Priča o dve pandemije: Za kovid svi znaju, a ova druga "kosi" u senci

Broj ljudi koji živi ispod granice siromaštva u svetu se povećao po prvi put od 1997. godine, a analize pokazuju da stvari neće krenuti na bolje čak ni kada se reši zdravstvena kriza

Poslednjih skoro dve godine, ljudi širom sveta su u stisku pandemije, ali nisu svi u grotlu iste. U svetu imućnih, respiratorna bolest nazvana kovid-19 odjednom je postala glavni uzrok smrti. S druge strane, u zemljama u razvoju, glavni okidač za destrukciju nije ova nova bolest, već posledice: mere koje su preduzeli i mere koje smo mi preduzeli da bi smo odgovorili na pandemiju. Na kraju je samo jedno očigledno - bogate i siromašne nacije razlikuju se u svojim ranjivostima.

Kada biste, poput novinara Guardiana, razgovarali sa nekim u Gani, Nigeriji ili Namibiji, verovatno biste shvatili da neki događaj na globalnom nivou itekako možete doživeti kao lokalni. Uticaj na živote ljudi u ovim mestima drugačije je nego na živote onih koji žive u Evropi ili SAD. To se odnosi i na ekonomsku i obrazovnu sferu, ali i na sektor osnovne zdrastvene zaštite, i u većini slučajeva predstavlja liniju između života i smrti.

Preporučujemo

Pandemija u senci

Tri pomenute zemlje imaju srednju starost između 18 i 22 godine, a težina kovida-19 oštro se razlikuje po godinama. Jedan od načina na koji kovid može da ubije jeste ometanje u lečenju drugih bolesti kao što su HIV, malarija i tuberkuloza.

Samo u Africi sa HIV-om živi 26 miliona ljudi, a nekoliko stotina hiljada u proseku umre godišnje, dok malarija, koja je veoma pogubna za decu, odnese i do 400.000 života.

To su velike brojke, a nekad su bile i mnogo veće, međutim poboljšanje zdravstvene nege ih je malo smanjilo. Ipak, sa pandemijom, ljudi su prestali da odlaze na klinike, uglavnom jer im je sve teže do njih da stignu, a zdravstveni radnici su ušli u novi režim rada. Prema podacima institucija, u 32 zemlje Azije i Afrike, poseta zbog prenatalne nege opala je za 2/3 u periodu od aprila do septembra 2020, dok su konsultacije oko dece starosti do pet godina opale za 3/4.

Zdravstveni zvaničnici predviđaju da, kao indirektna posledica kovid pandemije, duplo više ljudi je u riziku da umre od malarije.

Procene su da u narednih nekoliko godina moglo da bude i do 400.000 više smrtnih slučajeva od tuberkuloze, a dodatnih pola miliona ljudi moglo bi da premine od HIV-a.

Ukratko, u većem delu sveta, odgovor na korona virus doveo je do pandemije u senci.

Neki bi rekli da bi u broj smrtnih slučajeva od kovida trebalo da uđu i oni slučajevi čija je smrt mogla da bude sprečena, a preminuli su od malarije, tuberkuloze, dijabetesa, HIV-a...

Pandemija u senci nije samo priča o bolesti, već i o siromaštvu, gladi, smanjenju obrazovanosti i uništavanju života...

Možda bi moglo da se poredi sa klimatskom krizom. U bogatim zemljama neki ljudi misle da od klimatke krize zavisi koliko dugo će im klima uređaj biti uključen. Međutim, za mnoge nerazvijene zemlje to znači da li će biti poplava, suša, nedostatak hrane...

Različitost između severa i juga tek će oslikati krizu koja dolazi. Priča o dve pandemije tada bi mogla da se nazove pričom o dva međunarodna poretka. Izazov nakon pandemije će biti da se neko ozbiljno zauzme i ova dva, pretvori u jedan.

Nisu možda umirali od korone, ali...

Ekonomije bogatih zemalja su, takođe, pretrpele udarac zbog pandemije. Ipak, ove zemlje su uspele da "upumpaju" neverovatne sume kako bi se olakšalo privredi i građanima. Siromašnije zemlje nemaju resurse za tako nešto. Mnogo ih košta i da pozajme novac, a novca u budžetu gotovo da nemaju.

