Izraelski turistički vodič za Telegraf.rs o aktuelnoj situaciji u Jerusalimu i kako protiču Uskršnji praznici

Novi val terorizma i sukob Arapa i Jevreja u Svetom gradu nije usporio hodočasnike da posete Hristov grob za Uskrs, kaže za Telegraf.rs izraelski turistički vodič Dušan Mihalek

Ova i prethodna nedelja veoma je značajna za hrišćansku zajednicu iz celog sveta i vreme kada hodočasnici pohrle u Jerusalim na grob Isusa Hrista. Kako protiče proslava Uskrsa u Jerusalimu nakon što je Hristov grob bio privremeno zatvoren za javnost zbog korone, a uz učestale terorističke napade i sukobe arapske i jevrejske zajednice, za Telegraf.rs govori poznati izraelski turistički vodič za hodočasnike po Svetoj zemlji, Dušan Mihalek.

Danas je u hramu Groba Gospodnjeg u Jerusalimu završen obred silaska Blagodatnog ognja. Ove godine je bilo dozvoljeno da ga pogleda oko 4 hiljade ljudi – sveštenstvo svih hrišćanskih konfesija, manji broj novinara, snimatelja, fotografa i vernika. Obezbeđenje je vršilo više stotina policajaca.

Preporučujemo

Blagodatni oganj je pre par sati sišao i predat je predstavnicima sveštenstva i vernika. Po tradiciji, danas će biti isporučen u zemlje sa pretežno pravoslavnim stanovništvom.

- Ove godine, pošto je pandemija skoro sasvim pobeđena, može se slobodno ići u sve verske objekte, uz obavezne maske. Ali baš na Vaskrs, već u subotu uveče, maske će moći da se skinu svugde, osim u bolnicama. Ali pre svega bih opisao kako je Jerusalim izgledao za vreme korone. Na samom početku korone, sa gradonačelnikom Jerusalima sastali su se vrhovni poglavari svih konfesija, zajednički se molili protiv te pandemije i dogovorili da se svi podjednako pridržavaju propisanih zdravstvenih mera i karantina. Bilo je perioda kada su sve sinagoge, crkve i džamije bile zatvorene. Monasi koji žive u Hramu Groba Gospodnjeg i čuvaju Isusov Grob, mesecima nisu izlazili napolje. Hranu, vodu i lekove dobijali su kroz otvor na vratima hrama.

Religiozne institucije delile su pandemijsku sudbinu sa celim čovečanstvom: nekad su mere bile pojačane, nekad oslabljene. Izrael je skoro godinu dana bio odsečen od sveta. Aerodrom je bio zatvoren, kao i kopneni granični prelazi prema Jordanu i Egiptu (prema Libanu i Siriji ni ne postoje). Osećali smo se kao na pustom ostrvu. Čak je povremeno bio zabranjen saobraćaj između gradova. Iznenadio sam se koliko su mi unuci porasli (imam ih deset) u periodu kad nisam mogao da ih vidim. Ja sam se, na primer, molio pred improvizovanim portabl oltarom-triptihom u mojoj kući, kao drevni hodočasnici. Zanimljivo je da su i te molitve bile uslišene: rođeno je dvoje dece za čije majke (do tada nerotkinje) sam se molio.

• Dirljiv je bio prizor 2020. godine, kada je Blagodatni Oganj na Veliku Subotu po prvi put dočekan samo uz prisustvo hramovih monaha, patrijarha, članova Sinoda i desetak odabranih zvanica. I pored toga, čudo se dogodilo, što je ceo svet mogao da prati u dirtektnom TV prenosu.

- Na znam ni sam kako da se izrazim i koju reč da upotrebim, ali to u Jerusalimu je delovalo nestvarno. U Svetom Gradu uvek je sve nestvarno. Uvek govorim mojim rodnima-gostima-turistima-hodočasnicima: - Ne gledajte očima, gledajte dušom i srcem i sa mnogo mašte... Tog dana je stvarnost nadmašila maštu. Na Sošestviju Blagodatnog Ognja bili su prisutni samo monasi, tj. muškarci koji se pridržavaju celibata, u raznim rangovima od đakona do patrijarha, uz po kojeg kamermana, policajca ili člana muslimanskih porodica koje čuvaju ključeve Hrama. Sve moji poznanici, takoreći kolege na poslu (ko je gledao prenos – prepoznao je fra-Sinišu, vladiku Demetriosa iz Aranđelskog manastira kralja Milutina). Nije bilo žena. Samo jedan pojac, stroga monofonija. Samo jedno zvono, svakih deset sekundi po jedan bat... Iz daleka su se čuli krici lokalnih pravoslavaca, Arapa, koji su bili ubeđeni da se Oganj neće spustiti bez njihovog prisustva... Spustio se! Zazvonila su sva zvona! Svi su zapevali. Preneli su ga do gradske kapije, pa do aerodroma. Čekali su avioni i preneli u sve pravoslavne zemlje.

