Šta piše u sporazumu kojim se Ukrajina 1994. odrekla nuklearnog oružja i da li ju je Rusija izdala

Budimpeštanski memorandum ima šest tačaka, ali samo jedna govori o obligacijama: Članom 2 su se Rusija, Velika Britanija i Sjedinjene Države jasno obavezale da će se uzdržati od pretnji ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti Ukrajine

Imajući u vidu da se radilo o supersili koja se nalazila u posedu najvećeg nuklearnog arsenala na svetu, relativno mirni i relativno uređeni raspad SSSR bio je poklon Neba (ako izuzmemo nemire i ponekad krvave demonstracije koje su raspadu prethodile, te lokalne ratove na Kavkazu koji su mu sledili).

Preporučujemo

Međutim, problem sovjetskog nuklearnog oružja, koje se iznenada zateklo na teritoriji četiri različite države — Rusije, Ukrajine, Belorusije i Kazahstana — morao je biti rešen. S tim na umu, Amerika i Rusija su upregle diplomatsku mašineriju koja je konačni rezultat donela 5—6. decembra 1994.

Tada je, tokom samita OEBS-a u Budimpešti, potpisan memorandum, kojim su se Belorusija, Ukrajina i Kazahstan odrekli svog dela sovjetskog atomskog oružja u korist Rusije, ali u zamenu za izvesne garancije od Ruske Federacije, Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske te Sjedinjenih Američkih Država.

Šta tačno stoji u Budimpeštanskom memorandumu? Još od 2014. on se na Zapadu koristi kao argument protiv politike aktuelnog rukovodstva Rusije, i često se navodi kao dokaz da se Putinu ne može verovati, da njemu međunarodni ugovori i sporazumi ništa ne znače. (Isti ljudi najčešće ne uspevaju da vide politike sopstvenih zemalja.)

Sadržaj memoranduma je na momente neodređen, ali u glavnim crtama je ipak jasan. Sa svakom od tri zemlje, Rusija i Amerika i Britanija potpisale su zasebne sporazume, a onaj potpisan s Ukrajinom možete pročitati ovde. U njemu, u skraćenoj verziji, piše sledeće:

1. Rusija, UK i SAD ponovo potvrđuju svoju posvećenost Ukrajini, da će poštovati nezavisnost i suverenitet i postojeće granice Ukrajine;

2. Rusija, UK i SAD ponovo potvrđuju svoju obligaciju da će se uzdržati od pretnje ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti Ukrajine, i da njihovo oružje nikada neće biti upotrebljeno protiv Ukrajine, sem u samoodbrani ili u skladu sa Poveljom UN;

3. Rusija, UK i SAD ponovo potvrđuju svoju posvećenost neposezanju za ekonomskom prinudom osmišljenom da potčini vlastitim interesima delovanje Ukrajine inherentno njenoj suverenosti radi obezbeđivanja prednosti bilo koje vrste;

4. Rusija, UK i SAD ponovo potvrđuju svoju posvećenost traženju momentalne akcije Saveta bezbednosti UN kako bi se pomoglo Ukrajini, ako postane žrtva agresije ili objekat pretnje agresijom u kojoj je korišćeno nuklearno oružje;

5. Rusija, UK i SAD ponovo potvrđuju svoju posvećenost nekorišćenju nuklearnog oružja protiv bilo koje države koja nema nuklearno oružje, a koja je potpisnica Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja, sem u slučaju napada na sebe;

6. Ukrajina, Rusija, UK i SAD će se konsultovati u slučaju situacije koja dovodi u pitanje ove obaveze.

Evo još nekih sitnih detalja koji vam mogu biti zanimljivi. Ovom memorandumu prethodilo je potpisivanje Sporazuma o smanjenju strateškog naoružanja (tzv. START) između SSSR i SAD 1991. godine, te Lisabonskog protokola iz 1992. kojim su Rusija, Belorusija, Ukrajina i Kazahstan priznate za države-naslednice SSSR i koje su na sebe time preuzele obaveze iz START-a.

Pre nego što se odrekla tog naoružanja, Ukrajina je bila treća nuklearna sila na svetu, odmah posle Rusije i Amerike. Međutim, nije imala operativnu kontrolu nad projektilima, kodovi su čuvani u Moskvi, mada je sve formalno bilo pod upravom Zajednice Nezavisnih Država.

