Ko je Ana Š. sa Fejsbuka, devojka koja je uspela da razotkrije ratni zločin? Zbog nje bi režim mogao da padne

Nakon što je novajlija tajno pogledao snimak brutalnog ubistva 41 osobe, znao je da mora da prenese užasne slike u svet

Jednog prolećnog jutra, pre tri godine, regrutu lojalne sirijske milicije uručen je laptop koji pripada jednom od najstrašnijih bezbednosnih krila Bašara al-Asada. Otvorio ga je i radoznalo kliknuo na video datoteku, što je bio hrabar potez s obzirom na posledice ako ga neko uhvati...

Snimak je prvo bio mutan, a potom se videla sveže iskopana humka između dve zgrade uništene projektilima. Obaveštajac, kojeg je poznavao, klečao je blizu ivice jame u vojničkom odelu sa ribarskim šeširom na glavi, mašući puškom i izdajući naređenja.

Preporučujemo

Novajlija se sledio od straha kako se snimak nastavio... Čoveka, koji je imao povez preko očiju, vukli su za ruku i naređivali mu da trči u pravcu iskopane jame, za koju nije ni znao da se nalazi pred njim. Mučenik nije ni očekivao da će se kiša metaka zariti u njegovo telo, kao ni da će pasti na gomilu već ubijenih ljudi... Nije bio jedina žrtva, ređali su se jedan za drugim. Nekima su govorili da beže jer pucaju iz snajpera. Drugi su zlostavljani u poslednjim trenucima svog života. Mnogi kao da su verovali da će njihove ubice pokazati milost i odvesti ih negde gde je bezbedno.

Kada se sve završilo, najmanje 41 osoba ležala je u dnu masovne grobnice u Tadamonu, predgrađu Damaska, bojištu u vreme sukoba između sirijskog vođe i pobunjenika. Pored gomile prljavštine koja će uskoro biti iskorišćena za završetak posla, ubice su polile ostatke gorivom i zapalile ih, smejući se dok su bukvalno prikrivali ratni zločin samo nekoliko milja od sedišta moći u Siriji. Video je označen datumom 16. april 2013.

Regruta je obuzela stravična mučnina. Znao je da ovaj snimak moraju da vide i drugi. Ta misao ga je navela da, tri godine kasnije, krene na težak put iz ratom uništene Sirije ka bezbednosti u Evropi, gde su njegovi rođaci. To ga je i spojilo sa dvoje akademika koji su godinama pokušavali da ga pronađu i sklone na bezbedno, dok su pokušavali da identifikuju čoveka koji je naredio da se izvrši masakr i terajući ga da prizna šta je učinio.

Ovo je priča o ratnom zločinu, koji je u realnom vremenu zabeležio jedan od najozloglašenijih izvršilaca sirijskog režima, ogranak 227 vojne obaveštajne službe, koji takođe opisuje mukotrpne napore da se "okrene ploča" protiv njegovih počinilaca – uključujući i to kako su dva istraživača u Amsterdamu prevarila jednog od najozloglašenijih bezbednosnih oficira u Siriji preko onlajn "alter ega" i naveli ga da oda zlokobne tajne Asadovog rata.

Njihov rad razotkrio je zločine za koje se ranije verovalo da ih je režim počinio na vrhuncu sirijskog rata, ali koje su uvek negirali ili bi okrivili pobunjeničke grupe i džihadiste.

Šta su sve radili u Siriji?

Sirijske obaveštajce trenirali su sovjetski i Štazi oficiri tokom 60-ih, i naučeni su da koriste umetnost zastrašivanja.

Često je odanost onih koji su uhvaćeni na kontrolnim punktovima bila od male važnosti - strah je bio najsmrtonosnije sredstvo režima da se održi vlast i korišćena su sva raspoloživa sredstva da se strah usađuje.

U ovom slučaju, žrtve nisu bili pobunjenici, već civili koji nisu bili ni na jednoj strani i koji su prihvatili Asadovu zaštitu. Njihova ubistva su u Tadamonu naširoko viđena kao poruka celom predgrađu: „Nemoj čak ni razmišljati da nam se suprotstaviš".

