Prošlo je godinu dana otkako je Šolc preuzeo funkciju kancelara: Kako je njegova politika promenila Nemačku?

Šolc često odaje utisak kompetentne osobe, ponekad se postavlja i kao tehnokratski vođa, zbog čega je stekao imidž osobe koja ume da bude arogantna tokom razgovora

Navršilo se tačno godinu dana otkako je aktuelni nemački kancelar Olaf Šolc na toj poziciji posle 16 godina zamenio Angelu Merkel.

Od tada do danas, on je morao da se suoči sa brojnim krizama poput rata u Ukrajini, pandemije korona virusa i rasta cena, koje su mu definitivno otežale već dovoljno težak posao.

Preporučujemo

Iako se Merkelova postavila kao čvrst model koji treba da se sledi, čini se da je prva godina Šolcovog mandata  imala više turbulencija, nego što je to iko mogao da pretpostavi.

I dok je "Muti" kroz krize prolazila sa jednom dozom smirenosti, tiho i samouvereno, Šolc ostavlja potpuno drugačiji utisak.

Šolc često odaje utisak kompetentne osobe, ponekad se postavlja i kao tehnokratski vođa, zbog čega je stekao imidž osobe koja ume da bude arogantna tokom razgovora.

Ništa mu lakše nije bilo ni sa svojim koalicionim partnerima, sa kojima je imao neslaganja.

Ali, jedno moramo da mu priznamo, nakon njegovog dolaska na čelo nemačke vlade, politika u toj zemlji je, smatraju analitičari, ponovo postala zanimljiva.

"Prošla godina je bila luda, potpuno luda", kaže član njegove partije i odbornik u Drezdenu Raša Nasr.

Promena u spoljnoj politici

Spoljna politika Nemačke od početka Šolcovog mandata, bila je usmerena na rat u Ukrajini. On je u februaru u Parlamentu održao govor u kome je pozvao na promenu nemačke spoljne politike, a zatim je najavio da će ta zemlja izdvojiti 100 milijardi za modernizaciju nemačke vojske. Tom prilikom pružio je podršku Ukrajini, a prekinuo je dotadašnje nemačko oslanjanje na rusku energiju.

Šolc nije preterao kada je ovu promenu nazvao ogromnom. Nakon te promene, nemačka vojska je počela sa debatama o njihovoj istoriji, identitetu i ulozi u svetu.

Bila je to takava promena, da su čak i članovi Šolcove stranke bili zatečeni.

"Nije tajna da mnogi od nas, zapravo skoro svi, nismo znali da će Šolc zatražiti 100 milijardi evra za finansiranje oružanih snaga. Bio sam šokiran, iako sam glasao za to2, kaže Nasr za Euronews.

Nemačka je decenijama sporo ulagala u svoju vojsku i oklevala je da pošalje oružje snagama koje su u aktivnom sukobu. Zbog svega što se izdešavalo tokom Drugog svetskog rata, javnost je bila skeptična prema širenju vojske.

"Nemačka ima mnogo tereta iz prošlosti. Ljudi žele da ih vide kao odgovorne aktere na svetskoj sceni, a ne kao agresore", kaže Aron Alen, istraživač u Centru za analizu evropske politike.

Ova nevoljnost da se investira u odbranu često je frustrirala saveznike u nadi da će najveća evropska ekonomija igrati veću ulogu u evropskoj odbrambenoj politici.

"Ruska invazija na Ukrajinu bila je podsticaj za koji su mnogi ljudi smatrali da je potreban nemačkim političarima po pitanju ulaganja u vojsku. Mnogi od njih su to želeli da urade, ali su smatrali da neće imati podršku građana", smatra Alen.

Rat u Ukrajini šokirao je nemačke kreatore politike, koji su se nadali da će umiriti Vladimira Putina ucenama u trgovinskim sporazumima. Nakon rata pokrenuta je debata o vojnom bužetu. Mnogi su tvrdili da bi, umesto da se Nemačka demilitarizuje, možda trebalo da preuzme aktivniju ulogu u zaustavljanju zaraćenih strana u sukobu.

Javno mnjenje u Nemačkoj je otprilike ravnomerno podeljeno po pitanju slanja teškog naoružanja u Ukrajinu, a čak su i mnogi saveznici pozdravili promenu u vidu slanja opreme.

Progresivna promena u unutrašnjoj politici

Šolcova administracija je takođe napravila veliki zaokret i u unutrašnjoj politici.

"Poslednja godina nam je pokazala da je moguće da, do tada najača stranka CDU, ne bude deo Vlade", kaže Nasr.

Otkako je preuzela vlast, vladajuća koalicija je povećala minimalnu cenu zarade po satu na 12 evra, čime je više od šest miliona ljudi dobilo povišicu, a takođe su ukinuli i zakon kojim se brani reklamiranje abortusa.

Koalicija je pokrenula i veliku reformu socijalne zaštite, kojom je ukinut kontroverzni program osiguranja za nezaposlene koji je uveo još Gerhard Šreder 2003. godine.

"Ovi primeri šalju sjajnu poruku jer pokazuju da političari ne daju samo obećanja, već pokazuju da to mogu i da ispune", rekao je Nasr.

