Situacija u Donbasu se pogoršava: Zašto su Donjeck i Lugansk u srcu ukrajinske krize?

I dok Moskva i Kijev razmenjuju optužbe ko je kriv za napade u regionu Donbasa, čitav svet sa strahom čeka da vidi dalji razvoj situacije, kao i to da li će Vladimir Putin Donjeck i Lugansk proglasiti nezavisnim

Tenzije oko Ukrajine eskalirale su poslednjih meseci, a SAD i Evropska unija tvrde da Moskva planira "invaziju" na Ukrajinu, što Rusija odlučno demantuje. Ono što dodatno pogoršava situaciju jeste to što se, u poslednjih nekoliko dana, situacija na liniji kontakta između Ukrajine i samoproglašenih republika Donjecka i Luganska (DNR i LNR) zaoštrila.

Poslednjih dana stižu vesti o međusobnim optuživanjima Kijeva i proruskih snaga u vezi sa ispaljivanjem granata. Ranije u toku dana, ukrajinska vojska je saopštila da je "zabeležila 60 kršenja primirja od strane proruskih snaga u poslednja 24 sata, pri čemu je jedan vojnik povređen". Proruske snage su prethodno optužile Kijev da su rano jutros "artiljerijom i minobacačima napali njihove položaje u tri odvojena incidenta", o čemu je izvestila novinska agencija Interfaks.

Preporučujemo

Juče je u sukobima između pripadnika Narodne milicije Luganska i ukrajinskih vojnika pogođen jedan vrtić u selu Stanica Luganska, a dve strane su se međusobno optuživale oko toga ko je ispalio granate.

I dok dve strane razmenjuju optužbe, čitav svet sa strahom čeka da vidi dalji razvoj situacije, kao i to da li će Vladimir Putin Donjeck i Lugansk proglasiti nezavisnim.

Podsetimo, u trenutku kada je oko 130.000 ruskih vojnika stacionirano u blizini granice sa Ukrajinom, Donji dom ruskog parlamenta je 15. februara zatražio je od Putina da prizna dve otcepljene republike na jugoistoku Ukrajine kao nezavisne države. Donjeck i Lugansk, deo regiona Donbasa u kom dominantnu većinu čine ljudi koji govore ruski, od 2014. godine kontrolišu separatisti, a na taj način i Rusija.

Kako bi rusko priznanje njihove nezavisnosti moglo da promeni krizu?

Vojne tenzije oko Ukrajine datiraju od "revolucije na Majdanu" u februaru 2014. godine, kada je Viktor Janukovič, tadašnji predsednik Ukrajine koga je podržavala Rusija, pobegao iz Кijeva posle višemesečnih uličnih protesta. Rusija je odgovorila preuzimanjem i aneksijom Krima, na jugu, u martu.

Neprijateljstva su ubrzo izbila u istočnoj Ukrajini, gde je grupa loše koordinisanih milicija počela da zauzima vladine zgrade širom Donjecka i Luganska u aprilu. Ove grupe, koje su skoro u potpunosti bile sastavljene od nezadovoljnog lokalnog stanovništva i simpatizera iz drugih delova Ukrajine, proglasile su nezavisnost u maju 2014. kao Donjecka Narodna Republika i Luganska Narodna Republika.

Zajedno, potencijalni državnici su sebe smatrali "Novorosijom" (Novom Rusijom) - oživljenim izrazom za južnu ukrajinsku teritoriju koju je osvojila Ruska imperija u 18. veku.

Ukrajinske snage su prešle u ofanzivu i izgledale su spremne da ponovo zauzmu teritorije koje drže separatisti. Ali rusko pojačanje je stiglo sa druge strane granice, odbacivši Ukrajince i preteći da prodre dublje u srce zemlje.

Ishitreni mirovni sporazum između Ukrajine, Rusije i separatista zaustavio je napad. Ali ovaj sporazum, poznat kao Minsk I, ubrzo se raspao. Do januara 2015. godine ponovo su izbile velike borbe. Nemačka kancelarka Angela Merkel i tadašnji francuski predsednik Fransoa Oland su se umešali da omoguće prekid vatre, posredujući "Paketu mera za primenu Minskih sporazuma", poznatom kao Minsk II.

To je ostavilo veliki deo Donbasa pod kontrolom separatista. "Linija kontakta" duga 500 kilometara, puna rovova i nagaznih mina, presecala ga je. Uprkos prisustvu stranih posmatrača da nadgledaju prekid vatre, nikada nije bilo potpuno tiho. Tamo je od 2014. godine ubijeno više od 14.000 ljudi, piše Economist.

Minski sporazumi predviđaju da Ukrajina ponovo apsorbuje Donjeck i Lugansk sa "posebnim statusom". Кoliko bi to trebalo da bude "posebno", ostalo je nedefinisano, kao i redosled koraka i pitanje da li narod Donbasa koji je raseljen sukobom treba da ima pravo glasa kada je reč o njegovoj budućnosti.

Za Rusiju, Minsk bi stvorio trojanskog konja da joj da kontrolu nad Ukrajinom, bilo destabilizacijom zemlje iznutra ili kroz ustavne promene koje bi Rusiji dale veto na prelazak Ukrajine na Zapad.

Za Ukrajinu je to otrovna pilula koju odbija da proguta od 2015. Rusko priznanje Donjecka i Luganska kao nezavisnih entiteta poštedelo bi je te agonije i oslobodilo je problematičnog regiona. Čak i dok je protestovala, vlada u Kijevu je mogla da odahne.

Ako bi Donjeck i Lugansk Rusija sada formalno priznala kao nezavisne entitete, to bi predstavljalo nešto malo manje od aneksije, jer bi "republike" bile pune novopečenih ruskih građana. Rusija je podelila stotine hiljada pasoša stanovnicima Donbasa, od kojih su mnogi glasali prošle godine na ruskim parlamentarnim izborima.

Ukrajina i Zapad bi se glasno protivili nasilnom prekrajanju međunarodnih granica. Neizvesno je da li bi to povećalo ili smanjilo rizik od šireg rata. Rusija bi mogla da proglasi pobedu i da ode. Ali zakon koji je usvojila Duma ovlašćuje rusku vladu da "zaštiti" tamošnje stanovnike od "spoljnih pretnji". Ono što još više zabrinjava, separatistički lideri tvrde da imaju suverenitet nad delovima ukrajinske zemlje koju ne kontrolišu. Ako bi Rusija prihvatila te tvrdnje, malo je verovatno da će uslediti mir.

(Telegraf.rs)