Kada je video prosledio prvo opozicionom aktivisti u Francuskoj, a potom i istraživačima Ansari Šahud i profesoru Uguru Umitu Ungoru, iz Centra za holokaust i genocid Univerziteta u Amsterdamu, izvor je morao da prevaziđe strah da će biti uhvaćen i verovatno ubijen, kao i da će ga se porodica odreći, a njegovi rođaci bili su istaknuti članovi Asadove alavitske sekte, koja drži glavne poluge moći u onome što je ostalo od Sirije.

Na kraju bi saznao da čak i dok stotine ljudi širom sveta rade na privođenju Asada pravdi za ratne zločine, video će na kraju biti izuzetan dokaz u slučaju protiv sirijskog lidera. Ali prvo, Ansar i Ugur su morali da pronađu čoveka sa šeširom za pecanje, i okrenuli su se jedinoj stvari za koju su verovali da može pomoći: "alter egu".

Ko je Ana?

Ansar je bila glasni kritičar Asada otkako je počeo rat u Siriji. Njena porodica je deo zajednice koja je u velikoj meri zadržala dobre odnose sa Asadom, ali konflikt i ekonomski kolaps koji je usledio zategli su saveze i Ansar je sve više bila odlučna da pozove Asada na odgovornost, bez obzira na ličnu cenu.

Preselila se u Berjut 2013. godine, a dve godine kasnije u Amsterdam. Naredne godine je upoznala Ugura. Oboje su želeli da ovekoveče ono što su verovali da je genocid počinjen u Siriji.

Sastavljanje priča preživelih i njihovih porodica bio je jedan od načina da se to uradi. Razgovor sa samim počiniocima bio je drugi. Kršenje omerta kodeksa režima, međutim, bio je zadatak koji se smatrao gotovo nemogućim. Ali Ansar je imala plan: odlučila je da se okrene internetu i pronađe svoj put u unutrašnje svetište režimskih bezbednosnih zvaničnika pretvarajući se da je obožavateljka koja je u potpunosti prihvatila njihov cilj.

- Problem je to što je Asadov režim veoma teško proučiti. Ne možeš samo da ušetaš u Damask i kažeš: "Hej, ja sam socijolog iz Amsterdama i hteo bih nešto da vas pitam. Shvatili smo da nam treba osoba i to mlada žena Alavit - rekao je Ugur.

Ansar je saznala da sirijski špijuni i vojni oficiri koriste Fejsbuk, i bez obzira na to što su vodili veoma delikatne živote, nisu imali naviku da podešavanja na toj društvenoj mreži podese na privatne. Odlučila je da koristi lažno ime, Ana Š. i zamolila je prijatelja fotografa da je fotografiše, a potom je na tom profilu krenula na sva usta da hvali Asada i njegovu porodicu, usput šireći zajednicu prijatelja.

Dan i noć naredne dve godine po Fejsbuku je tražila "osumnjičene". Kada je pronašla jednog rekla mu je da radi istraživanje o sirijskom režimu za svoju tezu. Vremenom je sve usavršila. Naučila je režimsko raspoloženje tog vremena i, zajedno sa Ugurom, smišljala šale i teme koje bi mogle da joj pomognu u pristupu. Ubrzo je Ana Š. postala poznata među službama bezbednosti kao figura sa razumevanjem – pa čak i kao rame za plakanje.

- Trebalo im je da pričaju sa nekim, da podele svoja iskustva. Mi smo delili neke naše priče sa njima, slušali njihove, ali se nismo fokusirali samo na zločine - kaže ona.

Ugur dodaje da su se pojedinci veoma vezali za Anu. Toliko da bi čak znali da je pozovu u pola noći.

U naredne dve godine Ansar je živela kao nova osoba. Ponekad bi ustuknula od onoga što je postala – nekoga ko je ušao u um njenog plena i ponekad mogao da ih razume na sirovom ljudskom nivou koji je pomračio kliničke granice njenog istraživanja.

Ali bi povratak u realnost bio brz. Mnogi sa kojima je razgovarala bili su aktivan deo mašinerije za ubistva, drugi su bili ti koji su zverstva omogućavali. Cenu je platila zdravljem, izgubila je društveni život, ali i psihičko zdravlje.

Međutim, moglo bi se reći da se isplatilo. Ako bi mogla da pronađe čoveka koji se vidi na snimku, mogla bi da donese pravdu porodicama ubijenih. Možda bi mogla da započne ono što je malo ko drugi uspeo u decenijskom sukobu - da započne proces koji je nepobitno povezao sirijsku državu sa nekim od najgorih ratnih zločina.