U mnogim zemljama, u mnogim selima, malo je onog što bi stanovništvu ublažilo udarac. Nedavno, tim istraživača istraživao je kako tokom pandemije žive ljudi u devet država širom Afrike, Latinske Amerike i Azije.

Otkrili su da direktnih zdravstvenih posledica kovida u ovim, relativno mladim zemljama, je mnogo manje nego u razvijenim, bogatijim i zemljama sa starijim stanovništvom. Međutim, ekonomske posledice bile su ogromne. Brojna domaćinstva jedva da su imala jedan priliv.

Ljudi su ostajali bez posla, ili su teško uspevali da prodaju svoju robu. Polovina domaćinstava u ruralnim delovima Kenije reklo je da su bili prinuđeni da smanje ili preskaču obroke. U Sijera Leoneou to je reklo gotovo 90 odsto ispitanika.

Kada je pandemija stigla u Indiju oko 140 miliona radnika koji putuju našli su se u nezavidnoj situaciji. Ili su ostali zaglavljeni, ili su ih samo poslali natrag u sela i doveli ih do prosjačkog štapa. Za mnoge je taj lokdaun bio kao smrtna kazna.

Broj ljudi koji živi ispod granice siromaštva u svetu se povećao po prvi put od 1997. godine, a analize pokazuju da stvari neće krenuti na bolje čak ni kada se reši zdravstvena kriza.

Kada se sve sagleda, moglo bi se reći da su u bogatim zemljama stariji ljudi umirali od zdravstvenih posledica izazvanih kovidom. U siromašnim zemljama, ekonomske posledice kovida ubijale su siromašne.

Finansijske posledice nesagledive

Taleni Goši (32) preduzetnica iz Namibije objasnila je kako sve izgleda u stvarnom životu.

- Jaz između bogatih i siromašnih je ovde zaista veliki, a linija između srednje klase i siromaštva je veoma tanka - kaže Goši.

Rođena je u Ovambu, gradu bez struje na severu Namibije. Život ju je doveo u Vindhoek, gde je započela posao i pomagala ljudima da sređuju svoje bašte. Ipak, sa pandemijom došlo je i do zastoja u poslu. Većina klijenata otkazala je njene usluge i to više zbog toga što su se bojali da im dolazi neko ko nije iz domaćinstva.

Gde god se okrene vidi ljude koji ostaju bez posla, kuća, automobila. Mala činovnička plata njenog supruga bar donosi nešto hrane na sto. Ona sada brine o troje svojih radnika, koje povremeno angažuje, a svaki od njih hrani bar još šest usta.

Priče ljudi se razlikuju od mesta do mesta, ali mnoge i liče. U Mozambiku, koja je najranjiviji od klimatskih promena (vremenske nepogode su 2019. napravile štetu koja se meri u milijardama), doživeo je da se njegova ekonomija smanjuje kao odgovor na pandemiju, sa depresivnim tržištima robe i, naravno, turizma.

U Keniji gde je BDP prošle godine pao po prvi put za poslednjih 30 godina, milioni porodica koje žive na rubu egzistencije doživele su stravičan udar. Žene su bile najviše pogođene, jer su radile u ugostiteljstvu i turizmu.

Uvele ruže, "smrt" za čokoladu

Da biste mogli da shvatite kako je pandemija zgromila Keniju, imajte na umu da je Kenija jedan od najvećih izvoznika cveća - ljiljana, karanfila ruža. Poslednjih godina bili su najveći izvoznici za EU, čak 40 odsto ruža na tržištu bilo je iz Kenije. U hortikulturi zaposleno je oko 2 miliona ljudi u Keniji, direktno ili indirektno.

Ipak, u poslednjih godinu dana, kao što možete i da pretpostavite, prodaja je drastično opala. Obavezne mere distanciranja dovele su do otkazivanja svadbi, ljudi nisu išli ni na praslve, ali ni na sahrane. To je značilo da nije bilo kupaca za cveće... Milioni ruža završili su pod zemljom, nakon što su kupci otkazali svoje porudžbine. Radnicima su plate ili smanjene ili su dobili otkaz. Još jednom je pandemija "pobedila".

