Ovo je Stefan, koji je ubijen na ostrvu "Survajvora": Kako je postao žrtva navodnog kanibala?

Kanibalizam, veruju mnogi savremeni istoričari, verovatno je bio redak oblik ceremonijalnog žrtvovanja ljudi na Markizama i izumro je do dvadesetog veka. Stefan i njegova devojka su za ovo znali, ali nisu očekivali da bi ikad mogli biti izloženi takvoj vrsti opasnosti. Kao i svi putnici tragali su za uzbuljivim, nepoznatim, bili su pozitivno pristrasni u svojim pogledima na realnost

Kada je Hajke Dorš razmišljala o tom letu, videla je samo plavu boju - okean, brda uz koje se penje i spušta. Sve je delovalo idilično dok su ona i njen dečko Stefan Ramin isplovljavali sa Galapagosa.

Nebo bez oblaka oduševljavalo je ovo dvoje Nemaca, koji su uživali da se sunčaju na svom katamaranu, dok ih more zapljuskuje.

Hajke je bila presrećna dok su bili na svom najdužem, trogodišnjem, krstarenju oko sveta. Pacifik ih nije častio olujama, za razliku od Mediterana. Nije bilo pirata kao na Karibima. Njihov katamaran imao je alarm koji bi zapištao svaki put kada im drugo plovilo priđe na 30 nautičkih milja. Međutim, otkako su krenuli sa Galapagosa, nijednom se nije oglasio.

Nakon 17 dana koje su proveli na moru, bez da su pristajali na kopno, tog 30. avgusta 2011. čula je Stefana kako uzvikuje: "Pogledaj! Kopno!". Fatu Hiva, na ostrvima Markiz u Francuskoj Polineziji uzdizali su se iz okeana kao u nekom filmu. Talasi su milovavli obalu prekrivenu palmama. Hajke nije mogla da se otme pomisli da su ona i Stefan pronašli raj.

Na selfiju koji su slikali po iskrcavaju vidi se kako se smeju dok stoje rame uz rame, preplanuli i čupavi. Hajke (37) izgleda spokojno u belom topiću, a Stefan (40) je rumen i mišićav. Deluju kao da su na vrhuncu zadovoljstva, koji su postigli ljudi koji su napustili život u senci nebodera da bi skitali svetom.

Ostrva Markiz nije bilo tipično rajsko ostrvo sa razglednice. Petnaest brdovitih ostrva, na kojima živi manje od 10.000 ljudi, nisu imali rizorte i bungalove iznad vode... Ali, Hajke i Stefan nisu za tim ni tragali. Tokom čitavog puta tragali su za posebnim rajem, onim koje oduševljava ljude koji sebe smatraju svetskim putnicima, a ne turistima.

Njihov cilj je bio da sa dušom upoznaju svaku lokaciju koju obilaze, da upoznaju ljude, ali zaista. Da sruše zid koji obično stoji između lokalaca i običnih turista. Oni su sa lokalcima želeli da se sprijatelje.

Kao mesto za ovakav pristup putovanju, ostrva Markiz su bila bolja nego bilo koje drugo mesto koje su posetili. Hajke i Stefan su išli u podvodni ribolov, igrali odbojku i palili lomače na plaži sa ostrvljanima.

Dobili su časove tradicionalnog sviranja bubnjeva i bili su pozvani na domaće gozbe.

"Zaista smo imali osećaj da je to to! Zbog toga smo i krenuli na ovakvo putovanje brodom", rekla je Hajke.

Ostali su tamo šest nedelje, duplo duže nego što su planirali. Tri dana pred polazak otplovili su do Hakatee, zaliva u obliku potkovice na ostrvu Nuku Hiva. Bacili su sidro, nije bilo drugih čamaca ni ljudi u blizini. Samo zlatni pesak u senci palmi. Nakon što su pronašli put na ivici plaže, ona i Stefan su krenuli ka zapadu, preko uskog poluostrva.

Nakon nekih 15 minuta stigli su do Hakauija, mesta u kojem je bilo šest ili sedam kuća od drveta, obojenih u pastelne boje, sa metalnim krovovima i prozorima koje su samo prekrivale zavese koje su se vijorile na povetarcu.

Delovalo je kao da je mesto napušteno... Ali onda su ugledali čoveka sa konjem kako stoji nasred prašnjavog puta. Dan je bio vreo, vlažnost velika, muškarac je kraj životinje stajao go do pojasa.

Izgledao je kao fudbaler, bio je vitak, mišićav, u tetovažama i visok. Tako uglavnom izgledaju meštani Markiskih ostrva. Hajke je pomislila da izgleda potpuno normalno.

Brzo su procenjivali ljude, to im je bilo ključno, jer su tokom svog putovanja gotovo svakodnevno susretali nova lica, nekada više od deset za par dana, na stotine svake godine. Bili su iskusni putnici, koji govore više jezika. Verovali su da su, sa toliko iskustva, sposobni da procene čoveka na prvi pogled.

