Godinu dana od opsade čeličane Azovstal: Kako su ukrajinski vojnici tri meseca pružali otpor

Zarobljenici su mesecima bili simbol otpora njihove zemlje, dok je čeličana Azovstal bila slika ruske brutalnosti i ukrajinskog otpora

Prošlo je godinu dana od opsade čeličane Azovstal u Mariupolju, gradu u kom su se prošle godine vodile najintenzivnije borbe.

Skoro tri meseca, hiljade ukrajinskih boraca i civila pronašle su utočište u mreži tunela i bunkera ispod čeličane.

Preporučujemo

Ovi zarobljenici bili su simbol otpora njihove zemlje, dok je čeličana Azovstal bio slika ruske brutalnosti i ukrajinskog otpora.

"Shvatili smo da što duže budemo držali Azovstal i Mariupolj, to će veći deo ruske vojske duže biti fokusiran na nas", rekao mi je Oleg Karamov u decembru.

Ovaj 30-godišnji narednik povukao se prošle godine u čeličanu dok su Rusi pokušavali da zauzmu grad.

Oleg i njegovi drugovi iz 36. brigade marinaca bili su stacionirani u Mariupolju još pre rata. Nekoliko dana nakon što je počeo rat u februaru, naređeno im je da se povuku u selo Volonterivka, a kasnije u metalnu fabriku Iljiča, obe se nalaze u Mariupolju.

"Taktično smo se povukli. Niko nije pobegao. Odvezli smo naše ranjene, odneli smo naše mrtve što dalje", rekao je Oleg Karamov.

Marincima su davali podršku ljudi iz mnogih drugih divizija, poput teritorijalne odbrane ili policije.

Oleg za Euronews kaže da je polovina njih uspela da ode pre nego što je Mariupolj bio opkoljen, dok je polovina ostala da se bori.

"Oni su to uradili dobrovoljno, niko ih nije terao", rekao je on.

Jedno od najsmrtonosnijih poglavlja rata

Kada su ih Rusi opkolili, jedini izlaz je bio prolaz. U aprilu, brigada je pokušala da pobegne, probijajući se kroz ruske linije i pridružili su se puku Azov u ​​Azovstalu.

"Prva grupa vojnika je prošla noću. Pomoglo nam je to što Rusi nisu imali nikakvu opremu. Nisu imali termalne kamere, nikakve uređaje za noćno osmatranje. Prvi konvoj je prošao bez poginulih i bez povređenih. Zaustavljeni su na ruskom kontrolnom punktu i Rusi nisu ni shvatili da su ukrajinske snage. Nisu uspeli da vide ko sedi u automobilima. Upalili su baklju i rekli grupi da stanu. Rus je pitao: "Ko ste vi? Naši ljudi?" Naš borac je odgovorio na ruskom: "Da, naši ljudi!". Rus je rekao: "U redu, prođite!". Tako je konvoj tiho krenuo dalje", priseća se Oleg.

Drugi vojnik iz 36. brigade marinaca, mlađi vodnik Anton Ivlev, rekao je da je, kada su stigli do fabrike Azovstal, razaranja bila velika.

"Tlo je bilo pomešano sa metalom i betonom. Nije bilo puteva, komunikacija je bila loša, nije bilo ničega. Ljudi koji još nisu bili ranjeni bili su angažovani na borbenim zadacima. Ranjenici su pomagali u svakodnevnim poslovima poput kuvanja, donošenja vode za čaj i kafu, ali i u čišćenju rana i pranju suđa", kaže on.

Rustam Babajev, stariji mornar iz iste brigade kao i Oleg i Anton, rekao je da su oni trebali da budu pojačanje puku Azov.

"Zauzeli smo svoje položaje, ne znajući ni teren, ni odakle će doći neprijatelj. Nismo imali ni municiju. Bilo je mnogo mrtvih", priseća se Rustam.

Anton Ivlev, Oleg Karamov i Rustam Babajev preživeli su jedno od najsmrtonosnijih poglavlja ruskog rata protiv Ukrajine do sada. U novembru 2022. ukrajinski zvaničnici su procenili da je najmanje 25.000 ljudi poginulo u borbama u Mariupolju.

Kada su nam rekli da je naređenje da se položi oružje, da se predamo, nismo verovali. Onda nam je pokazan dokument. Da bismo spasili živote ljudi, trebalo je da položimo oružje", kazao je Rustam.

Još uvek nije poznato koliko vojnika je ostalo zatrpano pod ruševinama, a hiljade njih postali su ratni zarobljenici kada je zvanični Kijev pristao da polože oružje.

Tog 17. maja 2022. godine, prvi ukrajinski vojnici iz Azovstalja odvedeni su u objekte na proruskoj, separatističkoj teritoriji, uključujući zloglasni pritvorski centar Olenivka gde je 50 ratnih zarobljenika kasnije ubijeno u misterioznoj eksploziji.

(Telegraf.rs)