Iako su ove reforme bile sveži dašak vetra za levo orijentisane organizacije, nakon godina vladavine Angele Merkel, neki tvrde da nisu adekvatne s obzirom na to da se nalaze u sred socijalne i ekonomske krize.

Međutim, čak se i Nasr slaže da posao nije gotov.

"Naravno da nismo učinili dovoljno. Na primer, niko ne treba da bude srećan jer je zaradio minimalnu platu. Želimo veće ugovorene plate, želimo da ojačamo i sindikate i organizacije radnika", kaže on.

Nasr dodaje da je u pripremi mali broj novih progresivnih programa. Ovo uključuje legalizaciju marihuane i reformu nemačkog procesa naturalizacije.

Međutim, postoje neke naznake da stvari možda neće ići tako brzo ili glatko kako se očekivalo. Reformu socijalne zaštite nakratko su zadržali konzervativci u gornjem domu, koji su naterali koaliciju da izmeni zakon pre nego što ga usvoji, što ukazuje da CDU nije u potpunosti van zakonodavne funkcije.

Održavanje protoka gasa po svaku cenu

Energetska kriza je jedna od stvari koja je definitivno obeležila Šolcov mandat. Kancelaru je bilo teško da balansira između očekivanja saveznika i građana Nemačke.

Nemačka spoljna ekonomska politika je dugo bila oblikovana okvirom "promena kroz trgovinu", gde su ekonomski odnosi sa autoritarnim režimima viđeni kao sredstvo za pokretanje liberalnih reformi u njima. Ovo je poslužilo kao političko opravdanje za relativno bliske ekonomske veze sa Rusijom poslednjih godina, pri čemu je energija svakako igrala ključnu ulogu.

Ceo projekat počeo je još početkom 2000-ih sa Šrederom, a kasnije se nastavilo i kroz politiku Angele Merkel, kada je nemačka počela da uvozi ruski gas. Posebno nakon katastrofe u Fukušimi 2011. godine, kada se Nemačka u velikoj meri udaljila od nuklearne energije, na gas se gledalo kao na dobar izbor za premošćivanje jaza između izvora energije. Pre rata u Ukrajini, gas je činio 27 odsto ukupnog energetskog sektora Nemačke, a 55 odsto tih resursa se uvozilo iz Rusije.

"Ruski prirodni gas je bio jeftina alternativa, posebno za nemačku industriju. Na to se gledalo kao na pobedu. Nemačka bi mogla da se pozabavi klimatskim promenama tranzicijom u proizvodnji energije.  Nemci su zbog toga držali Rusiju u krilu i održavali su prisne odnose, a Nemačka je imala jeftin prirodni gas koji im je omogućio da nastave da budu ekonomska sila", smatra Alen.

On, međutim smatra da je rat u Ukrajini doveo do izbijanja novih tenzija koje su dogo prikrivale obe strane.

Šolc je odlučio da prekine sve veze sa Rusijom i počeo je da se bori da pronađe nove alternativne izvore energije. Ogromne potrebe koje ima nemačka industrija dovele su do toga da on žuri da izgradi terminale za tečni prirodni gas, a takođe je u pregovorima sa susednim zemljama i Katarom oko nabavke gasa.

Nejasna uloga Nemačke u Evropi

Energetski spor ilustruje još jedan pomak pod mandatom Šolca. Za vreme vladavine Angele Merkel, Nemačka je bila od velikog značaja za širi evropski projekat. Sada se čini da je Nemačka zadovoljna time što ide svojim putem umesto da igra dominantnu ulogu u Evropi.

"Šta god ko mislio o Merkelovoj, dok je bila na vlasti, stekla je veliko poštovanje i viđena je kao neka vrsta zaštitnika liberalnog međunarodnog poretka", rekao je Alen.

Iako je ta percepcija ozbiljno narušena ukrajinskom krizom, Šolc se nije baš proslavio kao moćan državnik u svojoj prvoj godini na vlasti. Francusko-nemački odnosi, posebno važni za evropsku stabilnost, posebno su zategnuti u poslednje vreme.

"Šolc se smatra manje veštim ili možda još uvek nedovoljno iskusnim da uspostavi lične odnose sa drugim šefovima država, što je Merkelova zaista dobro radila. Barem na kraju njenog mandata. To je jako važno jer utiče na bilateralne odnose među državama", smatra analitičar.

Dok su neke od Šolcovih odluka, poput njegove posvećenosti vojsci, pozdravljene od strane evropskih saveznika, njihova primena je izazvala kritike.

"Ovi veliki novi programi potrošnje, fond od 100 milijardi evra za oružane snage ili 200 milijardi evra za ograničenje cena energije i subvencije domaćinstvima, smatrani su neusklađenim", smatra analitičar.

Šolcovo donošenje odluka često je izgledalo kao da nije usmereno na duže staze. Subvencije za gas donose mu poene na polju domaće politike. Isto tako on se zbog pritiska saveznika obavezao da će državni novac trošiti na jačanje vojske.

Uprkos pričama o epohalnoj promeni, stvarna uloga koju Šolc želi da Nemačka igra na međunarodnoj sceni ostaje nejasna. Bez obzira na sve, malo je verovatno da bi on, ili bilo ko drugi, mogao da ugodi svima, ali za sada, njegove politike su više reaktivne nego što predstavljaju jasan, koherentan skup ideja.

(Telegraf.rs)