Osveta istorije u Ukrajini: Kako je 2022. potresla svetski poredak?

Desec meseci od početka invazije izuzetna otpornost i hrabrost Ukrajine sprečili su poraz, ali ne i zagarantovanu pobedu. Evropski bezbednosni pejzaž posle Hladnog rata se promenio, a ipak ništa nije rešeno. Ovo je još uvek trenutak tranzicije

"Ratove ne dobijaju generali, već učitelji i parohijski sveštenici", navodno je rekao Oto fon Bizmark... To je kolektivno pamćenje jedne zemlje, njen zajednički osećaj za sopstvenu istoriju, koji su odlučujući instrumenti za mobilizaciju, a važni su na bojnom polju kao i oružje.

Nekoliko sukoba je toliko oblikovano osećanjem glavnih glumaca za sopstvenu nacionalnu priču kao ukrajinski rat koji je počeo u februaru 2022. godine. Veliki narativi o prošlosti, ne samo u Rusiji i Ukrajini, već u Nemačkoj, Francuskoj, Poljskoj, Baltiku, Velikoj Britaniji, SAD, čine ovaj rat tako teškim za rešavanje. I zaista, ponekad ovaj rat izgleda manje kao kraj istorije, a više kao osveta istorije, piše Guardian.

Preporučujemo

Georgij Kasijanov, ukrajinski istoriča, stavlja istoriju u središte konflikta koji bi mogao da stvori novi svetski poredak.

"Ruske snage su probijale svoj put kroz Ukrajinu dobrim delom podstaknute istorijskom fikcijom. Ali istorija takođe pokreće žestok ukrajinski otpor. Ukrajinci, takođe, gaje posebno razumevanje prošlosti koje ih motiviše da se bore. Na mnogo načina, ovaj rat je sudar dva nespojiva istorijska narativa“, napisao je on za Foreign Affairs.

Putina nekad opisuju ne kao glavnog komandanta, već ruskog komandanta istorije. Tlo za ovaj rat pripremio je pseudoistorijski esej ruskog predsednika o istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca, objavljen u julu 2021. Putin je u ovom dokumentu tvrdio da se Ukrajina, istorijski, ne razlikuje od Rusije, citirajući izreku proroka Olega iz 10. veka: "Neka Kijev bude majka svih ruskih gradova".

Radoslav Sikorski, bivši poljski šef diplomatije, rekao je da je bio siguran da će invazija početi kada je pročitao taj Putinov esej i kad je saznao da je naređeno da esej bude poslat svakom ruskom vojniku.

"Plan je bio da se ponovo uradi ono što je Rusija više puta činila Ukrajini u prošlosti - istrebljenje njenih elita, rusifikacija njene kulture i stanovništva i potčinjavanje njenih resursa sopstvenim imperijalnim potrebama. Ukrajina se može dozvoliti kao seljački folklor, ali ne kao slobodna i demokratska nacija koja sama bira svoju sudbinu i saveznike".

Kada je Putin govorio o razoružavanju Ukrajine, i da u toj zemlji ruski bude drugi zvanični jezik, nije se radilo samo o obnavljanju Ukrajine kao dela Rusije, već i o polaznom mestu za potpuno ponovno pronalaženje ruske imperije.

U govoru na proslavi Dana pobede u maju 2022. u Moskvi, Putin je rekao ruskim vojnicima koji su se vratili sa fronta u Ukrajini da se "bore za istu stvar kao i njihovi očevi i dede" - za otadžbinu i poraz nacizma.

Ukrajinska revolucija 2013. bila je fašistički "banderovski udar“, vlada u Kijevu "hunta“, proširenje NATO-a anšlus, a EU dekadentna pretnja ruskoj kulturi. Rusija je 2022. godine, prema Putinu, bila kao SSSR 1941. godine, kojem je pretila invazija sa zapada.

Pojedinci smatraju da ovaj duboki istorijski osećaj nepravde i izdaje pokreće ne samo Putina, već i celo rusko društvo. Veruju da je osećaj nepravde jedan od najizrazitijih simptoma moralnog sloma koji danas karakteriše veliki deo ruskog društva.

I Ukrajina ima svoj osećaj za nepravdu i upire prst u Rusiju. Olesja Hromejčuk, direktorka Ukrajinskog instituta u Londonu, tvrdi da je istorijsko iskustvo Ukrajine, apatridije i borbe, represivne spoljne vladavine i teško stečene nezavisnosti, oblikovalo Ukrajinu u naciju koju vidimo danas: suprotstavljenu imperijalizmu, ujedinjenu pred licem neprijatelja i odlučnu da zaštiti svoju slobodu.