• Poslednjih dana učestali su teroristički napadi u Jerusalimu, ima mrtvih i povređenih, oštećene imovine. Ko napada, gde se to tačno dešava i da li je bezbedno za hrišćanske vernike koji su se uputili u Sveti grad na proslavu Hristovog vaskrsa?

- Ovaj val terorizma počeo je upravo u mom gradu, 100 km od Jerusalima, kada je musimanski fanatik u Big-centru zaklao četvoro ljudi. Usledila su još tri teroristička napada. Ubijeno je 11 Jevreja. Izvršioci su usamljeni pojedinci, nadahnuti idejama „Islamske države“, nakon čega lokalne terorističke organizacije, posebno Hamas, organizuju proslave i dele deci slatkiše. Problem Bliskog Istoka u mnogome je pitanje nataliteta i demografije. Sedam miliona Izraelaca okruženo je sa 700 miliona neprijateljski raspoloženih muslimana (na čelu sa šiitskim persijskim Iranom), od kojih su 60 odsto maloletni. Neobrazovani i nepismeni, a svaki sa svojim Tik-Tokom, razmenjuju nemušte poruke i „šale“, gde je najpopularnije videti kako se izdevaju nad Jevrejima, naročito religioznim: pljuju ih, šamaraju u tramvajima, na ulicama. Lažne vesti i usiljena propaganda ekstremnog islama privlače gomile takvih „navijača“.

Ove godine na Ramazan prvi put je pripremljena nova taktika terorizma ili, kako oni to nazivaju, odbrane svetih muslimanskih mesta. Autobusima su horde mladih „nacionalnih navijača“ dovedene na Hramovu Goru, tamo su prenoćili, pripremili brda kamenja, a neke gomile tog kamenja stavile u najsvetiju džamiju Al Aksa. Odred izraelske policije stacioniran je na jugozapadnom delu Hramove Gore, nedaleko od Al Akse, da bi štitio turiste, posetioce Hramove Gore, i da bi sprečio bacanje kamenja i baklji dole na trg Zida Plača koja se nalazi tačno ispod Al Akse. Kada je izraelska policija sa suzavcima upala u džamiju da spreči kamenovanje, čitav islamski svet se podigao protiv tog „svetogrđa“, pri tom ne osuđujuću svetogrđe nagomilavanja kamenja u hramu. Razne lažne vesti i montirane fotografije čine svoje u polupismenom svetu...

A da li je bezbedno za hrišćane? Mi, licenzirani turistički vodiči, studirali smo i u vezi smo sa policijom, koja nam u svakom trenutku javlja kuda se bezbedno može proći. Ako se ide „na crno“ može se upasti u razne neprijatnosti i opasnosti.

• Sve pomenuto je rezultiralo da su uvedena neka nova pravila za posetu Hristovog Groba?

- To su pravila za obezbeđenje javnih skupova, za sve konfesije, predupređenje protiv mogućih ljudskih stampeda. Prošle godine 45 jevrejskih religioznih fanatika poginulo je, izgaženo u stampedu na jednom svetilištu u Galileji. Policija, i sama kriva zbog te tragedije, uvela je ove godine ograničenja brojnosti, tj. dozvoljava da se na jednom mestu u isto vreme može pojaviti samo hiljadu osoba. To se ne odnosi na muslimane, jer oni sa Hramove Gore (Al Akse i Zlatne kupole) imaju osam izlaza kroz koje je evakuacija bezbedna čak i kad ih je preko 50 hiljada. Ali se kao „kolaterarna žrtva“ pojavio Hram Groba Gospodnja sa svojim jedinim ulazom-izlazom. U njemu se, pre pandemije, okupljalo desetak hiljada pravoslavnih vernika, na Veliku Subotu, prilikom Sošestvija Blagodatnog Ognja. Prošle nedelje, za katolički Uskrs, sve je prošlo u savršenom redu. Jerusalimski patrijarh Teofilos je protestvovao i nije jasno kako će se to razrešiti. Za sada sve teče normalno.