U martu 2021. konačno je napredovala. Anin Fejsbuk profil do tada je okupio i stekao poverenje više od 500 ljudi koji su bili odani režimu i uključeni u njegov rad. Dok je gledala njihove fotografije i liste njihovih prijatelja, videla je poznato lice sa ožiljkom. Taj čovek se zvao Amhad Jusuf i mnogo je ličio na onog sa ribarskim šeširom sa snimka. Nedugo potom Ansar, odnosno Ana Š. dobila je potvrdu od izvora unutar Tadamona da je ubica bio major u ogranku 227 sirijske vojne obaveštajne službe.

Sve što je sada trebalo da uradi jeste da ga natera da priča...

Prijateljstvo Ane i Amhada

I dalje se živo seća trenutka kada mu je poslala zahtev za prijateljstvo, i njene radosti kada je zahtev prihvaćen. Nakon toliko godina, udica je bačena, a sada je trebalo da ga pridobije.

Amhad je bio veoma sumnjičav i prvi poziv je brzo završio, ali kao da je bio radoznao... Lovac je postao plen... da li je bio uzbuđen zbog toga što je razgovarao sa strankinjom ili je morao da ispita nekoga ko se usudio da mu se približi ili nešto treće? Šta god da je bio razlog, kada je tri meseca kasnije Amhad inicirao video poziv, Ana se javila i pritisnula dugme za snimanje.

Posle toliko godina, gledala ga je. U početku strog, karakterom je odavao da je špijun koji je kontrolisao sve svoje razgovore i spremno koristio kamenu tišinu kao oružje. Izgovorio je nekoliko reči, a kada je progovorio, promrmljao je, primoravajući svog slušaoca da se napreže da ga čuje. Ana Š. je učinila sve što je mogla da razoruža Amhada, stidljivo se cerekajući, kikoćući i uvažavajući ga dok ju je on zasipao pitanjima, i to pod njegovim uslovima. Postepeno, njegovo smrznuto lice počinje da se opušta, i Ana je mogla da nastupi. Pitala ga je za Tadamon.

A onda je postavila pitanje koje je promenilo ton celog razgovora: „Kako je bilo biti gladan, ne spavati, boriti se, ubijati – plašiti se za svoje roditelje, za svoj narod. To je ogromna odgovornost - poneli ste mnogo toga na svojim plećima."

Amhad se naslonio u stolicu, kao da želi da pokaže da je neko konačno shvatio teret koji nosi. Nakon toga on je bio taj koji je bio na vrućoj stolici. Nije više on bio taj koji ispituje. Ana je imala odgovor na svaki njegov, osnaživala bi ga, hranila bi njegov ego... Postala je njegov psiholog, rame za plakanje, žena kojoj se veruje, kojoj može da kaže sve, a da ga ne osuđuje.

Ansar ne krije da je bila uzbuđena što razgovara sa njim.

- Ipak da bismo saznali njihove priče, moramo da ih ubedimo da smo istraživači i onda nam se otvore. To nije rezultat jednog intervjua, to je četiri godine rada pod lažnim identitetom. Vremenom sam naučila da se "razdvojim". Stvorila sam ovu devojku koja se zaista divi njihovim delima. Teško je. Nakon što zatvorite laptop, osećate koliko je to teško, ali neophodno. I želela sam da ga vidim kao čoveka - priča Ansar.

Tokom leta prošle godine, Ansar je, zajedno sa Ugurom, koji bi sedeo iza monitora, pokušavala da ubedi Amhada da razgovara.

Ulazak u glavu ubice bila je jedna stvar, ali prikupljanje stvarnih informacija o tome zašto je to uradio i izvlačenje priznanja bilo je drugo. Pretražili su njegov Facebook profil u potrazi za tragovima i naišli na fotografiju mlađeg brata i pesme koju je napisao nakon njegove smrti početkom 2013, tri meseca pre masakra u Tadamonu.

Ana ga je stalno gnjavila da se ponovo čuju, ali on je ostao neuhvatljiv. Onda je kasno jedne noći u junu čuo se njen Facebook mesindžer. Bio je to Amhad. To je bila njena prilika da ga uhvati.

