Da li je Putin pre šest godina osporio pravo Finskoj da postoji? Zaboravljena vest ledi krv u žilama

Pre šest godina, ruski mediji počeli su kampanju protiv Finske, kojom su osporavali legalnost njene nezavisnosti od Rusije 1917. godine. Istovremeno, jedan bivši Putinov savetnik izašao je s uvidom u zastrašujući način razmišljanja predsednika Ruske Federacije, upravo s tim u vezi

Finska i Švedska su podnele zahtev za članstvo u Severnoatlantskoj alijansi, čime su prekinuli dugu politiku vojne neutralnosti. Posledica je to ruskog vojnog pohoda na Ukrajinu, koji je počeo 24. februara.

Turska se tome za sada protivi; ali ako Ankara popusti, što je verovatno, i Finska uđe, dužina granice između zemalja NATO-a i Ruske Federacije povećaće se za 1.340 kilometara — što je upravo ono što je Putin želeo da izbegne.

Preporučujemo

Jer, koliko god bili složeni razlozi njegove invazije na Ukrajinu, osnovna ideja (ili jedna od osnovnih ideja) svakako je moralo biti stavljanje do znanja Zapadu da se ne igra i da prestane sa širenjem na Istok. A dešava se sve suprotno, iako potpuno očekivano, sem ako ne živite u mehuru jedne tvrđave, okruženi ljudima koji vam govore ono što želite da čujete.

U tom smislu postaje značajna jedna zaboravljena vest, objavljena pre šest godina ali u međuvremenu zakopana na nepreglednoj „deponiji” užasnih događaja, koja tada nije delovala preterano verodostojna, već više kao zapadna propaganda, ali koja nije mogla ni da se odbaci tek tako, imajući u vidu rusku aneksiju Krima i podršku secesionistima u Donbasu.

Naime, sredinom oktobra 2016. ruski mediji su, kao po nečijoj komandi, započeli svojevrsnu kampanju protiv Finske, koja je, potpuno neverovatno za 21. vek, pozivala na preispitivanje legalnosti finske nezavisnosti — drugim rečima, mnogima je to tada izgledalo kao da se počeo da priprema teren za nešto.

Prirodno, kod Finaca je to izazvalo opravdanu nelagodu, pojačanu već pomenutim dešavanjima na istoku i jugu Ukrajine, kao i time što nisu članica NATO-a, pa nije bilo ničega da obeshrabi potencijalni ruski napad.

Uostalom, stavite se u njihovu kožu: zamislite da se mi danas graničimo s Turskom, koja ima ogromnu vojsku i deset puta više stanovnika, a da turski državni mediji kao po komandi počnu da preispituju legalnost naše nezavisnosti od Osmanske carevine.

Paralelno s tom agresivnom medijskom kampanjom usmerenom protiv samog postojanja Finske, Finske i Estonija su optužile Rusiju za povređivanje svog vazdušnog prostora. Finci su tada tvrdili da su navodno čak dva puta presreli ruske borbene avione iznad Finskog zaliva, ali je Kremlj to negirao.

Uopšteno govoreći, Finci su bili zabrinuti zbog sve intenzivnijih ruskih vazdušnih aktivnosti iznad Baltičkog mora i gomilanja ruskih trupa na Baltiku. A sve se to dešavalo dok se Finska spremala da 2017. proslavi 100. godišnjicu svoje nezavisnosti.

U tom trenutku, stokholmski dnevnik „Svenska Dagbladet” poziva poznatog ruskog disidenta i žestokog Putinovog kritičara, Andreja Ilarionova, koji je u periodu 2000—2006. obavljao više značajnih funkcija, između ostalog, bio je Putinov izaslanik pri G8, ali važnije od toga, Putinov ekonomski savetnik.

Na prvopomenutu funkciju on je ostavku podneo januara 2005. zbog policijske akcije u školi u Beslanu, koja je dovela do smrti 333 dece, roditelja i učitelja, koje su teroristi držali kao taoce; na potonju funkciju je ostavku podneo 21. decembra 2005. zbog navodne krađe više milijardi dolara državnog novca od strane Putinovog kružoka a preko državne kompanije „Rosnjeft”.

Illarionov je za švedski list izjavio, a mi smo to tada preneli, da šef Kremlja privatno kritikuje odluku boljševičke administracije iz decembra 1917. da Finskoj prizna nezavisnost.