• Kako se sve ovo odrazilo na turizam u Izraelu?

-  Izrael nije tipična turistička zemlja. Pošto se ovamo može doći samo avionom (ili kruzerom), pre pandemije dolazilo je 3-4 miliona godišnje, nekoliko puta manje nego npr. u Beču. To nisu klasični turisti, nego uglavnom hodočasnici, a od njih su preko 50 odsto Jevreji iz SAD, koji pritom nisu ni turisti, ni hodočasnici, nego gosti koji dolaze kod svojih rođaka u Izraelu. Turizam je mizerna stavka u budžetu Izraela, svega 2-3%. Izrael zarađuje na visokoj tehnologiji, start-apu, vojnoj i dijamantskoj industriji, a turizam je povoljan samo zato što zapošljava veliki broj jeftine radne snage, uglavnom Arape i nove repatrijante. Trudeći se da pomogne Palestincima, jer siromaštvo rađa terorizam, Izrael uglavnom prepušta hotelijerstvo i transport turista njima, kao što im je predao tekstilnu, drvnu industriju i dr. Hrišćani, koji su oko 10 odsto palestinskog življa, uglavnom žive od toga, mada ih korumpirana palestinska uprava prisiljava na rekete i zapošljavanje muslimanske radne snage. Govorim na osnovu saznanja iz izraelske i svetske štampe, i iz ličnog iskustva turističkog vodiča.

• Vodite ljude iz celog sveta, najviše posetioce sa teritorije bivše SFRJ. Da li mnogo ljudi iz Srbije dolazi u Jerusalim na hodočašće?

- Turističke agencije iz Srbije šalju ovamo redovno po nekoliko grupa turista godišnje. Što se tiče hodočasnika, situcija je veoma raznolika. Ima grupa koje dolaze organizovano, pod blagoslovom sveštenstva SPC, ali ima i potpuno različitih grupacija – od iskrenih vernika, do avanturista, ekstremista (tzv. zeloti, „vojska Hristova“), neo-četnika, sekti...

Vodio sam hiljade turista i hodočasnika po najsvetijim mestima. Vodio sam osam vladika, učenike i studente bogoslovije, posvećene ljude sa Kosova, iz svih krajeva srpstva i dijaspore. To su listom ljudi koji dolaze zbog duhovnosti, istorije, kulture, značaja Svete Zemlje. Od onih koji dolaze „na crno“ viđao sam razne neprijatnosti i neprimerenosti. Umesto skrušenih molitvi na putu Isusovog stradanja, bazdilo je na rakiju, urlale se neke parole koje tu nisu primerene... Ulaze na Hristov Grob sa šajkačama, rakijom... Malo ih je, ali bacaju ljagu na pošteni srpski narod. Ima i drugih hrišćanskih mučenika koji imaju svojih problema (Palestinci, Baski, Kurdi, Nigerijci, Sirijci). Oni se skromno mole i ne galame. Moj deda Brano Čenejac učio svoje đake Bogoslovije u Sremskim Karlovcima – pojanje nije deranje, nego skrušena molitva, ali ponosnim glasom.

• Prošle nedelje svet je obišla vest o velikom arheološkom otkriću iz doba krstaških ratova baš na Hristovom grobu? O čemu se radi?

- Već trideset godina prolazim pored te velike kamene ploče naslonjene na severni zid. U doba pandemije, arheolozi i restauratori mogli su da obave značajan posao. Okrenuli su tu ploču (na kojoj su turisti uglavnom ispisivali svoja imena i grafite) i sa druge strane videli da je to, zapravo, ploča velikog oltara iz vremena krstaša. Prijateljica iz Novog Sada, galerista Milena Vrbaški, uputila me je da je to „kozmateska“ – rad rimskih kamenorezaca iz 12-13. veka tj. baš tog perioda kad je u Jerusalimu dva puta boravio Rastko Nemanjić Sveti Sava. Domentijan navodi da je Sveti Sava suze mnoge prolio u Hramu Groba Gospodnja. Možda baš na ovoj ploči? Možda je ona njegov poklon, jer je silno darivao u Svetoj Zemlji zahvaljujući blagu koje mu je za usput darivao brat Stevan Prvovenčani?

(Telegraf.rs)