"Mnogo sam ih ubio"

Amhad je ovog puta bio opušteniji, možda je čak i popio. Mislio je da on vodi razgovor, pokušavao je da natera Anu da se otvori. Iskoristila je momenat i upitala ga za brata. Surovi ubica se tada raspao i počeo glasno da jeca... Rekao joj je da mora da ostane u vojsci uprkos riziku da će njegova majka biti primorana da ožali još jednog sina.

- Radiš ono što moraš - rekao joj je.

I tada je prvi put nešto priznao.

- Ubio sam. Mnogo sam ih ubio. Svetio sam se - rekao je u razgovoru sa Ansar, odnosno Anom.

Kao da je prepoznao ozbiljnost trenutka, prekinuo je razgovor. Tokom narednih nekoliko meseci bilo ga je teško pronaći, odgovarao je samo na poruke i pitao kada se Ana vraća u Siriju. Ko je bila ova žena koja mu se uvukla pod kožu? Kako da dobije priliku da je ispituje po sopstvenim uslovima?

Amhad je počeo da se ponaša kao ljubomorni dečko, pitajući Anu s kim je, da li pije i gde je.

Ansar je, u međuvremenu, počela da shvata da je njen alter ego dostigao granicu svojih mogućnosti i da je Ani Š potreban odmor, baš kao i njoj. Ana je razgovarala sa do 200 režimskih zvaničnika, od kojih su neki direktni izvršioci ubistava, a drugi deo zajednice je pomagao i podržavao Asadove sve brutalnije pokušaje da se održi na vlasti. Počeli su da pričaju među sobom o misterioznoj ženi sa Fejsbuka.

Nakon što je krajem prošle godine pričala sa ženom koja je optužila Amhada za silovanje, Ansar je znala da više ovo ne može da radi.

Do tada je njen alter ego prodro u njenu dušu, a sve što je čula izmenilo njenu svest. Bila je svesna da želi da živi kao nekad, ali se pitala da li ikad više može da bude ona stara... Zbog toga je odlučila da "ubije" Anu Š.

Jednog hladnog jutra ovog januara Ansar i Ugur su u jednu kutiju spakovali odštampanu glavnu stranu njenog Fejsbuk profila, mač koji se koristi kao simbol Asadovog režima i još neke sitnice i otišli su u prirodu u blizini Amsterdama. Tamo su iskopali rupu i "zakopali alter ego".

- Psiholozi i terapeuti će vam reći da, ako imate posebno težak period, možete da obeležite taj period ritualom. Dakle, ritualizovanje nečega vam zapravo pomaže da to ostavite iza sebe i da se toga oslobodite - rekao je Ugur.

Šta je bio sledeći korak?

Bilo je vreme da dva istraživača počnu da se fokusiraju na materijal koji su prikupili i koji nisu mogli da obrađuju dok su bili tako duboko uronjeni u lik koji su upravo zakopali u šumi uz minut ćutanja.

Ali postojala je još jedna stvar koju su morali da urade - da suoče Amhada sa onim što su znali o njemu.

Preko Facebook mesindžera, Ansar je ovog puta koristila svoj pravi identitet umesto Aninog i poslala je Amhadu 14 sekundi video snimka.

- Njegovo prvo pitanje je bilo: "Jesam li to ja na snimku?‘ Ja sam rekla: "Da, to si ti." On je rekao: "Da, to sam ja. Ali šta ovaj video govori? Ništa. Hapsim nekoga, i to je moj posao.“ - priča Ansar kako je izgledala prepiska.

Shvativši posledice onoga što mu je upravo prikazano, Amhad je tada napao pripadnike Fronta nacionalne odbrane, milicije kojoj je pripadao novajlija koji joj je prosledio snimak. Opisao ih je kao nasilnike i ubice i rekao da nije kao oni.

Tada je optuživanje prestalo, a Amhad je prkosno prihvatio ono što je učinio.

„Ponosan sam na ono što sam uradio“, napisao je on u poruci, pre nego što je zapretio da će ubiti nju i njenu porodicu.

Ni Ansar ni Ugur nisu odgovorili Amhadu od februara i blokirali su ga sa svojih naloga na društvenim mrežama. Međutim, nekoliko puta je pokušao da dođe do nje. Očigledno nervozan zbog onoga što je pred njim.

Tužilaštvo za ratne zločine u Nemačkoj počelo je da razbija oklop nekažnjivosti koji je obavio Asadov režim u Siriji. Ipak, te sudske rasprave ne sadrže iste stravične dokaze koji su prikazani u videu masakra u Tadamonu.

