Roman je sa porodicom pobegao iz Kijeva u Poljsku: "Čeznemo za domom, ali naš sin ima šanse ovde"

Roman (20) koji ima cerebralnu paralizu i smetnje u učenju, dobio je priliku da prvi put ide u školu - za mnogu decu i mlade sa invaliditetom u Ukrajini pristup obrazovanju je retkost. Pre rata, manje od 3 odsto je bilo upisano u redovne škole

Kada je u februaru izbio rat, milioni Ukrajinaca morali su da donesu odluku koja im je promenila život - da pobegnu iz svoje zemlje.

Mnogi su se nadali da će se vratiti što je pre moguće. Međutim, za neke izbeglice sa invaliditetom, ovo raseljavanje je ponudilo nove mogućnosti, i oni se sada suočavaju sa dilemom da li da se vrate kući.

Preporučujemo

Porodica Kiričenko pobegla je iz Kijeva dok su padale rakete. Za sat vremena roditelji su spakovali automobil sa troje dece, psom i dva zamorca. Bez vremena za planiranje odredišta, instinkt je preuzeo vlast i njihova bezbednost je bila sve što je bilo važno, prenosi BBC.

Devet meseci kasnije, oni su samo neki od 1,4 miliona izbeglica koje žive u malim stanovima, sobama i skloništima širom Poljske.

To znači da je njihov najstariji sin Roman, koji ima cerebralnu paralizu i smetnje u učenju, dobio priliku da prvi put ide u školu. On ima 20 godina.

"U Ukrajini su nam rekli da ne može da se podučava, da za njega nema škole", kaže njegova mama Olga.

Za mnogu decu i mlade sa invaliditetom u Ukrajini pristup obrazovanju je retkost. Pre rata, manje od 3 odsto je bilo upisano u redovne škole.

Romanu je potrebna podrška da hoda, a komunicira putem zvukova i izraza lica. Dok je veći deo svog života proveo kod kuće, njegova mlađa sestra Sofija je bila na redovnom školovanju. Sada, u Poljskoj, oboje odlaze iz kuće u školu.

"Tokom godina koliko nije išao u školu, izgubio je mnogo. A mi smo mnogo izgubili kao porodica", kaže Olga.

Široko rasprostranjena zloupotreba

Dok su bili u Ukrajini, Olga i njen suprug Volodimir morali su da se bore da bi sprečili da Roman živi u instituciji ili "psiho-neurološkom internatu". Vlasti su im dve decenije govorile da njihov sin pripada jednom od ovih mesta.

"Rekli su: Daj ga, uvek možeš da dobiješ drugog", kaže Olga. Odlučnost na njenom licu jasno je davala do znanja da to nikada nije bila opcija.

Više od 50.000 dece i mladih sa invaliditetom postoji u ovom sistemu - mreži od više od 700 ustanova. Oni su žrtve sovjetske ere koja je ohrabrivala roditelje da predaju svoje dete sa invaliditetom državi u uverenju da deca dobijaju bolju negu u instituciji.

Istraga BBC News-a u avgustu otkrila je rasprostranjenu zloupotrebu u ovim ustanovama i od tima je zatraženo da svedoči u Ujedinjenim nacijama.

Eksperti UN-a su nakon toga zatražili od vlade da hitno nastavi proces deinstitucionalizacije – vraćanje dece u porodice, povećanje podrške zajednice i zatvaranje objekata koji zlostavljaju i zanemaruju neke od najugroženijih u društvu.

Sada u Poljskoj, Roman počinje svoj dan sa novom svrhom. Uz podršku oca, on se kreće niz nekoliko stepenica koje vode iz njihovog malog stana u predgrađu Krakova pre nego što ga taksi odvede do specijalističke škole nekoliko kilometara dalje.

Tu se Romanovo lice ozari dok mu učitelj muzikoterapije svira klavir. Ona kaže da ga je napustila agresija koju se borio da obuzda kada je prvi put došao u školu u martu, on je "srećno dete" koje se oseća opušteno i samouvereno u ovoj novoj sredini.

