Ovo mesto je košnica izbeglica iz Ukrajine - život im je na pauzi, pakao u glavi: Mama hrani bebicu na podu

Niko nije gladan i žedan, nikome nije hladno. Ali svi su nikad siromašniji. Sve što imaju mogu da zagrle - svoju decu i par torbi

Najtužniju sliku ukrajinskih izbeglica zatekli smo na najistočnijem graničnom prelazu u Mađarskoj - Tisabeč. Tu se nalazi prihvatni centar, prava košnica prebeglih ljudi koji čekaju dalji transport.

Zamišljeni pogledi starijih, nestašno trčanje mališana, svud unaokolo rasute igračke koje se skrivaju u naboranoj ćebadi. A onda, vidite majku koja hrani bebicu ušuškanu u svim tim prostirkama na podu seoske osnovne škole.

Preporučujemo

Pod nama su noge nekoga ko se posle nekoliko besanih noći konačno našao na sigurnom. S druge strane sklupčani dečak igra se telefonom. Kao da nema volje da se pomeri. Oni mlađi trčkaraju kroz fiskulturnu salu.

I nema nikakvog rumora. Ljudi leže i ćute. Tačnije, majke i bake. Šta da zbore? Svi sada deele istu sudbinu. Njima je život na pauzi i pakao u glavi. Iza je rat, ispred je neizvesnost. Porodice su razdvojene.

Sede i po hodnicima, u dvorištu škole i okupljaju se oko hrane. Ima svega, pored je magacin prepun nabacane robe. Volonteri neumorno i hitro prelaze s jedne na drugu stranu.

Niko nije gladan i žedan, nikome nije hladno. Ali svi su nikad siromašniji. Sve što imaju mogu da zagrle - svoju decu i par torbi.

Organizuju se prihvatni centri

Volonteri su nam objasnili da su se mnoga pogranična sela organizovala da otvore sličan prihvatni centar. Kada su videli da deca spavaju na koferima na zemlji, u Tisabeču juče su otvorili školu za izbeglice.

Ljudi samo dolaze i odlaze. Čim pređu granicu ukrcavaju se u autobuse, koji ih voze do kilometar udaljene škole. Tu se u holu okrepljuju i počinju da čekaju. U sali su oni koji ostaju duže i koji imaju dušeke, ležaje i ćebad.

Sala je kao spavaonica, a hodnik kao aerodrom. Ljudi se prozivaju na prevoz. Deo njih ide ka Budimpešti u kolektivni smeštaj, a deo čeka prijatelje i rođake da ih povezu automobilima. Neki organizovano odlaze kombijima. Neki ostaju u Mađarskoj, a drugi idu u Slovačku, Češku...

Celim selom odzvanja ukrajinski jezik, a ulice su nikad punije automobila i užurbanih ljudi.

Na kraju ulice je nasip, spuštamo se na Tisu. Sa druge strane, iza šume, iz ukrajinskog sela čujemo crkvena zvona. Sa prvim mrakom nazrele su se svetiljke kroz sablasno granje, začula sirena Hitne pomoći. Tamo su muževi, braća, sestre i roditelji žena koje svoju decu uspavljuju na ćebetu, u hodniku mađarske škole.

(Telegraf.rs)