"Za narod Ukrajine sloboda nije neki uzvišeni ideal. To je imperativ za opstanak”, navodi Hromejčuk.

Bilo je potrebno vreme da se identitet Ukrajine formira nakon što je postala nezavisna 1991. Takmičila su se dva narativa, jedan nacionalni i nacionalistički, drugi "sovjetski nostalgičar". Ovo nije bilo jedinstveno među postsovjetskim državama, ali proces nikada nije bio intenzivniji ili konfrontacijski nego u Ukrajini.

Vodile su se bitke za školske udžbenike, spomenike, izbor nacionalnih praznika, imena ulica, državnih arhiva, status Holodomora... U vreme predsedavanja Viktora Jušenka između 2005. i 2010. godine, izdato je 159 istorijskih dekreta, a većina se odnosila na dekomunizaciju Ukrajine.

U tom procesu istorija je često bila zloupotrebljena. U ukrajinskom Institutu nacionalnog pamćenja, na primer, između 2014. i 2019. godine dominirala je uska grupa desničarskih nacionalista koji su Ukrajinu definisali u čisto etnički antiruskim terminima.

Nepopularni lideri kao što je Petro Porošenko oslanjali su se na sve već podele i grublje etničke pozive na patriotizam, misleći da je to prečica za ostanak na vlasti. Vlada je 2015. čak izdala set "zakona o pamćenju" prema kojima je dovođenje u pitanje zvaničnog, duboko antisovjetskog pogleda na prošlost Ukrajine kažnjivo zatvorom do 10 godina.

Tek dolaskom Volodimira Zelenskog i "generacije nezavisnosti" – onih koji su odrasli nakon što je Ukrajina napustila Sovjetski Savez – Ukrajina se bavila pitanjima prošlosti, identiteta i jezika na inkluzivniji način, kako navodi Olga Onuh u njenoj knjizi Efekat Zelenskog.

Zelenski, bivši komičar i glumac, koji je izabran 2019. godine, shvatio je važnost istorije. Zaista, u uvodnoj seriji Sluge naroda, TV emisije koja ga je stvorila, Zelenski igra nastavnika istorije koji pokušava da ubedi svoje učenike u važnost Mihaila Hruševskog, istoričara koji je 1903. prvi pokušao da pokaže kako ukrajinski istorija nije bila samo deo sveobuhvatne ruske priče.

U novogodišnjem obraćanju 2020, Zelenski je tražio od Ukrajinaca da postave sebi pitanje "Ko sam ja?", a da ne pronađu odgovor tako što će isključiti drgue.

"Naši pasoši ne govore da li smo prava vrsta Ukrajinaca ili pogrešna. Tamo nema unosa koji kaže "patriota" ili  "maloros“ (pogrdni izraz koji se koristi za opisivanje ukrajinskog domorodca bez nacionalnog identiteta, prim. aut.), "vatnik" (pogrdni izraz za proruskog građanina, prim. aut.) ili "banderovca" (pogrdni izraz za ukrajinskog nacionalistu, prim. aut.). Tamo piše građanin Ukrajine, koji ima prava i obaveze. Svi smo veoma različiti", rekao je Zelenski. Ideja je bila da živimo zajedno sa poštovanjem...

Onuh i njen koautor Henri Hejl tvrde da je Zelenski bio ključan u pružanju šanse Ukrajincima da shvate da dele bogatu zajedničku sudbinu koja prevazilazi jezičku, nacionalnu i versku raznolikost. Ova generacija nije želela samo da odbaci svoju "ruskost", već da pronađe novi ukrajinski građanski identitet povezan sa teško izborenom idejom zajedničkih vrednosti. Kao Jevrej koji govori ruski sa jugoistoka Ukrajine, Zelenksi je bio savršen da pokaže kako Ukrajinci koji govore ruski, uključujući i one na istoku, mogu u potpunosti da se identifikuju sa ukrajinskom državom i izraze svoj patriotizam.

To je bilo veoma važno kada je rat počeo. Poljski istoričar Adam Mičnik tvrdi da će budućnost Ukrajine kao dela Evrope uvek zavisiti ne samo od zapadnih gradova Lavova i Kijeva, već i gradova sa juga i istoka, Harkova i Odese.

"Nema sumnje da pod Putinovim raketama i Harkova i Odesa biraju Evropu", kaže Mičnik.

