Izbori u Turskoj sve su bliže: Zašto EU ne bi volela da Erdogan "padne"?

Postoji jedan poseban razlog zbog kojeg bi Evropskoj uniji nedostajao Erdogan, ukoliko bi izgubio od svog protivkandidata Kemala Kilidždaroglua u nedelju 14. maja

U Turskoj će u nedelju, 14. maja, biti izabrani novi parlament i novi predsednik, a Redžep Tajip Erdogan, po prvi put nakon 20 godina nije izraziti favorit u toj trci. Iako postoje mnogi razlozi zbog kojih bi u EU voleli da mu vide leđa, postoji i jedan zbog kojeg bi hteli da Erdogan ostane na čelu države.

Naime, mnogo je toga što zapadni lideri zameraju aktuelnom predsedniku Turske. Tokom svoje dvodecenijske vladavine hapsio je novinare i opozicionare, nasilno razbijao demonstrancije i misle da je loše upravljao ekonomijom.

Preporučujemo

Sa stanovišta spoljne politike, ovaj moćnik se priklonio Rusiji, pokrenuo upad u Siriju i iskoristio svoj veto u NATO-u kako bi blokirao pristupanje Švedske u kritičnom trenutku za alijansu, podseća Politico.

Ipak, postoji jedan poseban razlog zbog kojeg bi Evropskoj uniji nedostajao vremešni lider, ukoliko bi izgubio od svog protivkandidata Kemala Kilidždaroglua u nedelju 14. maja. Imati Erdogana na vlasti, posebno pošto je poslednjih godina uzeo sve autoritarniji zaokret, omogućilo je EU da zaobiđe pitanje da li Turska treba da se pridruži njenim redovima.

Za mnoge evropske političare, Erdogan je bio korisna "politička folija", koja omogućava EU da legitimno isključi bilo kakvu ozbiljnu diskusiju sa Ankarom o članstvu.

Njegovo sve neprihvatljivije ponašanje dok je zatvarao političke protivnike i osuđivao norme vladavine zakona dalo je EU političko pokriće da izbegne ovo pitanje. Međutim, promena režima bi mogla da promeni tu dinamiku.

"Ono što smo videli u proteklih nekoliko godina je da se Turska i EU kreću u suprotnim pravcima“, rekao je Selim Kuneralp, bivši turski ambasador u Evropskoj uniji.

On smatra da se Turska pod Erdoganom udaljila od evropskih vrednosti.

"Proces pristupanja je potpuno zaustavljen, što je rezultiralo da ideja da Turska postane članica Evropske unije više nije kredibilan cilj", rekao je Kuneralp.

Krhke veze

Priča o odnosima Turske i Evropske Unije traje više od 60 godina. Turska se 1959. podnela zahtev za pridruživanje Evropskoj ekonomskoj zajednici, preteči EU, što je dovelo do potpisivanja sporazuma iz Ankare 1963. godine.

Niz državnih udara i ekonomska i politička nestabilnost stavili su pitanje integracije Turske i EU u zapećak, sve do 1980-ih, kada se proces pridruživanja vratio na pravi put.

Turska je 1987. godine podnela zahtev za pridruživanje EEZ. Deceniju kasnije dobila je status kandidata, a zemlja je počela da preduzima značajne korake da ispuni kriterijume za pristupanje koje je postavila EU.

Negde u to vreme je Erdogan došao na vlast. Tada reformistički lider nove Stranke Pravde i razvoja (AKP), govorio je o pluralizmu, demokratiji i harmoniji. Čak je i pokrenuo mirovne pregovore sa kurdskom PKK grupom.

Prionuo je na posao, uvodeći reforme koje su Tursku približile ispunjavanju kriterijuma EU, kao što je promena zakona oko vojske u zemlji, kako bi se ona podvrgla civilnoj kontroli. Iako ih je Evropska komisija u to vreme pohvalila, te promene su u stvari postavile teren da Erdogan kasnije preuzme veću kontrolu nad vojskom.

Nakon kratkog "medenog meseca", odnosi sa Briselom su uskoro počeli da pucaju. Erdogan je postajao sve više frustriran tempom pristupanja EU, a nekoliko država članica je jasno stavilo do znanja da ne žele da prihvate Tursku u klub. Ova dihotomija je postavila ton sve krhkijem odnosu.

Zastoj

Za pogoršanje odnosa ima mnogo razloga, a obe strane upiru prstom u drugu.

Odluka EU da primi Kipar 2004. bila je stalna tačka trvenja. Turska je okupirala severni deo ostrva od 1974. godine, činjenica koju Nikozija želi da razmotri pre nego što pristane na bliže veze između EU i Ankare.

Tu je onda bio i efekat Sarkozija. Predsednik Francuske je 2011. godine imao kratku, petočasovnu posetu, turskoj prestonici. On je, ležerno žvakajući žvaku, stigao u Ankaru, a njegova poruka bila je jasna: "Članstvo Turske u EU je jedno "ne-ne" za Francusku". Mnogi zvaničnici rekli su za Politico da je upravo ova poseta Sarkozija bila tačka preokreta kod Erdogana.

