Neka carstva tokom istorije nestajala su iznenada: Da li takva sudbina čeka i Putinovo?

Politički kolaps ranijih velikih sila nije uvek bio predvidiv

Stručnjaci nisu predvideli propast sovjetske imperije. Kao ni njeni vladari. Srušili su je milioni ljudi probijajući zatvorene granice i prkoseći onome što je ranije izgledalo kao nepobediva snaga države.

Analizirajući prošlost, izgledalo je neizbežno. Ali to je bilo nezamislivo za većinu ljudi u to vreme - sve dok se zapravo nije dogodilo.

Preporučujemo

Čini se da je to gotovo nepromenljiv obrazac, bilo kad je reč o padu dalekih imperija ili u revolucijama unutar pojedinačnih država, piše britanski Telegraph.

Niko nije očekivao francusku revoluciju koja će Luja XVI odvesti na giljotinu. Niko nije očekivao da će pobuna više klase u Palermu 1848. preokrenuti celu Evropu.

Ko je mislio da bi samoubistvo uličnog trgovca u Tunisu 2010. moglo da učini isto arapskom svetu? Nemačko carstvo je propalo 1918. samo nekoliko meseci nakon završetka Prvog svetskog rata.

Raspad francuskog i britanskog carstva

Uprkos tome što su izašli kao pobednici iz Drugog svetskog rata, francusko i britansko carstvo počelo je da se raspada baš u trenutku kada su Pariz i London planirali nova kolonijalna partnerstva.

Tokom 1970-ih, sociolozi su pokušali da naprave prediktivne modele revolucija.

Možda ako bi neko mogao da identifikuje prelomnu tačku u narodnom nezadovoljstvu ili potraži signale "razočarenih očekivanja“, mogao bi da predvidi ili spreči politički kolaps. Ali, to nikad nije delovalo.

Lenjin, koji je ponešto znao o takvim stvarima, pružio je nagoveštaj rečenicom da "nije dovoljno da niži slojevi odbiju da žive na stari način; neophodno je i da viši slojevi ne mogu da žive na stari način”.

Države, čak i srednjevekovne i ranomoderne države, kao što je Francuska Luja XVI, obično mogu da pobede unutrašnje nemire.

Nasilni demonstranti koji su bacali kamenice imali su male šanse protiv vojnika koji ispaljuju sačmu, a još manje protiv suzavca, vodenih topova i tenkova.

Dakle, da bi države i imperije propale, obično je potrebna spoljna sila koja ne samo da podriva njihov prestiž i sposobnost zastrašivanja, već i slabi njihov represivni kapacitet. U većini slučajeva, ovo je vojni neuspeh.

Ponekad je efekat jasan i direktan, kao kada su rusko i nemačko carstvo 1917. odnosno 1918. srušili njihovi sopstveni vojnici koji su odbijali da se bore i napuštali svoje vladare.

Ponekad je to indirektnije, kao kada su Britanci shvatili da, posle iscrpljujućeg rata, više ne mogu da upravljaju ogromnom, raznolikom imperijom koja je sve manje popustljiva.

Britanski guverner Indije lord Vejvel, zaključio je 1946. da London nema više resurse za to, dok je Francuzima trebalo više vremena da dođu do tog zaključka, a onda je nespremnost vojnih obveznika i njihovih porodica da ratuju u Alžiru ranih 1960-ih okončala vizije francuske imperijalne "zajednice“.

Presudna je spoznaja da se bitka ne može dobiti

U svim ovim slučajevima nije presudan bio potpuni poraz ili fizičko uništenje oružanih snaga, već percepcija da se borba ne može dobiti ili bar ne još dugo.

Vojnici i policajci neće svojevoljno rizikovati svoje živote, ili svoju buduću karijeru, zbog izgubljenog slučaja i diskreditovanog režima.

Dođe trenutak, često vrlo iznenadan, kada careva golotinja postane očigledna i igra se promeni. Prema Lenjinovom tumačenju, vladari "nisu u stanju“ da nastave po starom.

Rusija je, kako se navodi, očigledno na tom putu: ali kada bi mogao doći trenutak istine?, piše u tekstu.

Prošla je kroz ovo i ranije. Godine 1917. moćno carstvo je bilo fatalno oslabljeno od strane Nemačke, a 1989. od posledica Hladnog rata.

Dvaput je umirala, ali je ubrzo vaskrsla u drugačijem obliku, pod drugim vladarem, čak i ako su nedostajali veliki delovi (baltičke države, centralnoazijske kolonije, istočnoevropske zavisne države).

A sada? Hoće li Putinov pokušaj da ponovo osvoji deo te imperije ubrzati njenu konačnu propast?

Kina je tu da preuzme azijske posede osvojene u 19. veku, a pretenzije imaju i Japan, Turska i drugi. Najbolja šansa ruskog naroda za svetliju budućnost bila bi kao postimperijalna demokratska nacionalna država, koja bi odbacila imperijalne ambicije Putina i njemu sličnih, piše britanski list.

Propalo carstvo ipak ostavlja dugu senku. Deo može biti pozitivan, kao u slučaju Rimskog carstva: jezik, kultura, zakoni, infrastruktura i institucije. Ali takođe neizbežno ostavlja haos, nasilje i borbu za vlast. Nema bezbolnog ishoda, zaključuje se u tekstu.

(Telegraf.rs)