"Tuku devojke samo zbog toga što su se smejale": Život u Avganistanu godinu dana nakon povratka talibana

Uprkos njihovim obećanjima o miru i stabilnosti, zemlja je na kolenima, a njeni ljudi očajni

Marjam je pred završetkom svog šestog razreda u Kabulu, što pod vlašću talibana znači da bi njeno obrazovanje trebalo da se završi za nekoliko meseci.

Međutim, ova desetogodišnjakinja, čije je ime The Guardian promenio kako bi zaštitio njen identitet, ima strategiju da ostane u školi još godinu dana, a oči joj sijaju od zadovoljstva dok objašnjava svoj plan.

Preporučujemo

- Potrudiću se da ne odgovorim tačno na previše pitanja. Odlučila sam da ne uspem, tako da mogu ponovo da učim šesti razred - objašnjava ona.

Ovo je Avganistan godinu dana nakon što su talibani munjevito preuzeli kontrolu nad zemljom.

Najpametniji mladi građani zemlje iskorišćavaju svoju inteligenciju za samosabotažu, jer u uvrnutom sistemu koji je grupa stvorila, to im daje više nade nego uspeha.

U svojoj kampanji za Avganistan, i u međunarodnim pregovorima sa SAD, talibani su dali implicitno obećanje da će u zamenu za malo umereniju verziju svog puritanskog ekstremizma, barem doneti mir i stabilnost zemlji razorenoj decenijama rata.

Žene su imale islamsko pravo na obrazovanje i rad, rekli su njihovi izaslanici na međunarodnim konferencijama, a bez stalnog rata avganistanska ekonomija bi imala više prostora za rast. Dok su stotine hiljada Avganistanaca bežale, mnogi drugi su sa nadom dočekali da zvuk oružja utihne.

Skoro godinu dana kasnije, ta vizija izgleda sve više šuplje. Govoreći o seizmičkoj promeni prošlog avgusta, talibani se pominju pre i posle "pobede". Obični Avganistanci koji govore persijski u prestonici govore o životu pre i posle "pada" ili "kolapsa" - "sukut" na avganistanskom dari dijalektu.

Talibani su izolovana država parija, koju nije priznala nijedna država, čak ni nekadašnji saveznici. Njihov "zagrljaj" sa starim, nasilnim saveznicima dramatično je razotkriven prošle nedelje kada su SAD ubile vođu Al Kaide u srcu elitnog kvarta Šerpur u Kabulu.

Pre toga su, međutim, proveli mesece van globalnog reflektora. Putinov napad na Ukrajinu bila je poklon talibanima, odvlačeći pažnju sveta dok je grupa pojačavala svoju ekstremističku politiku.

Žene se ovde suočavaju sa oštrijim ograničenjima nego bilo gde u svetu, zabranjeno im je srednje obrazovanje i većina radi van zdravstva i obrazovanja. One su primorane da budu u pratnji muškog staratelja na svim putovanjima osim onih kraćih i moraju da pokriju svoja lica u javnosti.

Ograničenja se sprovode povremeno, ali, posebno za siromašnije i ranjivije žene, uključujući i one bez staratelja, strah od sprovođenja može biti osakaćen.

- Tri puta sam video kako talibani tuku žene na pijaci. Neke su nosili pantalone za koje su mislili da su preuske, trebalo je da vidite koliko su slomljene bile posle - rekla je Farkhunda (16) (sva imena su izmenjena zbog zaštite identiteta) koja je morala da prekine školovanje u septembru i bori se sa depresijom.

- Drugi put su tukli devojke samo zato što su se smejale i preglasno pričale. Prirodna je stvar razgovarati o haljinama koje kupujete i stvarima - rekla je ona.

Ona nema dugu crnu abaju koju su propisali talibani i porodica ne može sebi da priušti da je kupi.

- Od tada sam čak prestala da učim u medresi (verskoj školi), bolje je biti kod kuće nego naleteti na ove životinje - rekla je ona.

Ekonomski kolaps

Ekonomija je kolabirala za najmanje trećinu, nakon što su međunarodne sankcije talibanima prekinule trgovinu, pomoć koja je podržavala poslednji režim je presušila, a militantna grupa koja nije bila spremna da pređe sa borbe protiv pobunjenika na upravljanje vladom posrnula je u svom menadžment.

- Nismo bili politički povezani sa prošlom vladom, ali talibani se samo osvećuju što smo ovde poslovali - rekao je jedan veliki preduzetnik koji je otpustio skoro 500 zaposlenih nakon što je oprema zaplenjena i licence suspendovane u nekoliko sektora.

On je frustriran, ali i zbunjen kratkoročnim pristupom vlasti. Njegovi poslovi miruju iako novi režim iz iskustva zna koliko oni mogu biti unosni.

- Platio sam im preko 3 miliona dolara prinudnog "poreza", pre nego što su preuzeli - rekao je.

