Mila se godinama školuje u Britaniji, kao tinejdžerka doživela vršnjačko nasilje: "Ok je da kažem da sam loše"

Mila Antonović, koja već četiri godine živi i školuje se u ovoj zemlji ispričala je za Telegraf koliko se razlikuje školovanje u Srbiji i Britaniji, zašto se opredelila baš za ovu zemlju, o tome koliko bi ukidanje pomenute vize olakšalo putovanje i boravak našim državljanima, ali i organizaciji čiji je ona predstavnik

Srpkinja, koja već godinama živi u Londonu, pokrenula je nedavno peticiju kojom se od Vlade Velike Britanije traži ukidanje viza za građane Srbije. Veliki broj građana i organizacija podržalo je ovu inicijativu, ali se među njima posebno izdvojila Organizacija srpskih studenata u inostranstvu, tačnije njihov ogranak u Velikoj Britaniji.

Direktorka organizacije Mila Antonović, koja već četiri godine živi i školuje se u ovoj zemlji ispričala je za Telegraf koliko se razlikuje školovanje u Srbiji i Britaniji, zašto se opredelila baš za ovu zemlju, o tome koliko bi ukidanje pomenute vize olakšalo putovanje i boravak našim državljanima, ali i organizaciji čiji je ona predstavnik.

Preporučujemo

• Organizacija srpskih studenata u inostranstvu postoji u mnogim državama uključujući i Britaniju. Možeš li da nam kažeš čime se bavite i koliko imate članova?

Naša organizacija ima ogranke u 23 države, svuda po svetu. Najviše u evropskim državama, Americi, Australiji i Aziji. Naš glavni cilj je spajanje studenata koji dolaze ovde da studiraju, bez obzira na stepen studija, sa ostalim našim ljudima koji ovde žive. Pomažemo im da se lakše adaptiraju na novu kulturu, pomažemo im da upoznaju nove ljude, da se priviknu na novi sistem školovanja. Takođe, trudimo se da organizujemo što više događaja, pomažemo našim ljudima da pronađu prakse i poslove, a na raspolaganju smo i svima onima koji žele da se ovde dosele i imaju pitanja u vezi sa vizom, apliciranjem na željene fakultete i slično.

Često organizujemo druženja u našoj ambasadi, posećujemo kulturne događaje, piknike u parkovima, pab kizove, a sve u cilju da bi naše ljude ovde spojili kako bi se osećali kao kod svoje kuće. Ovde u Britaniji imamo oko 200 aktivnih čLanova koji dolaze redovno na ova naša druženja.

• Pre nego što si došla u Britaniju ti si dve godine pohađala Četrnaestu beogradsku gimnaziju, kako si došla na ideju da baš tada dođeš ovde, a ne tek kada upišeš fakultet?

Bila sam na preko sedam letnjih škola ovde u Britaniji, sa tim školama sam krenula već sa devet godina. Leta sam provodila ovde, obilazila sam razne gradove i nekako sam shvatila da je ovo mesto koje mi se jako sviđa bez obzira na to što je uvek bilo kišovito. Nekako sam shvatila da mi prijaju i kultura, ljudi, gradovi, tako da sam odlučila da krajem osnovne škole počnem da posmatram neke druge sisteme, najviše američki, britanski i švajcarski jer sam jednostavno želela da živim u drugoj državi. Bez nekog većeg razloga, jednostavno sam želela da se osamim i živim negde dalje.

Kada sam razgovarala sa roditeljima rekli su mi da sam previše mala da idem na početku srednje škole, ja sam rekla važi, a kada sam ih pitala da li mogu da odem za dve ili tri godine oni su se složili sa tim. Prve dve godine sam pohađala društveni smer u Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i nekako me to usmerilo da idem ka tim društvenim naukama. Prvo je to bila psihologija, pa sociologija, tek kasnije je došla i politika. Nekako sam tražila sistem koji će mi omogućiti da se bavim tim stvarima. Odlučila sam se za britanski sistem gde se na godini uzimaju tri do četiri predmeta. Odlučila sam se za srednju školu u Oksfordu zato što je to mali studentski grad, skroz je siguran, lep je i ima odlučan fakultet i srednje škole.

• S obzirom na to da si pohađala srednju školu i u Britaniji i u Srbiji, koliko se razlikuje sistem obrazovanja u ove dve države?

Ukoliko osoba zna čime želi da se bavi onda je britanija za njega. Srpski sistem je fenomenalan jer pomaže da se učenik usmeri da li je za prirodne ili društvene nauke, a onda to može da se promeni na fakultetu kasnije. S druge strane, britanski sistem odgovara nama koji imamo već nekih afiniteta u mlađim godinama i onda od malih nogu sa tom decom može da se detaljno radi na onome u čemu su dobri i šta ih zanima.