Ipak, činjenica da su se faktički nametali lokalcima izlagao je ovaj par opasnosti, stvarima nevidljivim i nepoznatim u jazu između posetilaca i lokalaca.

Markiska ostrva imaju komplikovanu istoriju, koju su pridošlice tek površno mogle da razumeju. Čovek koji je stajao kraj konja imao je ozbiljne probleme, i nije želeo tek tako da ih otkrije.

Čovek koji je Stefanovo i njeno putovanje pretvorio u noćnu moru nasmejao se i predstavio se kao Arihano.

Nasmejani čovek sa konjem

Teško da su Stefan i Hajke bili prvi koji su "banuli" na ostrva Francuske Polinezije, za koje su svi koji su ikad tamo bili komentarisali da su pravi raj na Zemlji.

Putopisi evropskih istraživača iz 18. veka oslikavali su bujna ostrva na kojima je oživela ideja o plemenitom divljaku – koji je neprestano srećan, seksualno razularen i društveno neobuzdan.

Naročito je arhipelag Markeza dugo mamio one koji tragaju za rajem. Paul Gauguin, Robert Luis Stevenson i Tor Hejerdahl, su pisali svoje radove na osnovu dugotrajnog boravka. Četvrta sezona Survivor-a održana je na Nuku Hivi.

"Ovo je veliki problem, ovde ima previše fantazija. Vrlo malo ljudi je dovoljno trezveno da pogleda iza kulisa, a to nije lako učiniti", kaže Jozef Jafe, nemački etnolog koji je živeo na Nuku Hivi.

Ipak, ma koliko rajska, ova ostrva imaju reputaciju, bar među prvim posetiocima, kao "bodljikav raj".

Edvard Robarts, engleski brodolomnik iz 19. veka, napisao je da će "vas ostrvljani mamiti iz vašeg čamca sa svojim mladim ženama, koje će vas odvesti sa plaže u grmlje".

"Tamo te ubiju, a čamac postaje njihova nagrada", pisao je on.

Za markizanske ratnike se strahovalo da su jedni od najproždrljivijih kanibala u južnom Pacifiku. Herman Melvil, u svom polufikcionalizovanom putopisu "Typee", opisuje kako je skočio sa kitolovca na brod i pobegao u planine Nuku Hive, da bi ga uhvatilo pleme čiji su članovi bili "okoreli proždrljivci ljudskog mesa".

Kanibalizam, veruju mnogi savremeni istoričari, verovatno je bio redak oblik ceremonijalnog žrtvovanja ljudi na Markizama i izumro je do dvadesetog veka.

Stefan i Hajke su za ovo znali, ali nisu očekivali da bi ikad mogli biti izloženi takvoj vrsti opasnosti. Kao i svi putnici tragali su za uzbuljivim, nepoznatim, bili su pozitivno pristrasni u svojim pogledima na realnost.

Stranci su zvezde sopstvenih odmetnutih drama, lokalci su prateća ekipa, koji pasivno čekaju da stigne svaki novi krug tragača za rajem.

"Ako ne znate gde su Markizi, bez brige. Uperite prst u Pacifik gde je samo voda, a ja sam upravo tu", objavio je Stefan na Fejsbuku nedugo nakon što je stigao.

"Naspavaću se kad umrem"

Dan nakon što su upoznali zgodnog muškarca sa konjem, Hajke i Stefan su u selu ponovo sreli Arihana Haitija (31).

Bila je nedelja, 9. oktobar 2011. godine oko podneva, a Stefan i Hajke su se vraćali ka selu nakon dugog pešačenja do Vaipo vodopada, koji pljušte sa visine od oko 350 metara sa vrha Hakauia u dolinu. Planirali su da narednog jutra isplove, ali je Stefan imao ideju da urade još jednu stvar pre polaska.

Zamolio je Arihana da ga povede u lov na koze, što je bila tradicionalna ostrvska razonoda. Arihano je pristao ali, kako se Hajke kasnije prisećala, kada ga je Stefan upitao da li sme da ponese svoj pištolj sa katamarana, Arihano mu je rekao da za tim nema potrebe.

Posle par sati Arihano je stajao na plaži i zviždao ka katamaranu. Potom su on i Stefan krenuli. Hajke je sa broda gledala kako ulaze u džunglu sa rančevima na leđima. Ubrzo ih je zaklonilo drveće.

Četvorosatno pešačenje tog jutra do vodopada izmorilo bi svakog normalnog čoveka, ali, Stefan nije bio taj. Uvek je bio pun energije, nikad nije želeo da propusti avanturu. Obožavao je da prepričava doživljaje i uživao je da puni riznicu svog uma detaljima koje će posle podeliti sa drugima.