On dobija individualnu podršku i fizioterapiju u školskoj sali i njegovo hodanje se stalno poboljšava. Po prvi put može da se druži sa svojim vršnjacima i nauči nove veštine.

"Ne razumem zašto nije išao u školu u Ukrajini", kaže direktorka Ursula Majher-Legaviec.

"Znamo njegov potencijal. Roman se stalno usavršava, uči nove komunikacijske veštine, može da nam kaže šta mu treba. Ovakvo mesto je najbolje mesto za njega. Veoma sam ponosna na njega što ide u školu", kaže Olga dodajući kako Roman tamo ide sa zadovoljstvom.

"Bili su u užasnom stanju, stvarno mršavi, kao suvi štapovi"

Nekoliko stotina metara dalje, na severu Poljske, nalazi se još jedan dvadesetogodišnjak izbeglica, čiji se svet postepeno širi - ali ovog puta iz okvira njegovog kreveta.

Ivan je proveo život ležeći u ustanovi na istoku Ukrajine. On je jedan od 60 evakuisanih invalida koji su pobegli iz sirotišta u Harkovu neposredno nakon što je izbio rat.

Bilo je to naporno putovanje kroz Ukrajinu u trajanju od 48 sati, tokom kojeg su neki bili vezani za sedišta u autobusu. Dvojica od njih nisu preživela.

"Bili su u užasnom stanju", rekla je Katažina Bogumila, poljska volonterka koja je pomagala u brizi o njima od kada su prvi put stigli.

"Bili su stvarno mršavi. Kao suvi štapovi, a nisam mislila da je to zbog rata. Došli su u Poljsku krajem februara i to je bilo neposredno nakon invazije. Tako da nije moglo biti tako - moralo je da bude kao da je takav sistem u Ukrajini ili tako nešto".

Ivan ne izgleda starije od šestogodišnjaka, pothranjen nakon dve decenije zatočeništva. Kosa mu je bila crvena nasuprot bledoj koži.

Zajedno sa ostalim evakuisanim, njegov novi dom je bivša psihijatrijska bolnica u gradu Torunju.

Bili su potrebni meseci da se njegovo krhko telo podigne u sedeći položaj. Da su ga prebrzo podigli, postojala je šansa da bi dobio moždani udar.

Njegov pogled na svet se potpuno promenio - sada može da se kreće u invalidskim kolicima, lice mu blista dok ga guraju na fizioterapiju. Po prvi put može da vidi živote onih oko sebe.

Druga deca su se takođe razvila. Jedanaestogodišnja Lilija, koja ima složene smetnje, prvi put hoda.

Za Katažinu, ovo je kratkoročno rešenje. Njeno verovanje odgovara ekspertima UN-a koji su kritikovali ukrajinsku vladu zbog insistiranja da deca sa smetnjama u razvoju ostanu u rezidencijalnom okruženju čak i kada su u inostranstvu, umesto da budu podržana u zajednici. Vlada smatra da je to najbolji način za praćenje mladih evakuisanih i sprečavanje trgovine ljudima.

"Svako dete treba da ima priliku da bude sa porodicom", rekla je ona.

"Nadam se da će ostati u Poljskoj i da možemo da im nađemo porodice. Vidim razliku koju čini svaki dan ovde. To je sjajno. Osećam se kao da su moja deca. Ne želim da ih pustim", dodala je.

Ali situacija je složena, što ilustruje dilema sa kojom se suočava porodica Kiričenko. Olga oseća da je njena domovina doziva i privlači, ali Poljska nudi toliko mogućnosti za njenog sina. Ona zna da će njegov život ponovo stagnirati ako se vrate u Ukrajinu.

"Naša duša čezne da idemo kući, dok mozak govori nešto drugačije. Za Romana je ovde bolje. Neverovatno je da ovde može da ide u školu. Teško je vratiti se iz dobrih u lošije uslove, ali napuštanje Ukrajine – naš dom je tamo. Moram samo da se nadam da možda možemo da vratimo svoje iskustvo u Ukrajinu i da bi tamo mogla da se otvori škola za Romana", zaključuje Olga.

(Telegraf.rs)