Ukratko, Putin je napao zemlju koja je već dugo postojala, a on je više nije razumeo.

FSB je rekao ruskom predsedniku da će moćna vojska zauzeti Kijev i skinuti vlast za nekoliko sati, kao što je to bio slučaj na Krimu 2014, kada su krenuli na veštačku i politički apatičnu zemlju koja nije imala poverenja u svoje vođe.

Samo da se uveri, navodno je potrošio milijardu dolara na raspirivanje nezadovoljstva među rusofonim stanovništvom u Ukrajini i promovisanje proruskih političara. Nažalost, agenti FSB-a su izvukli deo novca, a zatim izmislili podatke o proruskim stavovima da bi zadovoljili Moskvu.

Kao rezultat, mnogi ruski vojnici, koji nisu bili dovoljno informisani o invaziji, bili su zapanjeni ukrajinskim dobrovoljcima koji su bili spremni da do smrti brane svoju otadbžinu. Kada su stigli do gradova poput Hersona, dočekala ih je rafalna paljba, a ne cveće.

"Ukrajina u vašim vestima i Ukrajina u stvarnosti su dva različita mesta, a razlika je u tome što je ovo drugo stvarno", upozoravao je Zelenski Rusi u danima uoči invazije.

Do trećeg dana invazije ruskim komandantima je bilo jasno da su napravljene ozbiljne greške od kojih se operacija nikada nije u potpunosti oporavila. Ruska oholost i preterano samopouzdanje doveli su do lažnih pretpostavki koje su sabotirale misiju.

Britanski ministar odbrane, Ben Volas, dao je sažet rezime kritične važnosti početnih grešaka Rusije. U novembru je odboru lordova rekao: "Ovaj rat je razotkrio čitavu temu 'prve noći, prvog dana'". Shvatite to kao, kada se balon podigne, uklanjate vazdušnu odbranu svog protivnika i onda možete birati po želji i ciljati.

"Šta ako to ne uspete prvog dana, prve noći, a to traje tri nedelje, kako su Rusi saznali? Prvog dana, prve noći, Ukrajinci su prilično lukavo izašli iz svojih kasarni, rasturili svoje arsenale ili koristili prevare u svojim sposobnostima PVO. Znajući da će se to dogoditi, Ukrajinci su koristili lažne tragove gde im je PVO, tako da je Rusija pogodila sva pogrešna mesta. Odjednom, dan prvi, prva noć postaju tri nedelje, četiri nedelje. Ponestalo vam je svog složenog oružja i sada ste tamo gde su Rusi", rekao je Volas.

Desec meseci od početka invazije izuzetna otpornost i hrabrost Ukrajine sprečili su poraz, ali ne i zagarantovanu pobedu. Evropski bezbednosni pejzaž posle Hladnog rata se promenio, a ipak ništa nije rešeno. Ovo je još uvek trenutak tranzicije.

Ruski šahovski velemajstor Gari Kasparov opisuje rat više kao partiju pokera nego šaha.

"Na šahovskoj tabli, sve figure su okrenute licem nagore, ali poker je u suštini igra nepotpunih informacija, igra u kojoj morate da pogađate i reagujete na ta nagađanja", rekao je čuveni šahista.

Najteže je pogoditi koliko dugo je druga strana spremna da trpi uništavanje u smislu ljudi, municije i morala. Svaka strana mora da poveća cenu rata u nadi da je neprijatelj blizu pucanja.

Ipak, cena je već velika. Načelnik američkog štaba Mark Mili tvrdi da je poginulo čak 100.000 ruskih vojnika. Na osnovu referenci otvorenog koda, sajt Oriks je utvrdio da su Rusi od 24. februara izgubili ukupno 1.491 borbenih tenkova, od kojih je 856 uništeno, 62 oštećeno i 55 napušteno, a Ukrajinci su uzeli više od 518. Rusija je, doduše nehotice, postala najvažniji ukrajinski snabdevač oružjem.

Prema procenema, SAD su potrošile 5,6 odsto svog godišnjeg budžeta za odbranu da unište gotovo polovinu ruskih vojnih kapaciteta.

Uzastopni porazi na bojnom polju narušili su ugled velike ruske vojske.

Prvo je trebalo da dođe do pregrupisanja na severu, kada je Rusija shvatila da ne može da zauzme Kijev i Černigov.

Šestog septembra došlo je do zapanjujućeg kolapsa ruskog fronta na severoistoku u oblasti Harkova. Rusija se 11. novembra povukla iz lučkog grada Hersona, povlačeći se sa teritorije koju je anektirala i proglasila za deo Rusije samo 40 dana ranije.

