Ukrajinski vojnik sahranjen u Lavovu, daleko od rodnog grada, roditelja i braće: Imao je 21 godinu

Sahrani je prisustvovao samo njegov prijatelj, koji je uspeo da javi roditeljima da su izgubili sina, ali se otada nije čuo sa njima

Nije bilo porodice oko kovčega ukrajinskog vojnika Dmitra Kotenka dok su ga spuštali u zemlju. Njegovi roditelji nisu čuli počasnu paljbu niti ispratili sina na poslednje putovanje.

Njegovi roditelji verovatno nisu ni znali da je njihov sin sahranjen tog dana na groblju Ličakiv u Lavovu. Bili su 1.000 kilometara dalje, sa njegova dva mlađa brata, u blizini istočnog grada Sumi.

Preporučujemo

Dmitrovi roditelji nisu znali da je njihov sin mrtav. Umro je 26. februara, trećeg dana specijalne operacije ruske vojske u Ukrajini, u blizini južnog grada Hersona. To je bila njegova prva operacija, imao je 21 godinu. Dva dana nakon njegove smrti, njegovi roditelji primili su strašnu vest od njegovog druga iz detinjstva Vadima Jarovenka.

Jarovenku je bila potrebna čitava noć da prikupi hrabrost za poziv. Imali su 15 godina kada su se upoznali, prvog dana u vojnoj školi.

Kotenkov otac je vozač kamiona, a njegova majka je radila na farmi. Oni su siromašna porodica sa tri sina i živeli su u kući u malom selu u istočnoj Ukrajini na granici sa Rusijom.

- Pridružiti se vojsci značilo je ući u svet. Mislim da je to bio deo razloga zašto se Dmitro prijavio - rekao je Jarovenko.

Ruska aneksija Krima 2014. i žestoki sukobi koji su usledili u Donbasu u istočnoj Ukrajini bili su još jedan razlog zašto su se prijavili, rekao je Jarovenko.

- Znali smo da se ovako nešto može dogoditi i da ćemo morati da idemo da branimo svoju zemlju. Kad bi ljudi iz sela pitali zašto žele u vojsku u ratno vreme, Kotenko bi odgovorio: "Ako ne ja, ko drugi?" - rekao je Jarovenko.

Jarovenkov otac takođe je vozio kamion, a u vojnoj školi u Sumiju dečaci su se zbližili zbog ljubavi prema automobilima. Jedinac Jarovenko pronašao je u Kotenku nešto poput brata.

- Nismo voleli gradsku zabavu, klubove i slično. Voleli smo da provodimo vreme u prirodi, u ribolovu, lovu, izletima. Voleli smo da idemo na reku s prijateljima - rekao je Jarovenko za BBC.

Zajedno su radili na starom automobilu - crvenoj Ladi - koji je Kotenko popravljao na svom porodičnom imanju. Popravljali su motore i vozili ih seoskim ulicama oko kuće. Upoznali su i porodice.

- Dmitrovi roditelji su ga voleli i on je voleo njih. Dmitro im je uvek pomagao oko popravki, bio je dobar u tome. Čak i u školi ili na akademiji, uvek bi pomogao. Bio je jako dobar prema roditeljima. Nikad ih nisam čuo da se svađaju - rekao je Jarovenko brišući suze.

Jarovenko je želeo da se pridruži artiljerijskoj jedinici, ali Kotenkov san bio je da postane padobranac. Nakon dve godine na akademiji ipak su se razišli - Jarovenko je otišao u zapadni grad Lavov na artiljerijsku obuku, a Kotenko u južni grad Odesu da se školuje za padobranca.

- Svaki dan smo slali poruke. Razgovarali smo o svemu. Obične stvari. Kako si? Šta se događa tamo gde si ti? Bili smo bliski prijatelji - govori Jarovenko.

Jedno vreme prošle godine, od jula do oktobra, ponovo su se sastali dok je Kotenko bio stacioniran u Lavovu. Vikendom su išli zajedno na trčanje i zajedno trenirali. Bilo je to srećno vreme. Dana 31. decembra njihove porodice su se okupile kako bi proslavile Novu godinu, a mesec ili nešto kasnije Kotenko je došao u Lavov da poseti Jarovenka pre nego što je krenuo na jug. Ostajali su budni do kasno, malo pili i razgovarali. Duž ukrajinskih granica ruske su se snage okupljale čekajući naredbu za operaciju, ali u Lavovu se život odvijao normalno i te se noći rat činio kao nešto daleko.