Sa druge strane, Erdoganov autoritarni zaokret je bio taj koji je "zario ekser u kovčeg", kada su u pitanju izgledi Turske za članstvo.

Njegovo brutalno suzbijanje protesta u parku Gezi 2013. godine nagovestilo je još brutalniji odgovor na neuspeli pokušaj puča 2016. godine. Erdogan je zatvorio desetine hiljada ljudi, a zatim je učvrstio svoju moć na ustavnom referendumu 2017. godine, ostavljajući zemlji izglede za članstvo u EU u dronjcima.

Konkretno, njegova tvrdoglavost je bila suočena sa kriterijumima iz Kopenhagena — uslovima koje svaka zemlja koja želi da se pridruži EU mora da ispuni, a koji uključuju zaštitne mere u vezi sa vladavinom prava, ljudskim pravima i zaštitom manjina.

Do 2018. godine liderima EU je svega bilo preko glave. U saopštenju Evropskog saveta te godine bilo je jasno navedeno: "Pristupni pregovori sa Turskom su u zastoju".

Bolja atmosfera

Pitanje koje visi nad odnosima EU i Turske je to šta će se dogoditi kada Turci izađu na birališta u nedelju.

Izbori, koji bi mogli biti gubitnički za Erdogana, postali su najveći test u njegovoj političkoj karijeri, a ankete pokazuju da je tik uz opoziciju koju predvodi Kilidždaroglu.

Promena vlade bi verovatno mogla da donese osveženje u odnose Turske i Zapada. Kilidždaroglu je rekao da želi da nastavi proces pristupanja EU i da će obavezati Tursku da ispuni odluke Evropskog suda za ljudska prava.

Ali izgledi za novo rukovodstvo u Turskoj možda neće eliminisati mnoge osnovne uzroke trvenja.

"Domaći izazovi će ostati isti, ko god da je na vlasti", kaže Galija Lindenstraus, viši naučni saradnik Instituta za studije nacionalne bezbednosti, istraživačkog centra.

Ona kaže da postoji duboka ekonomska kriza, a aktuelna vlada nudi sve vrste populističkih mera za ublažavanje trenutne krize uoči izbora, koji će prestati posle izbora.

Vašington malo krije svoju želju za promenom vlasti u Turskoj, važnoj članici NATO-a. Džo Bajden je 2019, kada je bio predsednički kandidat, rekao da bi SAD trebalo da podrže turske opozicione lidere "da preuzmu i pobede Erdogana".

"On mora da plati cenu za svoj autoritarizam“, rekao je tada Bajden, što je razbesnelo tursku vladu.

Lindenstraus predviđa "bolju atmosferu" između Brisela i Ankare ukoliko Kilidžaroglu dođe na vlast. Šestostranački opozicioni blok je signalizirao da želi da resetuje odnose sa EU i da će preokrenuti neke od Erdoganovih mera koje su bile u suprotnosti sa kriterijumima iz Kopenhagena, kao što je vraćanje na parlamentarni, a ne na predsednički sistem.

Ali suštinski problemi, uglavnom Kipar, ali i izgledi da se ogromno, relativno siromašno stanovništvo pridruži bloku, značiće da će se malo ko u Evropi utrkivati da otvori vrata. Iako će malo ko to javno reći, mnoge zemlje su takođe oprezne u pogledu dopuštanja većinske muslimanske zemlje poput Turske da se pridruži.

"Nema šanse da su zemlje članice EU ni blizu da razmišljaju o članstvu Turske u EU", rekao je visoki diplomata EU u Briselu.

Novi početak

Lindenstraus je rekla da može da zamisli napredak u pitanjima poput vizne liberalizacije ili ažuriranja carinske unije između EU i Turske, koja postoji od 1995. godine, ali verovatno ne mnogo dalje od toga.

"Pridružujem se skepticima govoreći da mislim da su problemi ulaska Turske u EU postojali pre Erdoganovog autokratskog zaokreta", kaže ona.

Ilke Toigur, viši saradnik u think tanku CSIS, rekao je da je modernizacija sporazuma o pridruživanju između dve strane jedan od načina za revitalizaciju odnosa.

"Umesto toga, kreatori politike EU bi trebalo da usvoje prikladniji institucionalni okvir", kaže Toigur.

Ona je nagovestila da bi dve strane mogle imati koristi od sporazuma o pridruživanju poput onih koje EU ima sa drugim zemljama koje su nedavno započele proces pridruživanja.

"Renovirani" sporazum bi mogao da pokrije pitanja poput klimatskih akcija, migracija i trgovine, i poboljšao bi odnose sa Briselom, utabavajući put kada je u pitanju teže pitanje pristupanja.

Drugi su bili skeptičniji i sugerisali da neće svi u Evropi nužno slaviti poraz od Erdogana.

"Za neke u EU bi moglo biti povoljno da imaju autoritarnog lidera u susedstvu i više transakcijski odnos sa Turskom, nego da se ozbiljno bave pitanjem pridruživanja“, rekao je Galip Dalai, stručnjak za Tursku u istraživačkom centru Chatham House .

"Demokratska Turska bi predstavljala mnogo fundamentalnije pitanje za Evropu", dodao je on.

(Telegraf.rs)