Cilj uspostavljanja kopnenog koridora za Pridnjestrovlje (otcepljeni region Moldavije koju podržava Rusija, jednog od zapadnih suseda Ukrajine) za sada je napušten. Od septembra Ukrajina kaže da je povratila više od 8.000 kvadratnih kilometara teritorije koju je okupirala Rusija.

Rusija je platila cenu time što je izgubila diplomatski prestiž. Prilikom sastanaka sa centralno-azijskim republikama, Putin se ponekad nađe poniženim i protivrečnim, a govori se o bezbednosnom vakuumu na Kavkazu dok ruski prestiž nestaje.

Pozitivna diplomatska podrška Rusiji, za razliku od hedžinga, ograničena je na Belorusiju, Severnu Koreju, Siriju i Eritreju. U jednom međunarodnom diplomatskom telu za drugim, znak da Rusija nije dobrodošla raste. Kineski ministar odbrane Vei Fenge je u junu rekao da njegova zemlja neće dati nijedan metak Rusiji, prikazujući odnos kao partnerstvo, a ne savezništvo.

U godišnjem Anholt-Ipsos Nations Brands indeksu, objavljenom u novembru, Rusija je pala sa 27. od 60 anketiranih nacija na 58. mesto. Osnivač indeksa, Sajmon Anholt, kaže da će takav kolaps nacionalnog prestiža jedne zemlje osakatiti sposobnost njenog poslovanja, njene vlade i što je najvažnije njenih ljudi da trguju i sarađuju sa međunarodnom zajednicom.

"To će činiti godinama, ako ne i generacijama, i naneće više štete nego bilo kakve ekonomske sankcije”, smatra Anholt.

To je, kao posledica, ostavilo Putina da ne traži izlaz, već način da ostane u ratu. Mark Galeoti, autor Putinovih ratova, veruje da je Moskva sada očigledno krenula od pobede u ratu ka tome da ga ne izgubi, a za to je potrebno da pokuša da pretrpi zapad.

Orlando Figes je to nedavno rezimirao: "Rat sada ulazi u novu fazu jer je stigla zima i Rusi će se ukopati. Zato ustupaju zapadnu obalu reke Dnjepar. Sadašnja faza je uništavanje ukrajinske infrastrukture, stvaranje izbegličkog problema i početak ekonomskog rata protiv zapada. Tu će se odigrati rat i sve će biti odlučeno. Ono što će odrediti ishod rata biće koliko su zapadna društva spremna da nastave da podržavaju Ukrajinu".

Opet, nacionalne priče će odigrati svoju ulogu u testiranju te odluke. Moskva se kladila na povratak američkom izolacionizmu i Trampov trijumf na izborima na sredini mandata u novembru. Teorija je bila da bi se Amerikanci u sving distriktima pobunili protiv cene gasa i rata. Istina je da se u nekim anketama pojavila spora erozija podrške ratu među republikancima, ali činilo se da je Džo Bajden ispričao ubedljiviju priču o ugroženoj demokratiji u SAD i Evropi.

Kao rezultat, Bajdenu je ostavljen veći obim nego što se očekivalo da nastavi da oblikuje sopstvenu ukrajinsku politiku u naredne dve godine.

Početkom decembra, Majkl Mekol, vodeći republikanac u komitetu za spoljne poslove Predstavničkog doma, definisao je taj obim rekavši da republikanci neće zagovarati kraj finansiranja iz SAD, već veći nadzor i odlučnost. S

obzirom na to da je Bajden Ukrajini obezbedio više od 18,6 milijardi dolara bezbednosne pomoći i 13 milijardi dolara direktne ekonomske pomoći, nije bilo iznenađujuće što je Mekol zahtevao veću odgovornost za američku potrošnju.

Ali njegova glavna poenta je bila drugačija.

"Problem trenutno je što iranski dronovi ulaze na Krim, ali Ukrajinci ne mogu da pogode te iranske bespilotne letelice osim ako nemaju artiljeriju većeg dometa zvanu ATACMS. Iz nekog razloga Bajdenova administracija neće dati to oružje Ukrajini. Kada damo Ukrajini ono što im treba, oni pobeđuju. Ako to ne učinimo, biće to dug i dugotrajan rat”, rekao je Mekol, a to nisu primedbe čoveka koji želi da oživi američku izolacionističku tradiciju.

