Priča sa omikronom neverovatno podseća na pandemiju iz 1890. godine: Zašto je to dobra vest?

Hoće li kovid, suočen sa strogim epidemiološkim merama, imunitetom krda i vakcinom, sad polako postajati benigniji i hoće li omikron na kraju samo - nestati?

Virusolog Kris Smit opisao je kako je izgledala pandemija tzv. goveđeg korona virusa koji i dan-danas kruži svetom. Otkako je počela pandemija kovida-19, naučnici se nadaju da će virus, u ovom slučaju njegova nova omikron varijanta, s vremenom postati obična prehlada. A čini se kako istorija i biologija možda imaju odgovore koji idu u prilog spomenutoj teoriji, u autorskom tekstu za The Telegraph napisao je Kris Smit, ugledni britanski virusolog i predavač na Univerzitetu Kembridž.

On podseća kako je omikron prvi put detektovan pre otprilike mesec dana u Južnoj Africi. Nulti pacijent bio je mladić koji je ušao u ordinaciju Anđelike Koece, lekara opšte prakse, sa samo dva simptoma - grebalo ga je grlo i osećao se vrlo umorno, prenosi Jutarnji.

Preporučujemo

Iako je u to vreme u Južnoj Africi bilo relativno malo slučajeva zaraze korona virusom, dotičnog muškarca ipak su testirali. A kad je istog dana lekarsku pomoć potražilo još sedmoro ljudi s identičnim simptomima, pokazalo se da je odluka o testiranju svih njih bila ispravna - naime, svi rezultati PCR testova bili su pozitivni.

Južnoafrički naučnici odmah su se bacili na analizu genetskog sastava virusa - vrlo brzo se ispostavilo da genetski kodovi novog virusa (koji je posle dobio ime omikron) nisu nimalo slični postojećoj delta varijanti.

Naime, virus koji stoji iza novih infekcija bio je pun promena ili mutacija - reč je o njih čak 50 - a barem 30 mutacija nalazi se na proteinskom šiljku.

To je bio i više nego dovoljan razlog da se upale alarmi za uzbunu. Jer upravo je spomenuti šiljak glavni deo virusa koji se "hvata" za naše ćelije i probija unutar njih, a sve omikronove mutacije potencijalno ugrožavaju postojeću generaciju vakcina protiv kovida, pa je pitanje hoće li vakcine koje već imamo biti efikasne i kod novoga soja mučilo svetsku naučnu zajednicu.

Jednako zabrinjavajućom pokazala se i brzina infekcije. Nekoliko stotina infekcija na dan u Južnoj Africi pretvorilo se u više od 10.000, zbog čega su neki naučnici čak rekli kako je novi soj, zbog svog zastrašujućeg genetskog profila, trebalo nazvati "O moj Bože".

Međutim, onda je usledio preokret. Iako su omikron "pokupili" i vakcinisani, nevakcinisani i prethodno zaraženi kovidom, posledice zaraze nisu bile toliko strašne.

Udeo pacijenata na kiseoniku ili onih koji zahtevaju intenzivniju bolničku negu zasad je puno manji nego kod delta varijante. Ljudi se takođe brže oporavljaju, starije osobe ređe obolevaju, a stopa smrtnosti od omikrona u Južnoj Africi trenutno iznosi oko 0,5 posto u poređenju sa 3 odsto koliko je zabeleženo kod delta soja.

Iako je još prerano za dugoročne prognoze, ove informacije ipak zvuče ohrabrujuće - smemo li da se nadamo da pandemija kovida polako vodi prema blažem obliku bolesti poput obične prehlade?

Kako podseća Smit za The Telegraph, patolog Teobald Smi još je kasnih 1800-ih, u vreme pandemije ruskog gripa, pretpostavio da bolesti s vremenom postaju blaže jer je u interesu i domaćina (ljudi) i bolesti da postanu - "bolji prijatelji".

Dobroćudnija bolest bolje se podnosi i manja je verovatnoća da će nas "isprovocirati" u toj meri da moramo da podižemo barijere kako bismo zaustavili njeno širenje - osim toga, takva blaža bolest brže će ostati bez novih, potencijalnih žrtava koje bi se njome mogle zaraziti.

Iako Smit svoje teorije nije temeljio na ljudima, već na kravama, kroz istoriju smo imali dovoljno drugih primera virusa koji su s vremenom postajali slabiji i manje agresivni - zašto onda to ne bi bio slučaj i s kovidom?

Kad su prvi kolonisti uneli zečeve u Australiju, njihova populacija naknadno je narasla na nekoliko stotina miliona. Kako bi se kontrolisao njihov broj, u zemlju je 1950. godine uveden i virus miksom (myxoma, zečji srodnik velikih boginja, prim. aut.), koji je usmrtio više od 99 posto životinja.

Međutim, isti virus kasnije je izgubio svoju virulenciju i smrtnost je drastično pala - zečevi su se očito prilagodili i naučili da tolerišu patogen, ali i obrnuto. Sve ovo događa se jer su virusi zapravo paraziti koji bez nas - ljudi - zapravo nemaju dom.

Hoće li onda i kovid, suočen sa strogim epidemiološkim merama, imunitetom krda i vakcinom, sad polako postajati benigniji i hoće li omikron na kraju samo - nestati? Postoji šansa da se upravo to dogodi, a u prilog tome ide i činjenica da se slično desilo s još jednim korona virusom, koji i dan-danas kruži svetom.

Reč je o tzv. goveđem koronavirusu, koji je 1890. godine harao svetom i usmrtio više od milion ljudi. Ovaj virus, koji danas nazivamo OC43, preskočio je barijeru i prešao sa životinje na ljude i ekspresno se proširio u gusto naseljenim gradovima. U izveštaju o epidemiji na 344 stranice, koje je 1891. napisao upravo Teobald Smit, dokumentovani su slični simptomi kao među obolelima od kovida - ističu se velika ranjivost starije populacije i osoba s već postojećim zdravstvenim problemima, kao i relativno retko obolevanje mlađih ljudi.

Naučnici veruju kako je goveđi koronavirus iz 1890. za sobom ostavio "krdo" preživelih sa stečenim imunitetom - oni su se kasnije tokom života povremeno ponovno zaražavali virusom, ali bolest nikad više nije bila tako intenzivna upravo zbog tzv. imunološkog pamćenja iz prošlosti. Virus se vrlo verovatno povukao, a usput je, smatraju naučnici, prošao i kroz određene genetske promene kako bi olakšao svoju postojanost kod ljudi, da bi u međuvremenu postao jedan od četiri koronavirusa koji izazivaju prehladu i koje svi povremeno "pokupimo" i od njega se oporavimo.

Možda bi u istom smeru sad mogla da krene i omikron varijanta kovida. Jer novi soj virusa veoma lako se prenosi i brzo istiskuje agresivniju deltu, pa se naučnici nadaju da će omikron postati dominantna vrsta - a Kris Smit zaključuje kako se sad samo možemo nadati čudu da se u mesecima koji su pred nama neće pojaviti neki još agresivniji i zarazniji soj.

(Telegraf.rs)