Međutim, pre nego što je ova priča mogla da bude ispričana, jedan čovek je morao da stigne na sigurno – osoba koja je podelila snimak prijatelju u Francuskoj, a zatim Uguru i Ansar. U poslednjih šest meseci krenuo je na svoje opasno putovanje.

Bekstvo izvora

Napuštanje režima u Siriji nikada nije lako. Svako ko se nada da će otputovati u druge delove okruga, ili u inostranstvo, suočava se sa dugim procesom ispitivanja pre nego što mu to bude dozvoljeno. Iako Asad zadržava vlast, oblast koju kontroliše se smanjila, a dva moćna gospodara, Iran i Rusija, imaju veto na mnoge državne odluke.

Opozicione grupe zadržavaju kontrolu nad severozapadom, a Kurdi imaju okrilje na severoistoku. Sirija ostaje slomljena i nepomirena; mesto gde se čak i članovi porodice mogu osumnjičiti da su potencijalni izdajnici.

A tako je bilo i kada je mladić u proteklih šest meseci iz glavnog grada Sirije krenuo za Alep na prvu etapu putovanja koje bi ga odvelo na sever koji drži opozicija, zatim u Tursku i dalje u Evropu.

Vožnja do Alepa bila je strašna. Bilo mu je dozvoljeno da ode, ali da li bi ga strašne obaveštajne jedinice sustigle pre nego što je uspeo da izađe izvan njihovih kandži? Na severnoj periferiji Alepa, pukovnik iz 4. divizije sirijske armije uzeo je u mito od 1.500 dolara u zamenu za to što je pustio čoveka preko ničije zemlje koja razdvaja obe strane.

Putovanje je odloženo jedan dan, pošto je 4. divizija spremala pošiljku Kaptagona da pređe isti put. Ubrzo nakon toga, kamion sa desetinama kilograma stimulansa, koji je napravio i distribuirao režim i koji je izvezen širom Bliskog istoka, krenuo je ka severu koji drži opozicija.

Izvor je ubrzo krenuo ponovo. Nekoliko nedelja kasnije, Ansar ga je srela u Turskoj, gde su praznine u priči o Tadamonu bile popunjene tokom nedelja diskusija, a beleške za krivično gonjenje za ratne zločine posložene.

U februaru su Ugur i Ansar predali video snimke i svoje beleške, koje se sastoje od hiljada sati intervjua, tužiocima u Holandiji, Nemačkoj i Francuskoj. Istog meseca u Nemačkoj je došlo do prvog krivičnog gonjenja drugog sirijskog vojnog obaveštajnog zvaničnika, Anvara Raslana, zbog njegove uloge u nadgledanju ubistva najmanje 27 zatvorenika i mučenja najmanje 4.000 drugih. Osuđen je za zločine protiv čovečnosti i doživotno je osuđen.

Ansar ostaje otuđena od svoje porodice i po njenim rečima, nije ista osoba kakva je bila pre nego što je započela ovaj projekat.

- Vredelo je. Bilo je iscrpljujuće, ali nadam se da će naš rad pomoći da se donese pravda - kaže ona.

Tadamon je ovih dana užurbani deo glavnog grada koji izgleda kao da mu rat nikada nije naneo štetu. Veliki deo zločina pokriven je zgradama, parkiralištima ili ostacima sukoba. Ansar i Ugur su i dalje uvereni u to da je mnogo masakra počinjeno tamo i pokušavaju da uvežu lokacije sa imenima onih koji su nestali.

- Lokalci krie režim. Znaju ko je pobio njihove najmilije. Ono što je čudno jeste što ljudi koji su ubijeni na snimku nisu bili disidenti, oni su podržavali režim. Vidi se da nisu bili zapušteni i gladni. Nisu bili u tamnicama. Ubijeni su kao upozorenje drugima, da ni slučajno ne promeni stranu.

Izvor je, u međuvremenu, bezbedan van Sirije. Bežeći iz svog okruženja, iz najužeg kruga Asadovog režima, osudio je sebe na život u egzilu.

- Zadovoljan je svojom odlukom. Ponekad ljudi samo žele da urade pravu stvar. Ako sam nešto naučila iz ovoga, onda je to da u ljudima ima dobrog. Ta istina još uvek može da ugleda svetlost dana - zaključuje Ansar.

(Telegraf.rs)