Pažnja sveta služi kao štit

Ako su SAD trenutno zatvorene kao "tačka gušenja", Putinova sledeća najbolja opcija bio je Berlin. Ali energetska ucena koju je uputio Nemačkoj sada izgleda da će eksplodirati pred njegovim nosom, kao i da će dovesti do nemačke deindustrijalizacije.

Kroz mešavinu državnog planiranja i individualne štedljivosti, Nemačka se odvikla od ruske energije, što je izuzetno dostignuće za zemlju čijih je 55% potreba zavisilo od ruskog gasa. Nemačka industrija smanjila je potrošnju gasa za oko 25 odsto od početka godine, dok je proizvodnja opala samo za 1,4 odsto. Država je pronašla alternativne dobavljače, uključujući Norvešku, Holandiju, Belgiju i Francusku.

S obzirom na stanje nemačkih rezervi, nestanak struje ove zime izgleda manje verovatan u Evropi, čak i ako je sledeća zima više zabrinjavajuća.

Nemačka je predvodila napore da uguši bes zbog rastućih računa konstruisanjem izuzetno skupih paketa subvencija. Od početka energetske krize u septembru 2021. godine, prema Bruegel institutu, neverovatnih 705,5 milijardi evra je dodeljeno ili opredeljeno širom evropskih zemalja kako bi se potrošači zaštitili od rastućih troškova energije.

Ali, hoće li to biti dovoljno? Noći su sve duže, temperature su pale, a računi pristižu, i sada se bliži zlo vreme.

Ponavljajuća noćna mora mladog tima za strateške komunikacije Zelenskog je da patnja Ukrajine nestaje iz vesti, a zemlja, nekada sinonim za slobodu, postaje teret.

"Naš princip je jednostavan. Ako padnemo iz fokusa, u opasnosti smo", rekao je Andrij Jermak, šef kabineta predsednika Zelenskog.

Dakle, pažnja sveta služi kao štit. Do sada je bubanj pobune slab i ograničen na rubove sa leve i desne strane.

To je primoralo Putina da ponovo promeni taktiku i pribegne različitom oruđu kako bi oslabio rešenost Evrope. Napadi na civilnu energetsku strukturu koji su počeli u oktobru nisu samo osmišljeni da stvore bedu u Ukrajini, već da učine naselja nenastanjivim, stvarajući tako egzodus iz gradova i drugi talas ukrajinskih izbeglica koji zapad ne može da toleriše.

Ukrajinska poslanica Lesija Vasilenko, ističući da je 14 miliona Ukrajinaca već raseljeno, uključujući 7 miliona u inostranstvu, iskreno je priznala britanskim političarima da se plaši da bi se raspoloženje prema ukrajinskim izbeglicama moglo promeniti.

"Već zvone zvona za uzbunu zbog maltretiranja Ukrajinaca u školama", rekla je ona.

Ali, prema rečima poljskog stručnjaka za migracije, profesora Maceja Duščika sa Univerziteta u Varšavi, 70% ukrajinskih izbeglica prelazi poljsku granicu, a u Poljskoj, opet iz istorijskih razloga, još nema znakova reakcije.

Za Poljsku, Rusija je sinonim samo za osvajanje, podele, genocid, kolonijalizam i komunizam. Bez obzira na razlike u prošlosti ili sadašnjosti sa Ukrajinom, dve zemlje znaju da u Rusiji dele zajedničkog neprijatelja, kaže Duščik.

Poljska je sada dom za otprilike milion izbeglica iz Ukrajine (i isto toliko Ukrajinaca koji su tamo živeli pre rata). Skoro 60% je našlo posao. Istovremeno, Duščik ne očekuje da će se na izborima sledeće godine pojaviti pitanje izbeglica.

To ne znači da je priliv bezbolan. Samo u Varšavi su škole i vrtići prihvatili 18.000 dece, a gradonačelnik Varšave apeluje na evropsku finansijsku podršku. Duščik kaže da je za sada položaj na graničnom prelazu stabilan, ali priznaje da svakog jutra dobija najnovije informacije o vremenu i statusu elektro-stanica u Kijevu.

"Da li smo kao država i društvo spremni za drugi talas izbeglica iz Ukrajine?“, pita se stručnjak.

Ako bi Poljska odlučila da je puna, ili pokušala da igra izbornu politiku sa Nemačkom po tom pitanju, čak 2 miliona više izbeglica bi, teoretski, moglo da se preseli u zemlje zapadne Evrope, pretežno Nemačku. Prema jednoj proceni, to bi moglo koštati oko 48 milijardi evra godišnje.