Štaviše, ovo je bio treći put za tih šest nedelja koliko su bili na ostrvu, da je Stefan pokušao da ode u lov na koze. Prvi put se vodič nije pojavio, drugi put je vodiču zaglavila puška. Sada je Stefan još jednom krenuo u avanturu. Imao je listu želja, a lov na koze bila je jedna od njih. Nije želeo da ode sa ostrva dok je ne ispuni.

Dok je na katamaranu pijuckala kafu prisetila se Stefanove omiljene izreke: "Naspavaću se kad umrem".

Prolazili su sati...

Gde je Stefan?

Verzija Hajke o hororu koji je usledio je sledeća: Oko 18 časova konačno je čula glas koji je dopirao iz tame nedaleko od katamarana. Bio je to Arihano, u gumenjaku. Bio je sam i dozivao je njeno ime.

Komunikacija je bila teška. Arihano je govorio francuski i malo engleskog, dok je Hajke tečno govorila engleski ali je znala tek nešto malo francuskog.

"Gde je Stefan?", pitala ga je.

"Povređen, nesreća, šuma", odgovorio je brzo.

Hajke je odmah uskočila u njegov gumeni čamac, a on je zaveslao ka obali. Ubrzo su trčali ka šumi, Arihano je predvodio, ali su se kretali uglavnom u tišini, dok je Hajke bila van sebe od brige. Nakon nekih 15 minuta hoda, šumska staza je nestala. Hajke je očajna pogledala u Arihana.

"Gde je Stefan?", ponovo ga je upitala.

"Ne sećam se gde sam ga ostavio", odgovorio je.

"Kako se ne sećaš? Idiote! Kako je moguće", urlala je Hajke besna od nemoći.

Tada je Arihanu rekla da ide po pomoć. Potrčala je niz stazu neprekidano dozivajući Stefana, ali iz mračne šume nije stizao odgovor.

"Ti sada umreš"

Nakon nekoliko minuta prestala je da ga doziva. Put pod njenim nogama nije bio lepo utaban. Dok je tako stajala sama, dok joj je srce manično lupalo, osetila je kako neko stoji iza nje. Okrenula se ugledala je Arihana koji joj je uperio pušku u glavu.

"Ti sada umreš!", rekao joj je, gledajući je pravo u oči.

Hajke je stigla da vrisne "ne", potom je levom rukom zgrabila cev puške i počela je da se rve sa Arihanom. Ubrzo je završila na zemlji, licem nadole, dok je Arihano ležao preko njenih leđa. Ščepao ju je za dugu plavu kosu, a potom je krvnički udarao njenom glavom o zemlju. Hajke je nekako desnom rukom uspela da zgrabi pušku i napipa okidač, ali je puška bila zakočena, nije htela da opali.

Arihano je tada počeo da je davi. Počela je da gubi snagu i nije mogla više da se bori. Taman kad je pomislila da joj više nema spasa, Arihano je popustio stisak, a Hajke je grčevito udahnula vazduh.

Potom je osetila kako joj zavlači ruke pod majicu i hvata je za grudi, a drugu joj je uvukao u šorc. Osetila je njegov vreli duvanski dah na vratu, a onda je osetila kako se trza, da doživljava orgazam, trljajući se o nju.

Prestravljena, ubrzano je disala, dok joj se sve vrtelo. Mislila je da će izgubiti svest... Arihano je tada postao neobično nežan, govorio joj je da udahne duboko. Potom je njenim ustima prislonio flašu sa vodom i govorio joj da pije. Tada je pokušala da priča razumno sa njim.

"Dobar si čovek. Ako hoćeš novac idi do našeg broda, ima dosta keša tu", govorila mu je Hajke, ali Arihano nije odgovarao.

Naterao ju je da sedne i da se leđima nasloni o drvo. Potom joj je vezao ruke i vrat konopcem fiksirao oko stabla. Hajke je počela ponovo da paniči. Bila je uverena da će svojom mačetom da je iseče na delove.

"Razmišljala sam kako da samu sebe ubijem. Nisam mogla ovo da trpim, da strahujem šta će sledeće da uradi", pričala je kasnije Hajke.

Međutim, Arihano nije zamahnuo oštricom. Umesto toga nabio joj je prljavu majicu u usta i krenuo stazom natrag ka plaži.

Pokušaj bekstva

Hajke je pokušala da se oslobodi konopca čim je Arihano nestao sa vidika. Nad ostrvom se nadvio pun Mesec, ali njegova svetlost jedva da je prodirala kroz guste krošnje. Nije mogla da vidi šta radi. Ubrzo se Arihano vratio i počeo je da urla na nju, gestikulirajući rukama kako će joj prerezati vrat.

Nakon što je zategao kanap, ponovo je otišao. Ovog puta su prošli minuti. Nekako je Hajke uspela da oslobodi desnu ruku, a potom da se oslobodi svih kanapa kojim ju je vezao.