Naš sistem u Srbiji daje nam dosta širi obim znanja iz geografije, fizike, matematike, hemije, što ovde đaci ne mogu da dobiju. Oni počinju srednju školu sa sedam predmeta, a to se u kasnijim razredima sužava na tri. Mi počinjemo školu sa nekoliko predmeta, a završavamo osmi razred sa 12. Ulazimo u srednju školu sa 18 i onda se sve to sužava tek na fakultetu.

Što se fakulteta tiče, o tome ne znam mnogo jer nisam studirala u Srbiji. Prijatelji mi pominju kolokvijume, vežbe, a ovde toga nema. Ovde imamo ispitni rok na kraju godine, ako padneš ideš na obnovlejni ispit, a ako i tad padneš obnavljaš godinu. Ovde nema izlazaka na ispit 16 puta i padam ga i studiram sedam godina. Tako da je studiranje ovde definitivno drugačije.

• Ti si se sa 17 godina preselila u drugu državu i došla ovde sama bez roditelja. Kako je teklo privikavanje na novi način života i školovanja?

Dilema je uvek bila da li otići ili ne. Ja uvek kažem ako neko ima priliku da ode treba da ode. Na godinu ili dve nema veze, idi i oseti kakav je život u inostranstvu. Ne da bi pobegli iz svoje zemlje, već da bismo osetili neku drugu kulturu, drugi uticaj, vidimo drugu perspektivu. Osetimo kako se drugi ljudi ponašaju, kakav im je sistem, način života, kakav je javni prevoz... Treba da vidimo sve to i shvatimo kako stvari funkcionišu da bismo jednog dana mogli da se vratimo i pokušamo da nešto promenimo u svojoj zemlji.

Kod mene je prilagođavanje teklo lagano, jer sam ja bila spremna na to. Shvatila sam da ću najlakše da se prilagodim ako radim ono što volim i budem svoja. Ovde je lako da se čovek navikne jer je sve vrlo opušteno.

U početku sam živela u studentskom domu, imala sam obezbeđenje, nisam morala da kuvam jer smo imali obroke ovde u domu. Međutim, morala sam da naučim kako da sama spremim neki obrok, kako da operem veš, promenim posteljinu jer je pre toga sve radila mama. Teško mi je bilo da se prilagodim na finansije, kako da učim da štedim novac i kako da pravilno rasporedim budžet.

• Nedavno je na Internetu pokrenuta peticija da se našim građanima ukine viza za ulazak u Veliku Britaniju. Koliko je tebi viza otežala put, kakve su nam šanse za ukidanje po tvom mišljenju?

Ja bih najiskrenije volela da se to ukine, jer bi onda neki prijatelji i rođaci mogli da dođu ovde i posete me, da vide drugačiju kulturu jer nema svako priliku da skupi sve što je potrebno za vizu. Proces je vrlo zahtevan i dugotrajan, zahteva dosta papira, novca i vremena. Ukidanjem viza bilo bi olakšano porodicama da se spoje, olakšalo bi ljudima da lakše dođu ovde, posebno mladima da dođu i vide da li im se sviđa i možda ih to navede da dođu ovde i studiraju.

Mislim da ukoliko ceo slučaj dođe do Parlamenta postoje neke šanse, ali uvek mogu da nas odbiju. Trenutni sistem u Britaniji kontroliše osoba koja nije blagonaklona prema migrantima. Dok ga snimaju on se smeje i govori da će vratiti sve one koji pokušavaju da ilegalno uđu u zemlju. Ja sam uvek za imigracije, ali ljudi koji su ovde na vlasti nisu takvi. Studenti ovde imaju vizu na onoliko koliko traju studije koje su upisali. U srednjoj školi je to na dve godine bez mogućnosti da se produži ukoliko ne studirate ovde. Kada završimo fakultet, koji traje uglavnom tri godine može da se dobije postdiplomska viza na godinu ili dve. Tokom tog perioda ljudi imaju prilike da pronađu posao i ostvare pravo na radnu vizu koja se jako teško dobija ovde. Neophodno je da te firma sponzoriše, da tebi plati radnu vizu i to puno košta, pa zato mnoge kompanije i organizacije odbijaju tako nešto. Ako za te dve godine ne dobiješ radnu vizu, od tebe se zahteva da se vratiš nazad i samo ti zatvore vrata.

Ukoliko bismo imali prava da boravimo ovde bez vize to bi nam znatno olakšalo sve.

• O svom životu i školovanju u Londonu dosta pričaš i na svom Jutjub kanalu. Tokom tinejdžerskog perioda često si bila na meti raznih loših komentara, kako si naučila da se nosiš sa time?

