Majka pobegla iz Severne Koreje, ćerka pošla za njom deset godina kasnije: Ispovest koja tera suze na oči

Nakon prvog pokušaja bekstva porodica je završlia u logoru. Zbog robije i njenih posledica pale su sudbonosne odluke.

Songmi Park je zabila nožne prste u ivicu obale dok se spremala da pređe reku. Znala je da bi trebalo da se plaši. Reka je bila duboka, a struja je izgledala jako. Da je uhvaćena sigurno bi bila kažnjena, možda čak i streljana. Napuštala je Severnu Koreju da pronađe svoju majku, koja ju je ostavila kao dete, piše BBC.

Dok je Songmi gazila kroz ledenu vodu u sumrak, osećala se kao da leti. Bio je 31. maj 2019. godine.

Preporučujemo

"Kako da zaboravim najbolji i najgori dan u svom životu?", kaže Songmi.

Bekstvo iz Severne Koreje je opasan i težak podvig. Poslednjih godina Kim Džong Un je sve jače pritiskao one koji pokušavaju da pobegnu. Zatim, na početku pandemije, zatvorio je granice, čime je Songmi, tada 17-godišnjakinja, postala jedna od poslednjih poznatih osoba koje su uspele da pobegnu.

Ovo je bilo drugi put da je Songmi prešla reku Jalu, koja odvaja Severnu Koreju od Kine, pružajući beguncima najlakši put.

Prvi put kada je otišla bila je vezana za majčina leđa kao dete. Ta sećanja su još uvek jaka, kao da su bila juče.

Seća se da se krila na farmi svinja jednog rođaka u Kini, kada je državna policija došla da ih traži. Seća se da su joj majka i otac molili da ih ne vraćaju.

"Pošalji mene umesto njih", povikao je rođak. Policija ga je tukla dok mu lice nije prokrvarilo.

U Severnoj Koreji, seća se svog oca sa rukama vezanim na leđima. I seća se kako je stajala na peronu železničke stanice i gledala kako joj oba roditelja transportuju u jedan od zloglasnih zatvorskih logora u Severnoj Koreji. Imala je četiri godine.

Songmi je poslata da živi sa roditeljima svog oca na njihovoj farmi u Musanu, severnokorejskom gradu udaljenom pola sata od kineske granice. Polazak u školu nije opcija, rekli su joj. Obrazovanje je besplatno u komunističkoj Severnoj Koreji, ali se od porodica često očekuje da podmićuju nastavnike, a Songmijevi deda i baka to nisu mogli da priušte.

Umesto toga, provela je detinjstvo lutajući po selu, tražeći detelinu da bi nahranila zečeve na farmi. Često je bila bolesna, čak i tokom leta.

"Nisam mnogo jela i zati mi je imunitet bio slab", kaže ona. "Ali kada sam se budila tako bolesna, baka bi mi uvek ostavila užinu na prozorskoj dasci."

Jedne večeri, pet godina nakon što je voz krenuo sa stanice za logor, njen otac je tiho skliznuo u krevet iza nje, umotavši je u naručje. Zujala je od uzbuđenja. Život bi mogao ponovo da počne. Ali tri dana kasnije, on je umro. Vreme u zatvoru je narušilo njegovo zdravlje.

Kada je njena majka, Mjung-hui, stigla kući sledeće nedelje i pronašla svog muža mrtvog, bila je izbezumljena. Donela je nezamislivu odluku. Ponovo bi pokušala da pobegne iz Severne Koreje. Sama.

Ujutro kada je njena majka otišla, Songmi kaže da je osetila da je nešto drugačije. Njena majka se neobično obukla, u odeću svoje bake. "Nisam znala šta planira, ali znala sam da ako ode, neću je dugo videti", kaže ona. Dok je njena majka izlazila iz kuće, Songmi se sklupčala ispod posteljine i plakala.

Sledećih 10 godina su joj bile najteže.