26. februara je prestao da odgovara na poruke

Sledećeg jutra, Kotenko i Jarovenko su se oprostili i Kotenko je krenuo na jug. Nastavili su da razmenjuju poruke svaki dan. Dana 26. februara Kotenko je prestao da odgovara, a Jarovenko se bojao najgoreg. Na kraju je telefonom došao do zapovednika Kotenkove jedinice, koji mu je rekao da je njegovog prijatelja ubila minobacačka granata.

- Još ne znam sve detalje. Bilo je gađanja, došlo je do eksplozije, Dmitro je poginuo - ispričao je Jarovenko.

Kada je nazvao Kotenkove roditelje, još je postojala telefonska veza, a u kratkom razgovoru rekao im je da njihovog sina više nema. Kad je kasnije pokušao da nazove zbog sahrane, bombardovanje Sumija se pojačalo i nije mogla da se uspostavi veza.

Tako je Kotenkovo telo dovezeno u Lavov i tamo sahranjeno bez njih, jer je grad bio siguran. Jarovenko je sam putovao od svoje baze do Garnizonske crkve Svetih Petra i Pavla i stajao je sam, dok je dim od zapaljenog tamjana lebdeo nad sveštenicima i ožalošćenima.

Pored mesta gde je stajao postavljene su ploče sa slikama poginulih u ukrajinskom ratu.

Na dan Kotenkove sahrane u crkvi su bila tri kovčega. Jedan od poginulih bio je iz sela blizu Lavova i crkva je bila puna njegove porodice i prijatelja, a potom su ga preneli kući. Druga dva tela su tiho otišla na groblje Ličakiv, s malom grupom vojnika iz lokalne jedinice koji pomažu u obeležavanju sećanja na mrtve.

Kotenko je sahranjen zajedno s Kirilom Morozom Volodimirovičem (25), padobrancem iz njegove jedinice, kojeg takođe nisu mogli odvesti kući. Položeni su na sam rub groblja, među mrtvima iz Prvog i Drugog svetskog rata i rata s ruskim snagama u Donbasu.

Kotenko i Volodimirovič bili su četvrti i peti poginuli u ovom sukobu koji su sahranjeni u Ličakivu. Grobovi su im bili sasvim jednostavni i ogoljeni, ali uz buket ruža koje je položila crkva i oznake njihove jedinice. Ostala tri groba vojnika iz Lavova bila su okićena cvećem i lampionima.

Idućeg dana grobari su u Ličakivu sahranili su još dvojicu muškaraca. Dan kasnije, još tri. Na kraju će drveni krstovi s njihovim imenima biti zamenjeni nadgrobnim spomenicima koji će ovde zauvek čuvati sećanje na njih.

- Hvala Bogu da još nema borbi ovde u Lavovu pa možemo da sahranimo vojnike koji brane naš dom - rekao je jedan grobar.

Jarovenko još uvek pokušava da dođe do Kotenkovih roditelja, ali linija je mrtva. Verovatno su još uvek u Sumiju. Sukobi su im prvo odneli sina, a potom i jednu od retkih stvari koje su mogle ublažiti njihovu tugu - pravo da budu uz njega kada ga budu spuštali u zemlju.

Dok se Kotenkov kovčeg spuštao, Jarovenko je stajao sa strane, iza počasne straže koja je pucala iz oružja. To je bila najtužnija stvar koju je ikad doživeo.

- Gledao sam kako mog prijatelja sahranjuju daleko od njegove kuće - rekao je Jarovenko. Posle je ćuteći stajao i gledao u grob, bio je jedini ožalošćeni, sam s grobarima koji su čistili svoj alat.

- Nismo imali priliku da se sretnemo na frontu - rekao je Jarovenko.

Ostala je samo nada da će uskoro razgovarati s Kotenkovim roditeljima. Ostalo je i sećanje na njihovog sina, koje će nositi sa sobom dok čeka na borbu i kada krene na bojište.

(Telegraf.rs)