Napravila je par koraka, ali su suve grančice pucale pod njenim nogama kao petarde. Ukopala se, prestravljena, razmišljajući gde bi mogla da se sakrije. A onda je ugledala tračak svetlosti. Bila je to baterijska lampa, Arihano se vraćao.

Hajke je potrčala, grane su joj grebale kožu, izgubila je jednu patiku, potom i drugu, trnje joj se zarivalo u tabane. Mislila je da neće uspeti.

U trenutku kada je Arihano bio maltene na korak od nje, osetila je miris citrusa i znala je da je u blizini zaliva, gde su ona i Stefan bili dan ranije i brali limete.

Kada je izletela na plažu okupanu mesečevom svetlošću, zatrčala se u more i zaronila dok su je talasi preklapali. Katamaran je bio blizu, ljuljuškao se na srebrnoj vodi. Hajke je bila svesna da može i Arihano da krene ka čamcu. Tog popodneva i drugi čamac je bacio sidro blizu plaže i Hajke je znala vlasnike. Odlučila je da pliva do njih. Drugi brod je bio dalje nego što joj se činilo. Stahovala je da će krv koja je curila iz ogrebotina od šiblja privući ajkule. Ostaja je bez snage i mislila je da će se udaviti, a onda je čula kako neko doziva njeno ime. Stigla je do drugog broda, izvukli su je na pramac. Sigurna je!

"Našli smo ljudske ostatke u pepelu"

Vojna policija, koju su pozvali satelitskim telefonom stigla je dva sata kasnije. Tokom čitave noći su pretraživali džunglu, ali nisu pronašli ni Stefana i Arihana.

Potraga se nastavila i sutradan, i dan nakon toga.

U sredu su Hajke pozvali u žandarmeriju u glavnom slu na Nuku Hivi. Bilo je tiho kada je stigla, žandarmi su stajali nemi i Hajke je znala da joj neće saopštiti lepe vesti.

"Pronašli smo zgarište od logorske vatre, tri puta veće nego kada lovci založe. U pepelu smo našli ljudske ostatke. Verujemo da su Stefanovi", izgovorili su.

"Horor na odmoru"

Kada su svetski mediji saznali da je Evropljanin ubijen tokom putovanja ka ostrvima južnih mora, mnogi su krenuli sa bombastičnim naslovima: Horor odmor na ostrvu kanibala je kako je Bild izveštavao. Slični naslovi "krasili" su New York Post i New Zealand Herald.

Kucajući reportažu koja je zvučala kao da je nastala 1811, a ne dva veka kasnije, britanski The Sun je rezimirao: "Avanturistu koji je stigao sa svojom devojkom na udaljeno pacifičko ostrvo sinoć su, kako se strahuje, pojeli domoroci".

Hose Torel, glavni tužilac u slučaju, pokušao je da odbaci ove navode.

"Teorija o kanibalizmu ni jednog trenutka nije deo naše istrage", govorio je novinarima.

Za stanovnike Francuske Polinezije, ovake tvrdnje bile su otrovne, bile su još jedan dokaz da stranci veruju u stereotipe stare nekoliko vekova.

Izveštavanje o onom što bi se inače moglo smatrati neuobičajenim incidentom uzdiglo na nivo nacionalne uvrede, a zločin je postao polinezijski ekvivalent slučaju O Džej Simpson. A ostrvljani, ujedinjeni osećajem da su progonjeni, osećali su solidarnost sa Arihanom uprkos jakim dokazima o njegovoj krivici.

Ovakvo osećanje među stanovništvom otežalo je napore za hapšenje Arihana, koji je uspeo da ostane na slobodi nedeljama nakon što je ubistvo počinjeno. Za begunca je olakšaavjuća okolnost bila što je ostrvo bilo puno kanjona, pećina, brda... Međutim, specijalci koji su tragali za Arihanom znali su da mu ostrvljani pomažu dajući mu hranu, a ponekad i utočište.

Arihan postao "narodni heroj"

Arihano je uživao ovu podršku uglavnom zbog toga što je bio član veoma ugledne porodice. Njegov otac Teua, bio je glavni u uticajnoj katoličkoj crkvi na ostrvu. Njegova rođaka Paskal Haiti bila je ugledna političarka i partnerka predsednika Gastona Flosa, koji je osvojio pet mandata.

Na ostrvima gde je miks bolesti, oružja i pića smanjio broj Markizana sa gotovo 80.000 u 18. veku na manje od 2.100 početkom 20. veka, činjenica da je lukavi markizanski ratnik nadmudrio uglavnom francuske žandare bila je veoma zadovoljavajuća.

Priče su se širile: kako se Arihano sakrio na borovima obloženoj visoravni Tuvi u centru ostrva, a kasnije u neplodnoj Tere Deserte na krajnjem severozapadu, usput berući guavu i praveći zamke za koze kako bi se prehranio.

