Borba za smeće u nekada predivnom mediteranskom gradu: Svako ima svoju kantu, zbog otpada dolazi i do tuča

Jedan kilogram plastičnih kesa košta 20 američkih centi, ostale plastike 30 centi, dok za svaki kilogram aluminijuma dobija jedan dolar

U mračnim ulicama Bejruta u kojima sada često nema struje, nekada je jedino svetlo ono koje dopire sa lampi na glavama ljudi koji u đubretu traže nešto da prodaju.

Čak je i smeće postalo roba oko koje se ljudi bore u Libanu, zaglibljenom u jednoj od najgorih svetskih finansijskih kriza u modernoj istoriji.

Preporučujemo

Kako broj ljudi koji kopaju po smeću raste među očajno siromašnim, neki crtaju grafite na kantama i kontejnerima kako bi obeležili svoju teritoriju i pretukli one koji probaju da rovare po njima.

U međuvremenu, čak i bolje stojeće porodice prodaju sopstvenu robu koja se može reciklirati jer im to može doneti američke dolare, a ne valutu zemlje koja je u kolapsu.

To siromašne čini još siromašnijim i u strahu za sopstvenu budućnost.

- Ima puno siromašnih kao što sam ja. Ali ljudi to ne znaju. Oni znaju ono što vide, ali ne i ono što je sakriveno - rekla je Hoda (57), majka iz Libana koja je osuđena na kopanje po smeću.

Borba za smeće pokazuje brz pad života u Bejrutu, nekada poznatom po svom preduzetničkom duhu, slobodnom bankarskom sektoru i živahnom noćnom životu. Umesto da građanski rat izazove haos, katastrofu u protekle dve godine izazvali su korupcija i loše upravljanje kvalifikovane elite koja je vladala Libanom od kraja sukoba 1975-90.

Više od polovine populacije gurnuto je u siromaštvo. Libanska funta je pala. Banke su drastično ograničile isplate i transfere. Hiperinflacija je učinila svakodnevnu robu nedostupnom, primoravajući one koji se vraćaju iz inostranstva da pune svoje kofere svime, od hrane za bebe do lekova za srce.

Smeće je bilo problem i pre krize, sa velikim protestima proteklih godina protiv zanemarivanja vlasti koja je nekada dopuštala da se smeće gomila na ulicama.

Sada, tinejdžeri sa velikim plastičnim kesama lutaju ulicama tražeći po kontejnerima otpatke koje mogu da prodaju. Trgovina je nekada bila carstvo Sirijaca koji su pobegli od teškog građanskog rata u svojoj zemlji.

- Danas idemo na deponiju gde prodajemo ono što prikupimo, samo da bismo pronašli Libance kako izlaze iz svojih automobila da prodaju svoje reciklažne proizvode - rekao je jedan Sirijac, koji je želeo da ostane anoniman iz straha od odmazde.

On je dodao da su zaposleni u restoranima i domari u zgradama takođe počeli da sortiraju smeće kako bi ga prodali pre nego što ostatak bace.

Hoda se okrenula smeću kako bi izdržavala svojih šest ćerke, koje imaju od devet do 22 godine i dvoje unuka.

Nekada je prodavala povrće na kolicima, ali je policija šest puta zaplenila njenu robu. Prodavala je kutije maramica, ali zbog kolapsa valute nije mogla da ih priušti.

Tada ju je sin Muhamed pitao da mu se pridruži u potrazi za smećem. Hoda svakodnevno odlazi na svoje mesto u relativno luksuznom kvartu Hamra u Bejrutu i ​​ponekad radi do 2 sata ujutru skupljajući plastiku, limenke i sve ostalo što misli da može da proda ili koristi.

Jednom nedeljno Muhamed odnosi sve što su sakupili i prodaje dilerima koji su se specijalizovali u trgovini. Jedan kilogram plastičnih kesa košta 20 američkih centi, ostale plastike 30 centi, dok za svaki kilogram aluminijuma dobija jedan dolar. Iako to ne zvuči mnogo, kolaps libanske funte znači da jedan dolar vredi mnogo više.

Taj pristup dolarima čini čišćenje sada još opasnijim. Muhamed je rekao da je jednom bio pretučen jer je prešao na teritoriju drugog smetlara i pokupio iz obeleženog kontejnera.

- Kada je dolar počeo da raste, ljudi nisu mogli da priušte hranu i počeli su da smetlare i svako je počeo da ima svoju kantu. Ako jedan stoji pored kante, a drugi dođe, doći će do tuče - ispričao je Muhamed.

Muhamed je otkrio da je jedan od razloga zbog kog je pozvao majku da mu se pridruži jeste što se nada da ga neće pretući kada je majka sa njim.

Nasilnici koji lutaju ulicama na motociklima ponekad na kraju dana ciljaju čistače kako bi ukrali reciklirane materijale koje su prikupili.

- Spremni su da nekoga ubiju zbog plastične kese - rekao je Muhamed.

Reciklažni predmeti nisu jedine stvari koje Hoda sakuplja. U svojoj mračnoj sobi bez prozora i struje, Hoda drži otpadnu robu koja se gomila na podu. Kanta bele boje koju bi možda koristila za svoju sobu. Sijalica za koju se nada da će je koristiti ako ikada dobije struju.

Nedavno, Hodina 16-godišnja ćerka se borila sa dijarejom svoje bebe od dva meseca i tražila je pelene za bebu, mleko i cucle za flašicu. Hodine oči utonule su u tugu i odmahnula je glavom.

- Moj jedini san je da imam kuću za porodicu i sebe, u kojoj bih živela kao majka, kao ljudsko biće. Uvek se šalim i smejem sa ljudima, ali moje srce je crno. Ne želim da osete da sam uznemirena. To držim za sebe, unutar mog srca - rekla je Hoda, dok su joj lice kvasile suze.

Njen najdragoceniji predmet je šator koji je dobila od demonstranata tokom protesta u Libanu 2019. Ona se nada da će to moći da iskoristi u budućim protestima protiv vladara zemlje.

- Političari koji nama vladaju zaslužuju da budu spaljeni, oni su razlog zašto smo ovde. Jedu sa zlatnim kašikama dok mi tražimo parče hleba da jedemo sa poda - zaključila je Libanka.

(Telegraf.rs)