Belorusija i Kazahstan su ekspresno rešili da predaju nuklearne bojeve glave, zato što su imali samo pokretne lansere; debata u Ukrajini je trajala godinama, a presudno je bilo to, što je ukrajinsko rukovodstvo shvatilo da Ukrajina ne može postati kredibilna nuklearna sila, da ne može održavati bojeve glave i dugoročno osigurati nuklearnu bezbednost.

Pre nego što je potpisan memorandum u Budimpešti, 14. januara 1994. potpisana je u Moskvi trilateralna izjava s tim u vezi, od strane američkog predsednika Klintona, ruskog Jeljcina i ukrajinskog Kravčuka, koja je naposletku i dovela do Budimpešte.

Do toga je došlo posle Klintonovog pritiska na Kravčuka; naime, on je na putu ka Moskvi svratio u Kijev/Kijiv i shvatio da se Ukrajinci kolebaju. Kravčuk je popustio posle nekih manjih ustupaka u pogledu teksta izjave, kao i zbog upozorenja da će u suprotnom pokvariti američko-ukrajinske odnose.

Mada je većina odredaba iz memoranduma već bila garantovana Poveljom UN i drugim međunarodnim sporazumima, Ukrajina je želela da ih ima napismeno u dokumentu koji se ticao specifično Ukrajine. Međutim, u kolikoj meri je njegova formulacija pravno obavezujuća od početka je upitno.

Minsk se 2013. žalio da američke sankcije Belorusiji predstavljaju kršenje Člana 3 memoranduma; Vašington je odgovorio, da su sankcije uvedene s ciljem zaštite ljudskih prava i drugih nezakonitih aktivnosti beloruske vlade i da nisu uperene protiv stanoništva Belorusije.

Kada je posle Majdanske revolucije 2014. godine Rusija vojno reagovala u Donbasu i Luhansku, te anektirala Krim, Putin je rekao da se „nova država pojavila, ali s tom državom i u odnosu na tu državu, mi nismo potpisali nikakav obavezujući dokument”; dakle, negirao je da se uopšte radi o istoj državi Ukrajini, što je pravno neodrživ stav.

Dve godine kasnije Sergej Lavrov je rekao da „Rusija nikada nije prekršila Budimpeštanski memorandum. On ima samo jednu obligaciju, da ne napadne Ukrajinu nuklearnim oružjem”; ovu izjavu, sa skrinšotom uvodnog dela teksta memoranduma, objavila je ruska ambasada u Londonu.

Jasno, zapadni novinari i komentatori su odmah skočili na noge, tvrdeći da je Lavrov naklonjen neistini, karakterišući rusku diplomatiju kao lažljivu, ističući njen prezir prema međunarodnoj zajednici, da se njene tvrdnje mogu oboriti „za manje od 30 sekundi proverom činjenica na Guglu”, te kako tobože postoji šest obligacija.

Lavrov je u stvari rekao poluistinu, iz samo sebi znanih razloga: u tekstu se „obligacija” zbilja koristi samo u Članu 2, u ostalim slučajevima govori se o posvećenosti, ali se njime RF obavezala, ne samo da neće napasti Ukrajinu nuklearnim oružjem, već da će se „uzdržati od pretnje ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti Ukrajine, sem u samoodbrani ili u skladu sa Poveljom UN”.

Što se tiče poslednjih događaja, u sklopu racionalizacije invazije, Rusi već neko vreme govore o navodnoj ukrajinskoj nameri da se ponovo nuklearno naoruža. Jedna izjava Zelenskog od 19. februara, interpretirana je kao dokaz za tu nameru, i iskorišćena da opravda rat.

Osvrnuvši se na prethodne neuspele pokušaje Ukrajine da sazove konsultacije s potpisnicima Budimpeštanskog memoranduma, Zelenski je rekao da će „ako do njih opet ne dođe ili njihov rezultat ne bude garantovao bezbednost naše zemlje, Ukrajina imati svako pravo da veruje da Budimpeštanski memorandum ne funkcioniše i da je ceo paket odluka iz 1994. pod sumnjom”.

(A. R.)