Kretao se noću stazama koje su uspostavili drevni Markizani. Izbegavao je vojnike koji su ga imali na nišanu. I zaronio je u reku, dišući kroz šuplju trsku, dok su tragači prolazili.

"Za mnoge ljude on je postao neka vrsta narodnog heroja, poput Robina Huda“, kaže jedan francuski polinezijski vodič.

Žandarmi nikad nisu uhvatili Arihana. Umesto toga, sedam nedelja nakon ubistva, Arihano je sam došao i predao se, govoreći da ne vidi budućnost kao begunac.

Priznao je da je ubio Stefana i bio je spreman da to i obrazloži, iako to niko od njega nije očekivao. Tvrdio je da ga je ubio u samoodbrani nakon što ga je Stefan silovao.

Donatien Le Vajan, sudija koji je u francuskom pravnom sistemu odgovoran za nadgledanje istrage, naredio je inspektorima da provere Stefanovu prošlost u potrazi za bilo kakvom istorijom homoseksualizma ili nasilnog zločina. Ništa nisu pronašli.

U aprilu 2012, Le Vajan je čak pozvao Arihana, koji je bio zatvoren na ostrvu Tahiti, i Hajke, koja se vratila u Nemačku, nazad u Nuku Hivu da bi uradio rekonstrukciju zločina. Tada se očekivalo da će se samo suđenje održati sredinom 2014.

I tako se Hajke, samo pet meseci nakon smrti njenog dečka, ponovo obrela u džungli, ovog puta sa advokatima, desetak komandosa, Le Vajanom i Arihanom.

"Tada sam pomislila, postoji tip koji je ubio Stefana i hteo je da ubije mene, a mi idemo u šetnju zajedno“, priča Hajke.

Arihano je tokom rekonstrukcije zločina tvrdio da je Stefan, kada su krenuli u lov, zastao da razgleda jedan vodopad, a da je Arihano napravio malu vatru kako bi dimom oterao komarce. Rekao je kako se Stefan tad okrenuo ka njemu i ponudio mu alkohol, od kojeg se Arihanu "zamutilo".

Tokom rekonstrukcije su se dvojica žandarma, koji su glumili Stefana i Arihana, rvali kako bi odglumili ono što je Arihano tvrdio da se dogodilo, ali nikako nisu mogli da ponove navedene pokrete.

Iako je Stefan bio dosta niži i lakši od Arihana, navodno je nekako uspeo da ga razoruža i ume mu puško. Potom je jednom rukom uspeo jednu Arihanovu nogu da veže visoko za drvo, pošto je u drugoj ruci sve vreme držao pušku.

Potom ga je Stefan, kako je tvrdio Arihano, silovao i izgubio je svest. Tvrdio je da je, kada se probudio, uspeo da se oslobodi konopca, zgrabi pušku koju je Stefan nemarno ostavio na zemlji. Uplašen šta bi moglo da se desi, upucao je Stefana, koji je potom pao na zemlju, otkotrljao se do vatre i tako se zapalio.

Opisujući svoju verziju događaja sa Hajke, Arihano je uveravao prisutne da nije bila u pitanju otmica, kao ni pokušaj silovanja. Tvrdio je da ga Nemica nije razumela, pošto ne pričaju istim jezikom. Rekao je da delima pokušao da joj obajsni šta je njemu Stefan uradio, demonstrirajući to na njoj.

Advokat neutešne Hajke je Arihanova objašnjenja nazvala nemogućim. Čak je i njegov advokat izrazio sumnju u iskaz svog klijenta rekavši da mu nije jasno šta je njegov klijent rekao da se dogodilo.

Hajke je, s druge strane, verovala zašto se držao ove priče. Tako je on ispadao žrtva, a stranci neprijatelji, stari i dobro poznati narativ koji je ponovo oživeo sa natpisima o kanibalizmu u svetskim medijima.

"Bila je to njegova priča i lokalci su mu verovali", ispričala je kasnije Hajke.

Bio miran momak, nije upadao u probleme

Sedam meseci nakon rekonstrukcije, Džejms Vlahos, autor gore prevedenog teksta otputovao je na Nuku Hivu, kako bi saznao što više o Arihanu. Sve ono što Hajke i Stefan nisu mogli da znaju kada su ga prvi put upoznali.

Policijski i pravosudni zvaničnici rekli su da ne mogu da komentarišu slučaj, ali mu je laknulo kada je saznao da je njegov prevodilac sa markizanskog, Ričard Din, odrastao preko puta Arihana u Taiohaeu i da je bio jedan od njegovih najboljih drugova.

Uz pomoć Dina upoznao je i zargovarao je sa Arihanovim prijateljima, komšijama, kolegama, drugarima iz lova... Razgovarao je sa njegovim ocem, jednom od njegovih sestara Džesiko. Svi su govorili da nije bio nasilan ni momak "usijane glave". Govorili su kako ne bi ubio turistu iz nekog trivijalnog razloga.