U roku od dve godine njen deda je umro. Sada je bila sama sa 10 godina, brinula se o baki prikovanoj za krevet, bez izvora prihoda: "Jedna po jedna moja porodica je nestajala. Bilo je tako strašno."

U vremenima očaja, ako znate šta da tražite, guste planine Severne Koreje mogu da obezbede oskudnu hranu. Svakog jutra Songmi je započinjala dvočasovnu šetnju u planine, tražeći biljke koje bi jela i prodavala. Određeno bilje moglo je da se proda kao lek na lokalnoj pijaci, ali prvo ga je trebalo oprati, ošišati i osušiti ručno, što znači da je radila do kasno u noć.

"Nisam mogla da radim niti da planiram sutra. Svaki dan sam pokušavala da ne gladujem, da preživim dan."

Samo 500 kilometara dalje vazdušnom linijom, Mjung-hui je stigla u Južnu Koreju.

Nakon što je godinu dana putovala kroz Kinu, a zatim u susedni Laos, pa na Tajland, stigla je do ambasade Južne Koreje.

Južnokorejska vlada, koja ima sporazum da preseli izbeglice iz Severne Koreje, odvezla ju je u Seul. Nastanila se u industrijskom gradu Ulsan na južnoj obali. Očajnički želeći da zaradi novac koji bi mogao da plati bekstvo njene ćerke, svakodnevno je bez odmora čistila unutrašnjost brodova u brodogradilištu. Bekstvo iz Severne Koreje je skupo. Za to je potreban posrednik koji može pomoći da se pređu prepreke, i novac za podmićivanje svakoga ko stane na put.

Noću bi Mjung-hui sedela sama u mraku i razmišljala o svojoj ćerki, o tome šta je radila i kako je izgledala. Songmijevi rođendani su bili najteži. Uzela bi lutku iz ormarića i razgovarala sa njom, pretvarajući se da je to njena ćerka, tražeći neki način da održi njihovu vezu.

Dok Songmijeva majka priča o vremenu kada su biler razdvojene, počinje da plače. Ćerka je miluje po ruci. "Prestani da plačeš, sva tvoja lepa šminka je uništena", kaže joj ona.

Nakon što je platila 20.400 dolara, Mjung-hui je konačno uspela da organizuje bekstvo svoje ćerke. Iznenada je Songmijeva decenija čekanja, sa sve manje nade, bila gotova.

Nakon što je prešla reku Jalu i ušla u Kinu, skrivala se i krišom kretala noću, plašeći se da će je još jednom uhvatiti. Vozila se autobusom preko planina i u Laos, gde se sklonila u crkvu, pre nego što je stigla do južnokorejske ambasade. Prespavala je u ambasadi još tri meseca, pre nego što je avionom prebačena u Južnu Koreju. Kada je stigla, provela je mesece u objektu za preseljenje, što je tipično za begunce iz Severne Koreje. Ceo put je trajao godinu dana, ali Songmi se osećao kao da je trajao deset.

Konačno ponovo ujedinjeni, ona i njena majka sede i jedu činije Mjung-huijevih domaćih rezanaca u začinjenoj, hladnoj čorbi.

Klasično severnokorejsko jelo je Songmijevo omiljeno. Za razliku od krivice svoje majke, Songmi zrači zaraznom energijom. Ona se smeje i šali dok teši majku, prikrivajući svaki znak svoje traume iz detinjstva.

"Dan pre nego što sam puštena iz centra za preseljenje, bila sam toliko nervozna. Nisam bila sigurna šta bih rekla svojoj majci", kaže ona. "Želela sam da izgledam lepo pred njom, ali sam se toliko ugojila tokom bekstva i kosa mi je bila u neredu", rekla je ćerka

"I ja sam bila stvarno nervozna", priznaje Mjung-hui.

U stvari, Mjung-hui nije prepoznala svoju ćerku, koju je poslednji put videla kada je imala osam godina. Sada je upoznala 18-godišnjakinju.

(Telegraf.rs)