi.

"Ali malo po malo, oni su javno priznali da su neki podsaharski stanovnici blokirani na tunisko-libijskoj granici. Pitanje je ko ih je tamo stavio? Tuniske vlasti su to učinile", kaže on.

Prema podacima italijanskog ministarstva unutrašnjih poslova, više od 78.000 ljudi od početka godine stiglo je u Italiju prešavši Mediteran iz severne Afrike, što je više nego duplo više u odnosu na isti period 2022.

Većina, njih 42.719, otišla je iz Tunisa, što ukazuje da je ta zemlja nadmašila Libiju kao glavnu polaznu tačku za migrante.

"Strateško partnerstvo" potpisano između EU i Tunisa u julu, postignuto nakon višenedeljnih pregovora, predviđalo je da se novac pošalje toj severnoafričkoj zemlji za borbu protiv trgovaca ljudima, pooštravanje granica i podršku ekonomiji Tunisa.

Prva uplata od 127 miliona evra biće isplaćena "u narednim danima", rekla je prošle nedelje portparol Evropske komisije Ana Pisonero.

(Telegraf.rs)