Manfred Veber, nemački šef Evropske narodne partije, panevropske konzervativne političke grupacije, kaže da Nemačka možda ulazi u krizu.

"Zbog Putinove vladavine terora, bojim se da ćemo imati dramatičnu zimu bekstva. Prihvatni centri u Nemačkoj su puni, opštine stenju, takođe i u zemljama poput Holandije, Belgije i Austrije. Izgleda da ćemo za nekoliko meseci morati da otvorimo još teretana u Nemačkoj i ograničimo školske i sportske aktivnosti jer bi mogle da budu pune. Nemačka nije spremna za ovu situaciju", smatra Veber.

Više od bilo koje druge evropske zemlje, Nemačka će odrediti da li će kontinent ostati na kursu sa Ukrajinom.

Volfgang Išinger, bivši nemački diplomata, kaže da je Nemačka bila evropska zemlja koja je najspremnija da promeni svoju spoljnu politiku i odbaci svoje obožavanje statusa kvo.

Na jednom nivou, Nemačka je poslednjih 12 meseci odbacila svoj posleratni način razmišljanja. Prekretnica Olafa Šolca nagovestila je ulaganje od 100 milijardi evra u njegovu osiromašenu vojsku. Nemačka je pristala da pošalje protivtenkovske rakete i rakete Stinger u ratnu zonu. Predsednik zemlje Frank-Valter Štajnmajer, godinama najglasniji zagovornik kompromisa sa Rusijom, otišao je u Kijev da se izvini. Rekao je da je zavisnost Nemačke od ruskog gasa bila strateška greška, nastala zbog tvrdoglavog pogrešnog čitanja Putina.

"U suočenju sa zlom, dobra volja nije bila dovoljna", rekao je.

Analena Berbok, nemačka šefica diplomatije, otišla je korak dalje, govoreći da je politika socijal-demokrata bila bazirana na lažnim istorijskim analizama.

Nemački moralni dug "posebne odgovornosti2 vezao je Nemačku ne za Rusiju, već prvenstveno za Jevreje i Poljake, Beloruse i Ukrajince, a tek onda za Ruse. Ona tvrdi, u formuli koju Šolc izbegava: "Bezbednost ćemo postići samo bez, ne sa Rusijom Vladimira Putina".

Tim potezom, ona je bliža od Bajdena, Makrona ili čak Šolca da stane na stranu onih koji kažu da se rat mora završiti tako što se vidi da je Putin poražen, što je artikulacija koja postavlja teška pitanja o budućim odnosima Evrope sa Rusijom.

Ali Berbok nije na kraju glavna.

"Zajtenvende je krilatica i mi zapravo nemamo mentalni i strateški pomak. Da, troši se više novca, ali isti ljudi sa istim birokratskim opreznim razmišljanjem vode nemačku spoljnu politiku. Sve je u procesima“, kaže dr Stefan Majster iz Nemačkog saveta za spoljne poslove.

Jedan visoki baltički diplomata obećava da će po završetku rata doći do obračuna koji će dovesti do pomeranja od francusko-nemačkog centra gravitacije.

"Svi razumeju razloge nemačkog pacifizma i, da, često na kraju urade pravu stvar, ali tek nakon što iscrpe svaku drugu mogućnost i pritom potpuno naruše sopstvenu reputaciju", smatra diplomata.

Ukrajinski diplomata se slaže. "Moramo da se oslobodimo ovog stalnog straha od eskalacije u određenim prestonicama. To je ono što nas sputava i pogrešno razume prirodu Rusije i egzistencijalni sukob sa kojim se borimo".

To vraća sukob na Putinov pogled na ono što je opisao kao istorijsku budućnost Rusije.

Džejd Mekglin, akademik sa Oksforda i autor predstojećeg Ruskog rata, objašnjava zašto je Rusiji tako teško da se odrekne Ukrajine.

"Sergej Lavrov, na primer, kaže da bez Rusije Ukrajina nema nikakvu istoriju. Ali zapravo je suprotno. Bez Ukrajine, rusko razumevanje sopstvenog identiteta, ovog trećeg Rima, zasnovanog na pravoslavlju, ovog okupljanja svih ruskih zemalja, zapravo ne funkcioniše. Ne možete prihvatiti ovu državnu mesijansku ulogu ako ne možete ubediti etničke Ruse da vam se pridruže u kulturnom zajedništvu, a vi da ih bombardujete. Zato će Rusiji biti veoma teško da prihvati da je ovaj rat propao", zaključuje Mekglin.

(Telegraf.rs)