U zapadnoj Africi, u Gani i Obali Slonovače, udar nisu osetile ruže, ali jeste čokolada. Kakao je veoma osetljiv na temperaturu, vlagu, promene u zemlji. Zajedno, dve zemlje čine oko dve trećine svetske ponude kakaa. To je najveći izvoz Obale Slonovače. U Gani, izvoz zlata i nafte je veći u novčanoj vrednosti, ali oni nisu toliko važni za zemlju, jer ne zapošljavaju toliko ljudi i ne ostvaruju toliki javni prihod. Ekonomisti su procenili da čak trećina radne snage u Gani zavisi od kakaa, direktno ili indirektno.

Tokom pandemije, potražnja za čokoladom nije bila toliko velika (možda se ovo ne odnosi na vas lično)... Ipak, potražnja jeste pala, jer mnogi od nas nisu kupovali bombonjere, koje su često neizostavne recimo kad idemo na slavu, rođendan ili u posetu rođacima koji imaju decu. Nema poseta, nema ni poklona.

Obe zemlje imale su velike planove za 2020. godinu. Gana i Obala Slonovače imaju državne odbore zadužene za kupovinu i prodaju žetve kakaa i zajednički su se dogovorili da uvedu novu nadoknadu na izvoz kakaa, u iznosu od 400 dolara po toni. To je nazvano „razlikom životnog prihoda“ i trebalo je da koristi poljoprivrednicima. Čokoladna industrija vredna je 130 milijardi dolara godišnje, ali samo nekoliko procentnih poena ide milionima malih zemljoposednika u zapadnoj Africi koji se bave žetvom kakaa.

Njima je veoma teško. U proseku svaki obrađuje oko 3,5 hektara, a pokušava da izdržava najmanje šest, neretko i više članova porodice. To je težak posao. Drveće je podložno sušenju zbog sunca, a mahune, kojima su potrebni meseci za sazrevanje znaju biti pogođene raznim štetočinama i patogenima, poput truleži „crne mahune“. Samo u poslednjih pola decenije, zbog virusa je uništeno na stotine hiljada hektara stabala kakaa.

Većina poljoprivrednika koji se bave uzgojem, jedva sastavljaju kraj s krajem. Prema procenama Unicefa iz 2018. godine, njihova prosečna dnevna zarada iznosi između 50 centi i 1,25 dolara na dan. S obzirom na situaciju sve je manje mladih koji odlučuju da se bave ovim poslom, pa se uzgojem bave uglavnom sredovečni ljudi, koji su se nadali da će tokom 2020. i njima da svane.

Umesto toga, zapeli su sa tonama robe koju nisu imali gde da skladište. Zapad je počeo da otkazuje porudžbine, a lokalni posrednici tražili su obaranje cena, kako bi "skinuli robu poljoprivrednicima sa pleća"... Uvele ruže i buđav kakao možda najbolje opisuju kako je jug nagrabusio u sistemu međunarodne trgovine.

Trebalo bi izvući pouku iz priče o tome koliko je jug bio ranjiv zbog pandemije. Jedna je da direktni programi namenjeni razvoju ne funkcionišu ukoliko se ne uzima u obzir realnost na tržištu, ili se ne reše unutrašnji problemi.

Zemlje širom Afrike i Latinske Amerike ekonomiju organizuju na osnovu izvoza sirovih proizvoda iz ribolova, poljoprivrede ili rudarstva. Većina prolazi minimalnu obradu pre dalje prodaje. Zato je mnogo preduzetnika koji se bore za egzistenciju i mnogo ranjivosti koje su povezane sa neformalnim radom i niskim stopama štednje.

U međuvremenu, klimatska kriza sve pogoršava. Kada obrađujete neefikasno, potrebno vam je više zemlje, što pogoršava krčenje šuma, što pogoršava klimatske promene, što pogoršava vašu poljoprivrednu efikasnost. Istina, turbulencije klimatskih promena su slične onima kod kovida, ali kao kad gledate usporeni snimak. Cenu plaćaju oni koji to najmanje mogu da priušte.

Kod nas retko ko nema pristup internetu, negde mnogi nemaju struju

U senci pandemije velike posledice osetilo je i obrazovanje. Zatvaranje škola svuda je stvorilo velike probleme. Širom sveta više od 1,6 milijardi učenika ostalo je kod kuće. Ipak, u Africi su učionice bile zaključane duže od svetskog proseka, a to je kontinent u kojima ima najviše građana do 20 godina starosti.

Istraživači Svetske banke procenjuju da bi zemlje sa niskim dohotkom "mogle izgubiti više od tri pune godine svog ulaganja u osnovno obrazovanje”, što bi zahtevalo srazmeran gubitak u budućim zaradama od rada.