Žena po imenu Nadin, koja je bila šef Arihanu kada je radio kao obezbeđenje na jednom festivalu rekla je da je bio efikasan i da je "odmereno i smireno" razdvajao ljude u tučama i da nije uzvraćao udarce, čak ni kad ih je dobijao.

Prijatelji su se takođe podsmevali ideji da je on možda ubio Stefana kao deo planirane pljačke. Rekli su da Arihano praktično nije imao materijalne žudnje. Jedna od njegovih bivših devojaka je rekla da je Arihanu davala svoju kreditnu karticu, ali da je on nikada nije koristio. Kada bi mu ljudi dugovali novac, ona bi morala da ga proganja da bi ga naplatio.

"Sigurni smo da se nešto desilo, možda nešto loše od Stefana, jer je Arihano dobar momak", rekao je Din.

Arihano je imao normalne probleme, kao i svi drugi, priznali su njegovi prijatelji. Mučio se da pronađe posao na ostrvu gde je veliki broj nezaposlenih. Imao je problema i u ljubavnim vezama. Ništa od toga nije delovalo kao alarm za uzbunu, ali vreme i eskalacija svega toga delovala je ključna.

Arihano je 2010. godine krenuo je na Tahiti sa svojom devojkom Hinarere, sa kojom se zabavljao pet godina. Hinarere je dobila posao medicinske sestre, ali Arihano nije mogao da pronađe stalan posao. Posle izvesnog vremena Hinarere je saznala da je Arihano vara i raskinula je sa njim na proleće 2011. godine. Tako da se on tog leta, samo nekoliko meseci pre ubistva, vratio na Nuku Hivu.

Hinarere, koja je prema Arihanovim rečima bila "ljubav njegovog života", više nije bila uz njega. Kako je bio nezaposlen, a ona ga više nije finansirala, nije mogao da se izdržava, pa se vratio u očev dom.

Imao težak život?

Povratak kod oca je verovatno bio veoma traumatičan. Hinarere priča da se Arihano žalio da ga je otac tukao kad je bio mali. Jedna žena koja poznaje Arihanovu porodicu, kaže da je u pitanju bilo teško nasilje.

S druge strane, Arihanov otac Teua je oštro demantovao da je ikad digao ruku na sina. Verovatno je da je Arihanuu "nabijao na nos" što nema posao. Teu je bio "markesanski patrijarh", otac sedmoro dece koji je vozio kamion za lokalne vlasti, a od Arihana se uvek očekivalo da, po tradiciji, ispuni sve ono što se očekuje od prvenca.

"Bilo mu je bitno da se ocu dokaže i pokaže", priča Arihanova bivša devojka.

Iako je autor pokušao da uradi intervju sa Arihanom u zatvoru, sudija to nije dozvolio. Ipak, Hinarere, koja je i dalje bila u kontaktu sa bivšim, pristala je da mu unese u zatvor papir sa pitanjima.

Njegovi odgovori bili su kratki i nije mnogo detaljisao oko zločina.

Odgovori su potvrdili osnovnu priču koju su svi naučili - da se čak i na ovom rajskom ostvu osećao očajno i zarobljeno.

"U svom životu nisam bio ponosan. Imao sam samo probleme", rekao je Arihanu svojoj bivšoj.

Najviše je žali jer mu roditelji nisu dozvolili da se prijavi u vojsku kao tinejdžer, zbog čega je bio očaja, jer "boraveći na Nuku Hivi ne bih imao dobru budućnost, a evo šta desilo."

Sve u svemu, Arihanova prošlost je mračno najavljivala ono što će doći. Ali, ništa od svega što je Vlahos čuo, kako kaže, nije objasnilo šta je moglo direktno da izazove da počini ubistvo. Arihanov izveštaj o silovanju dao je Hajke nemirni osećaj tokom rekonstrukcije. Imala je utisak da, iako je on očigledno lagao o Stefanu, njegova priča nije u potpunosti izmišljena. Za nju je Arihanov opis homoseksualnog seksa zvučao iskreno, nešto što je on iskusio iz prve ruke.

"Zemlja muškaraca"

Kada su Hajke i Stefan bili na Nuku Hivi, proveli su sate posmatrajući redove stamenih, ponosih ljudi koji su vikali, udarali u bubnjeve i pantomimirali obezglavljivanje neprijatelja. Ostrvljani su se spremali za festival tradicionalne kulture, ali čak i van ovih plesnih proba, muškarci su ovde projektovali "hipermuževne vibracije" vozeći kamione, lovom, pecanjem i trkama konja duž plaže. Čak je i nadimak Markeza slavio ratničko nasleđe arhipelaga i stalno poštovanje prema fizičkoj čvrstini: Te Henua Enana, ili Zemlja muškaraca.