- Toliko preduzeća je već propalo, a ako se stvari ovako nastave, biće ih još više - dodao je.

Za one koji su bili bogati, kriza je dovela do kraja njihovog luksuza, ali su mnoge bivše srednje klase bukvalno preko noći uronjene u siromaštvo i glad. Najmanje polovina stanovništva sada se oslanja na pomoć za hranu, ako može da je dobije.

Sardar i njegova supruga su imali državne poslove u snagama bezbednosti i zarađivali dovoljno da kupe zemljište i sagrade kuću. Oboje su otpušteni kada su talibani došli na vlast. Danas, ona sedi kod kuće dok se on bavi fizičkim radom i srećan je što uopšte ima priliku bilo šta da zaradi.

- Nikada to nisam radio u životu i teško mi je jer nisam naviknut na to, ali imam porodicu koju treba da izdržavam - kaže on dok mu se četvoro dece igra pored nogu, a kako dodaje nema novca ni za lekove za bolesnu majku.

Povremeno je novo rukovodstvo zemlje bilo zapanjujuće bešćutno po pitanju ove patnje, govoreći Avganistancima da treba da veruju u Boga da ih hrani, a ne u njihovu vladu. Ali oni su takođe svesni da kriza narušava svako njihovo poverenje.

- Oni gube domaću podršku i veoma su svesni toga - rekao je avganistanski analitičar sa vezama sa visokim talibanima, koji je tražio da ne bude imenovan govoreći o unutrašnjim pitanjima unutar grupe.

- Vođenje vlade je najveća noćna mora koju treba da imaju. Bili su iznenađeni svim razvojem događaja - rekao je avganistanski izvor sa bliskim vezama s talibanima, koji je rekao da je rukovodstvo bilo van sebe nakon što su stigli u glavni grad koji je transformisan iz grada koji su napustili 2001.

- Oni su tradicionalne ruralne snage, došli su u gradove, ali umesto da se integrišu, oni žele da gradovi budu integrisani u njih, žele da izgledamo kao oni, da imamo verovanja i hobije kao oni - dodao je.

Čitava generacija obrazovanih Avganistanaca je pobegla, ili traži način da pobegne. Očajnički pokušaji da se ode nisu iznenađujući, s obzirom na to da su talibani godinama ciljali profesionalce iz medija, civilnog društva i vlade za atentate.

Obnovljeno nasilje

Između zasada jabuka u selu Ismail Kel, jedva sat vremena vožnje jugozapadno od Kabula, zastava na kojoj je naslikana ruža, lala i dron koji ispušta bombe vijori se iznad male grupe grobova.

Desno su napuštene ruševine kuće u kojoj je pre 14 godina u vazdušnom napadu poginulo najmanje osam žena i dece. Sahranjeni su pored svoje kuće.

Sa leve strane, Hadži Jahja (66) i dalje živi sa suprugom i nećakom u zakrpljenoj ruševini koja je ostala od njihove kuće, pogođen drugom bombom koja je ubila njegovu snaju i njegovog nećaka. Nikada nisu dobili nadoknadu od američkih snaga za obnovu, a ostali su jer nisu imali gde da odu.

Seljani kažu da su to bili jedini vazdušni napadi na ovu poljoprivrednu zajednicu, ali više od decenije ovo područje je bilo opterećeno smrću i nasiljem, jer su strane i vladine trupe sletele u helikopterima i jurišale kroz kuće.

- U ovom selu imamo četiri groblja. Pre 20 godina imali smo samo jedno - rekao je Ainulah (53).

- Nedavno je u selo došla dobrotvorna organizacija, tražeći decu koja su izgubila roditelja, da im pomogne sa hranom. Jedva su mogli da nađu kuću u selu bez makar jednog - dodao je.

- Talibani predstavljaju talibane, a ne Avganistan. Polovina stanovništva uopšte nije bila zastupljena u vladi u poslednjih devet meseci - rekao je avganistanski analitičar. Kao i 2001. godine, čitave etničke, verske i kulturne zajednice isključene su iz vlade kojom gotovo u potpunosti dominiraju paštunski talibanski ekstremisti.

Te grupe imaju dugu istoriju borbi i, ako talibani ne mogu da ublaže političku i ekonomsku krizu u Avganistanu, lako bi ih mogli ubediti da ponovo uzmu oružje.

- Samo 2 odsto Avganistanaca je starije od 60 godina, a 45 odsto je mlađe od 14 godina - rekao je jedan veteran nekoliko građanskih ratova u Avganistanu.

- Dajte dečaku 100 dolara i kalašnjikov i imaćete borca. Živimo sa ljudskim tempiranim bombama. Odrasli su uz oružje i nije im potrebna dvonedeljna obuka: jedan sat će biti dovoljan - zaključio je.

(Telegraf.rs)