Mnogim porodicama nije problem što ne mogu da pristupe internetu, već to što nemaju struju. Od aprila do avgusta prošle godine, tim iz Human Rights Watcha, intervjuisao je ljude širom Afrike i shvatio da mnoga deca ne dobijaju nikakvo obrazovanje.

Čak i kada bi škola uspela da pruži onlajn nastavu, a roditelji imali pametan telefont, nisu imali plan kako da ga najbolje iskorite. Tinejdžerka Garise iz Kenije je rekla da su nastavnici lekcije držali na radio stanicama, ali ona nikad nije mogla da "prisustvuje predavanju". Naime, u njenoj kući ne postoji radio prijemnik.

Posledice nisu samo finansijske

Kada se učionice zatvore, kažu istraživači, učenice su posebno pogođene: izložene su povećanom riziku od dečjih brakova, rane trudnoće, zlostavljanja u porodici i eksploatacije dece na radnom mestu. Iz svih ovih razloga – zajedno sa jednostavnom činjenicom da se od devojčica redovno traži da preuzmu obaveze u vaspitanju dece i kućne poslove – istraživači Uneska strahuju da se 11 miliona devojčica širom sveta možda nikada neće vratiti u školu. To je samo još jedan udarac kovida.

Rodni disparitet zabrinjavaja iz više razloga. Procenjuje se da plate žena rastu za 11,5% za svaku dodatnu godinu školovanja, nekoliko procentnih poena više nego za muškarce. Kao što je jednom primetio izrazito nesentimentalni ekonomista Lorens Samers, „ulaganje u obrazovanje devojčica može biti najveća investicija dostupna u svetu u razvoju“.

Kada su žene više obrazovane, one imaju manje dece, ali više ulažu u svako dete; njihova deca su zdravija i, zauzvrat, bolje obrazovana. Građansko učešće je veće i među obrazovanim ženama, i, kao što je sugerisala akademkinja, dobitnica Nobelove nagrade, Amartja Sen, proširenje ženskog obrazovanja može pomoći u smanjenju rodne nejednakosti u porodicama.

I za muškarce i za žene, sve ove stvari važne su za sliku o jednom društvu, za slobodu i blagostanje. Kada stručnjaci za razvoj kažu da prekidi u obrazovanju povezani sa pandemijom prete da gurnu 72 miliona učenika u „siromaštvo u učenju“, onda posledice nisu samo finansijske. Ovo predstavlja ogromno rasipanje ljudskog potencijala.

- Kovid je plima koja je preplavila sve i otkrila koliko smo ranjivi. Pokazala je svaku slabost u zdravstvenom, obrazovnom sistemu, u u vladinim strukturama - kaže Sanijade Okoli, biznis konsultant iz Lagosa.

Postoji li rešenje?

O nesagledivim posledicama se može čitati u izveštajima, ali dovoljno je da se pogleda napolje. Jedna žena u Vindhoeku kaže da joj svaki dan na vrata kancelarije dolazi po desetoro ljudi koji traže posao ili hranu.

Prema ekonomistima Svetske banke, više od 80 odsto od 120 miliona ljudi koje je kovid doveo u ekstremno siromaštvo – definisani kao oni koji zarađuju 1,90 dolara dnevno ili manje – dolazi iz zemalja sa srednjim prihodima, što je velika kategorija koja obuhvata Indiju, Indoneziju, veći deo zapadne Afrike i veći deo Latinske Amerike.

To ne bi trebalo da bude iznenađenje. Ljudi koji žive u zemljama sa srednjim prihodima su posebno podložni globalnim kontrakcijama; kupuju od vas i prodaju vam. Oni su u potpunosti upleteni u globalnu ekonomiju. To spajanje je omogućilo neke izvanredne pomake, ali u poslednje vreme se čini kao da pokušavaju da se popnu pokretnim stepenicama koje se kreću dole.

Rešenje nije da siđete ili ostanete kod kuće. Čak i ako sve što želite da uradite jeste da obrađujete svoju baštu, teško da ste nezavisni od drugih kada su u pitanju seme, đubrivo i - kao što smo svi naučili - vreme. Način da se obnovi post-kovid svet nije povlačenje iz internacionalizma, već njegovo jačanje.

(Telegraf.rs)