Arihano, sa svojom muževnom građom i tetovažama, sigurno se uklapa u imidž savremenog toa, ili ratnika, a takvi momci nisu se petljali sa drugim muškarcima. Kada je Arihanove poznanike pitao da li je možda bio biseksualac svi su rekli ne.

Arihanov otac se nasmejao na pitanje.

"Ne. Kako može da vodi ljubav sa muškarcima ako mu dame dolaze i govore: 'Ova beba je tvoja'?", rekao je Teua.

Ali seksualnost na Nuku Hivi, baš kao i bilo gde drugde je komplikovana. Na ostrvu postoji mala zajednica rae rae, odnosno muškaraca koji žive kao žene. Na ostrvu svega živi oko 25 homoseksualaca, koji otvoreno govore da to jesu. Međutim, jedan od rae rae, po imenu Romeo veruje da je mnogo više skrivenih homoseksualaca i biseksualaca. Ipak, nije mislio da je Arihano bio jedan od njih. Ipak, Romeo je priznao da je pre par nedelja do njihove zajednice dolazilo nekoliko žandarma.

"Želeli su da znaju zašto u Arihanovom telefonu ima telefona nekih mojih prijatelja iz zajednice", rekao je Romeo.

Jedan od njih je priznao da je zvao Arihana i rekao da je to učinio jer je želeo da spava sa njim. Ostala trojica, čiji su brojevi pronađeni u telefonu rekli su da se u zajednici zna da je Arihano voleo da spava sa muškarcima po ostrvu. Jedan od njegovih ljubavnika bio je iz rae rae zajednice.

Međutim, van zajednice Arihano je svoju biseksualnost čuvao kao strogu tajnu. Bila je to potpuna kontra mačo imidžu koji je imao, a Arihanov otac, crkveni starešina, tako nešto nikad ne bi odobrio.

Želeo je Stefana?

Seks je očigledno bi povezan sa zločinom, ali na koji način nije jasno.

Četvorica istaknutih forenzičkih psihologa dobili su činjenice o slučaju i najneutralnije moguće biografske podatke o Arihanu. Ovim stručnjacima nije bio naveden nijedan mogući motiv, osim onog koji je sam Arihano naveo. Jedan je odbio da spekuliše, a ostala trojica, Luis Šlesinger sa Džon Džai Koledža za krivično pravo u Njujorku, Rajd Meloj sa Univerziteta Kalifornije i Dankan Kartrajt sa Univerziteta Kvazulu-Natal u Južnoj Africi - svaki je nezavisno došao do istog zaključka kao najverovatnijeg.

Za početak, nijedan od njih nije poverovao Arihanu. Oni su sugerisali da će čovek koji je ubio u samoodbrani verovatno posle toga potražiti pomoć policije, a ne pobeći. Takođe su eliminisali većinu standardnih objašnjenja za ubistvo: odbrana nije tvrdila da je Arihano bio psihotičan ili na neki drugi način mentalno bolestan. Nije imao istoriju nasilja, pa je malo verovatno da je ubistvo proisteklo iz svađe. Nije bilo naznaka predumišljaja, jer bi to moglo biti deo pljačke. I konačno, pošto su se Stefan i Arihano tek upoznali, slučaj se nije uklapao u najčešći obrazac ubice koji ima dugogodišnji i sve antagonističkiji odnos sa žrtvom.

Ono što je Stefanova smrt pokazala stručnjacima bila su klasična obeležja onoga što je poznato kao afektivno ili akutno katatimično ubistvo.

U ovim slučajevima, iznenadna, intenzivna navala emocija natera počinioca na ubistvo.

"Postoji nešto u interakciji između žrtve i prestupnika što psihološki prodire u počinioca i dodiruje osnovna osećanja neadekvatnosti. Sukob ide u srž ubičeve ličnosti i pitanja sa kojima se on tajno bori godinama", objašnjava Šlezinger.

Najčešći pokretač takvih katatimičnih ubistava, kaže on, je da "postoji akutni, iznenadni osećaj seksualnog poniženja".

Arihano je rekao da su se on i Stefan zaustavili kod vodopada tokom lova. Hajke, u međuvremenu, ističe da je Stefan retko propuštao priliku da se okupa, i često je to radio nag.

Psiholozi-forenzičari izneli su tezu da je Arihano možda pogrešno protumačio Stefanovu golotinju ili neki potez ili reč kao flertovanje. Ovo ne bi bila nečuvena pretpostavka sa njegove strane. U ironičnom obrtu utopije slobodne ljubavi na koju su Evropljani mislili da su naleteli 1700-ih, neki današnji Markizani misle da su stranci veoma promiskuitetni, ideja koju podstiče šačica seks turista koji se pojavljuju svake godine.

Vin Hedleski, Amerikanka koja je posetila Nuku Hivu nekoliko meseci pre Stefanove smrti, priča da je nju i njenog muža agresivno seksualno spopadao lokalni muškarac.