Naime, do Februarske revolucije, Velika kneževina Finska je de fakto bila potpuno u sastavu Ruske imperije i podređena carskom režima, iako je de jure bila samo u personalnoj uniji (imala je dosta svojih institucija, čak i vlastitu valutu, finsku marku, pa čak i vojsku, dok im je 1901. nisu ukinuli; o tome, kao i o čitavoj istorijskoj pozadini ruskih odnosa s Fincima i Šveđanima, opširnije u posebnom tekstu narednih dana).

Posle abdikacije Nikolaja II i proglašenja Ruske republike dolazi do izvesnog pravnog vakuuma, koji se razrešio tek posle Oktobarske revolucije, tj. boljševičkog prevrata. Boljševici su već 15. novembra 1917. proglasom objavili svim narodima Rusije da imaju pravo na samoopredeljenje.

Finska je to iskoristila već 4. decembra kada je deklaracija o nezavisnosti pročitana u skupštini, koja ju je dva dana kasnije izglasala. Potom je ruski Savet narodnih komesara 18. decembra dekretom priznao finsku nezavisnost, što je 22. potvrdio Sveruski centralni izvršni komitet.

Ilarionov je tvrdio da Putin smatra da Lenjin to nije smeo da uradi, da je to bila izdaja nacionalnih interesa, te da Putin stoga veruje da ima pravo na delove Finske, kao i na delove Ukrajine, Belorusije, Estonije, Letonije i Litvanije.

Imajući u vidu događaje zadnjih meseci, to više ne može da se odbacuje kao nešto neozbiljno. Ali ako bi bilo istina, Putin bi kao predsednik i kao neko ko se poziva na istorijsko pravo (ne razmišljajući šta bi bilo kada bi Mongoli ili Tatari počeli da pričaju o svom istorijskom pravu), morao znati pod kojim se istorijskim okolnostima sve to tada dešavalo.

Boljševici su verovali da su pokrenuli svetsku revoluciju, nakon koje granice neće biti važne; u tom kontekstu treba posmatrati i Brest-Litovski mir (koji antikomunistički nastrojeni nacionalisti danas ne mogu da razumeju, dok su ga boljševici razumeli kao nešto potpuno privremeno i nevažno), kao i ostale događaje tih godina.

Prvo, nije samo Finska iskoristila pravo na samoopredeljenje, učinili su to i Estonci, Letonci, Litvanci, Poljaci (koji su bili i pod Nemcima) i Ukrajinci (koji su bili i pod Austrougarima), ali te zemlje boljševici nisu imali nameru priznati, pa su se, ugrubo govoreći, u svim tim zemljama vodili građanski ratovi, i paralelno s njima, ratovi s boljševičkom Rusijom.

Čak se i u samoj Finskoj vodio krvavi građanski rat, koji je izbio mesec dana posle ruskog priznanja njihove nezavisnosti, kada su tzv. Finski Crveni uz veliku podršku ruskih boljševika pokušali da izvedu revoluciju, zaposeli celu južnu Finsku, i propali posle tri i po meseca žestokih borbi, uz ogroman broj ratnih zločina na obe strane (da su uspeli, Finska bi sigurno 1922. postala osnivačka članica SSSR).

Estonci, Letonci i Litvanci su takođe uspeli da se odupru, ali ih je SSSR pod Staljinom okupirao i anektirao 1940. (i onda ponovo 1944. posle razbijanja Nemaca na tom prostoru), nakon što je isto pokušao s Finskom tokom Zimskog rata pa „dobio po nosu” i izašao iz njega samo sa pograničnim pojasom, umesto cele Finske koju je gađao.

Poljaci su 1921. izašli iz rata s boljševicima kao pobednici, i zaustavili sovjetsko širenje revolucije ka Zapadu; septembra 1939. Staljin se pridružio Hitleru i zauzeo istočne krajeve Poljske i pripojio ih Belorusiji i Ukrajini, a onda 1945. uveo u svoju sferu uticaja.

Putin sada tvrdi da prema Finskoj nema nikakve aspiracije; ali imajući u vidu da je sve do 24. februara govorio da nema nikakvih ambicija ni prema Ukrajini i da ne planira rat, može li mu Finska verovati na reč?

Kada jednom pokreneš invaziju na drugu zemlju, nakon što si govorio da nećeš, niko ti više neće verovati i svi tvoji manji susedi će početi da zaziru od tebe, da se prirodno osećaju ugroženima, i da traže zaštitu.

(S. B.)