Kada sam bila mlađa ti loši komentari su dosta uticali na mene i na to kako ću ja dalje da se ponašam na društvenim mrežama i šta ću da postavljam na njih. Srećom imam roditelje koji me u svemu podržavaju i koji su to videli na vreme zbog toga što su ti komentari bili vidljivi svima. U nekim ranim trenucima seli su i razgovarali sa mnom o tome. Rekli su mi da ne treba da se obazirem na to šta neko sa lažnim imenom i fotografijom piše o tome kako izgleda ili priča neko ko ima 12 ili 13 godina. Uvek će postojati nešto što nekome neće odgovarati kod mene i onda sam se pomirila sa time da ne mogu svima da se sviđam i da je to skroz okej.

Mržnja je dolazila sa raznih strana, čak i od ljudi koje lično poznajem. Na treningu me je sestra drugarice sa kojom sam trenirala u lice vređala... sedi, gleda me i smeje mi se. Šta sam ja sa 13 godina tada mogla da joj kažem, ništa samo sam otišla i plakala.

• Ko to je najviše pomogao da se izboriš sa tim što ti se dešava?

Kod kuće sam razgovarala sa roditeljima, bilo mi je jako teško, imala sam probleme sa zdravljem i ishranom jedno dve tri godine zbog komentara "vidi je kolika je, ona je tenk". I dan danas to dobijam, ali toliko godina kasnije ja znam da sam zdrava, da se u svom telu osećam dobro. Lako je dati nekome savet da se ne obaziru na takve komentare, što je dosta teško.

Moj savet svima koji se nađu u takvoj situaciji je da popričaju sa nekim. U redu je da kažem da sam loše jer mi je neko rekao da sam ružna i nevaspitana i okej je da ljudima kažem kako se osećam povodom toga. Čim to kažemo odmah se osećamo bolje i lakše. Razgovor sa roditeljima, drugarima, psiholozima, profesorima uvek pomogne. Meni je dosta pomogla razredna u osnovnoj školi kako da se ne obazirem na to, kako da se bolje osećam u svom telu. Sa razrednom sam sedela i pričala danima i danas sam joj vrlo zahvalna na tome. Pričom i radom na sebi može dosta toga da se reši. Svako se sa tim bori na svoj način. nekome će iako ne razgovara biti bolje posle dva dana, nekoga to uopšte ne dodiruje.

• Dok si sarađivala sa Unicefom, dosta si se bavila mentalnim zdravljem mladih. Svedoci smo svega što se desilo protekle dve nedelje u Srbiji i kakve je to posledice ostavilo na sve nas. Kakav bi savet dala tinejdžerima koji sada prolaze kroz ono što si ti pre nekoliko godina?

Tokom saradnje sa Unicefom učestvovala sam na više radionica o mentalnom zdravlju i kako pomoći onima koji se suočavaju sa tim problemima. Ono što sam naučila je da otvoreno razgovaram o svojim problemima. Imam pravo da kažem da sam se osetila loše dok sam se danas vozila metroom zbog toga i toga. Sve naše emocije su validne i ako nam treba pomoć, treba i da je potražimo. UNICEF je pre nekoliko godina ovu temu približio nama, takođe i kroz sajt svejeok.rs, kao i kroz besplatno psihološko savetovalište koje nude.

Treba da nastavimo da normalno pričamo o tim stvarima jer je to nešto normalno i dešava se svima. Stariji će nekad reći da to nije postojalo u njihovo vreme, ali to nije tačno. Dobru stvar su uradili i samo treba da nastave tako.

• Danas si mlada i uspešna devojka, sve to što se izdešavalo ostavila si iza sebe. Kakvi su ti dalji planovi za budućnost?

Planiram da završim školovanje ovde u Velikoj Britaniji, ostale su mi još dve godine na osnovnim studijama, pa možda nastavim na nekom masteru. Volela bih da dobijem više praksi koji se tiču britanske politike, međunarodnih odnosa i idem ka tome. Ovog leta imaću priliku da pohađam praksu u našoj Ambasadi u Londonu i naučim više o diplomatiji.

Ukoliko budem imala priliku da se vratim u Srbiju i nastavim da se bavim stvarima koje me zanimaju vratiću se. Ako mi se ovde ukaže prilika ostaću, a ako dobijem priliku da odem u neku drugu državu iskoristiću i to. Volela bih da iskusim život i u nekoj trećoj državi, da upoznam još ljudi, obogatim svoj CV i za sada sve ide ka tome. Indija me je uvek privlačila i bila sam tamo već i jedva čekam da se vratim, ali nisam sigurna da bih tamo mogla da se bavim onim čime se ovde bavim.

(Telegraf.rs)