Njegova neželjena pažnja imala je smisla. Populacija ostrva je mala (2.966 ljudi živi na Nuku Hivi) i stanovništvo pretežno čine muškarci, što otežava pronalaženje romantičnih partnera.

"Nekom samcu i očajniku u maloj zajednici kao što je ova, stranci bi mogli izgledati kao savršena meta. Sa strancem koji će otići za nekoliko dana, šta imaš da izgubiš?“, kaže Hedleski.

Ukoliko je takav stav imao i Arihano, stručnjaci spekulišu da je možda krenuo da "muva Stefana", ili da mu je otvoreno ponudio seks, ali je odbijen.

"S obzirom na to da je bio prikriveni homoseksualac, svako odbijanje moglo bi da izazove ogromnu količinu besa ili sramota kod Arihana", kaže Kartrajt. Prema njegovoj teoriji je Arihano, obuzet tim emocijama, ubio Stefana.

Ubistvo sigurno jeste jeziv odgovor na odbijanje, ali stručnjaci kažu da je stid vezan za seks jedan od najjačih pokretača nasilja. Moguća sramota koju je Arihano osećao, što se zaključuje iz činjenice da je sakrio svoju biseksualnost, u srcu je teorije o katatimičnom ubistvu.

Stid objašnjava šta je podstaklo i sam ubilački bes. Takođe se govori o tome zašto je Arihano možda maltretirao Hajke nakon toga. Veruje se da je želeo ponovo da potvrdi svoju heteroseksualnu muškost i "osveti se zbog toga što ga je Stefan odbio", kaže Meloj.

Stid bi takođe mogao da pomogne da se objasni zašto je Arihano uveo seks kao odbranu, a ne nešto uverljivije – u strahu od otkrivanja istine, došao je do priče koja bi zvučala najsuprotnije od nje, kaže Šlezinger.

Sklonost stidu takođe nije iznenađujuća s obzirom na Arihanovo detinjstvo.

"Često je slučaj da su zlostavljani muškarci veoma skloni tome da se posrame“, kaže Kartrajt.

Skorašnji razvoj događaja u Arihanovom životu, kao što je potreba da se vrati u očevu kuću, nezaposlen, pojačao bi njegov osećaj neadekvatnosti. I konačno, to što je devojka raskinula sa njim nekoliko meseci pre zločina "moglo ga je da podstakne na još jedno seksualno odbijanje“, kaže Meloj.

Kada je advokatica od Hajke čula za verziju psihologa o tome šta bi mogao da bude motiv za zločin, odmah je rekla: "To je to!".

Advokatica je rekla da bi tokom suđenja mogla da suoči Arihana sa ovom teorijom. Stručnjaci su u međuvremenu istakli da je u pitanju samo hipoteza, koja nije dokazana, ali vrlo verovatna.

Oči pune bola i kajanja

Poslednji put kada je Hajke videla Arihana bilo je u aprilu 2012. godine. Nedugo nakon rekonstrukcije zločina oboje su pozvani kod sudije na ispitivanje. Sudija joj je dao šansu da postavi Arihanu pitanje ako želi.

"Da li ti je Stefan rekao nešto pre nego što si ga ubio?", pitala je Hajke.

Želela je da čuje kako je Stefan rekao da je voli. Međutim, Arihano je rekao da je Stefan ćutao.

Arihano je rekao da misli da se Stefan plašio smrti, jer je video kako mu vena na vratu pulsira. Ovakva intimnost šokirala je Hajke. Znala je da je Stefan bio anksiozan, i znala je da u takvim situacijama mu zaista vena na vratu pulsira.

"Ovo znači da je, pre nego što ga je ubio, bio dovoljno blizu da to primeti, u sekundama pre smrti", kaže Hajke.

Ovo priznanje je verovatno bilo jedino što bi Hajke ikada dobila. Arihano nikada ne bi otkrio da li je napravio "pas" koji je Stefan odbio, ali joj je u suštini rekao da povlačenje obarača nije bilo slučajno.

"Sramota, tajna skrivanja ko ste zaista, dovoljno je moćna da izazove ubistvo i da vas natera da zauvek skrivate razlog zašto. Mislim da nikada neće reći istinu, jer da hoće, nikada više ne bi mogao da živi na Nuku Hivi", kaže Hajke.

Arihano joj se nikad direktno nije izvinio. Međutim, Hajke kaže da je tokom tih susreta kod sudije primetila da više nema onaj bes u očima kad je pogleda, već je u njima videla samo bol i kajanje.

Hajke se nakon tragedije vratila u Nemačku i zaposlila se u jednoj firmi i radi kancelarijski posao. Napisala je knjigu o putovanju i gubitku Stefana. I dalje voli da putuje i da upoznaje lokalce, ali nikad više ljudima neće verovati kao ranije.

Arihano je 2014. godine osuđen na 28 godina zatvora.

(Telegraf.rs)