Deda Đorđe će sutra primiti nagradu "Majka Srbija": "Ovo groblje je moj život"

"Ja sam čuvar srpskog vojničkog groblja u Solunu Ðorđe Mihailović, treća generacija. Moj deda je bio borac na Solunskom frontu, Srbin iz Crne Gore", kaže on

Nema boljeg naroda od srpskog naroda, samo treba da ima više sreće, kaže čuvar srpskog vojničkog groblja iz Prvog svetskog rata Zeitinlik iz Soluna, Ðorđe Mihailović, koji sutra treba da primi nagradu "Majka Srbija" za izuzetan doprinos u oblasti odnosa matične države i dijaspore.

Popularnom Deda Ðorđu tu nagradu sutra će u Konzulatu u Solunu uručiti ministar spoljnih poslova Nikola Selaković.

Preporučujemo

- Ja sam čuvar srpskog vojničkog groblja u Solunu Ðorđe Mihailović, treća generacija. Moj deda je bio borac na Solunskom frontu, Srbin iz Crne Gore. Kada je završen rat ostao je čuvar ovde na groblju, a zatim ga je nasledio moj otac, Ðuro Mihailović. On je umro 1960. i ja sam ga nasledio - kaže Mihailović.

"Rođen sam ovde i tražiću da budem sahranjen ovde"

On je rekao da je čuvar groblja od tada, i da će raditi dokle god bude mogao. Ljudi ga, kako kaže, često pitaju zašto je tako star još uvek tu i nema naslednika.

- Zato što hoću da ovde bude ovde neki Mihailović. Prvi put koji pamtim je kada sam išao sa ocem po kocku za groblje. To je moje groblje, rođen sam ovde i tražiću da budem sahranjen ovde. Ceo život sam proveo ovde - priča Deda Ðorđe.

On je pre šest godina teško oboleo i dva meseca bio u bolnici.

"Bolje ne može da bude, biće samo gore"

- Kao i svi stari ljudi. Pustili su me iz bolnice misleći da ću da umrem, neki mediji su čak objavili da sam umro. I dalje primam terapiju, imam teško oboljenje pluća. Bolje ne može da bude, biće samo gore - rekao je deda Đorđe.

Mihajlović se ne žali jer na groblju "uvek ima posla", a tada je dobio i zamenika Predraga Nedeljkovića.

- On radi do tri popodne, a ja do zatvaranja. To je dobro sada, kada se smrkava u pet, ali leti je dan i do devet - dodaje on.

Deda Đorđe ističe da je na Zeitinliku sahranjeno 21.000 boraca, Srba, Francuza, Italijana, Engleza i Rusa. Srba ima 8 hiljada, odnosno trećinu.

"To su grobovi njihovih dedova"

- Dve hiljade su grobovi onih koji su umrli od posledica ranjavanja u bolnicama, a 6.000 su posmrtni ostataci boraca koji su poginuli u borbi i oni se nalaze u kosturnicama ispod spomenika - objasnio je on.

Srbi imaju, kaže Mihajlović, centralno mesto, najlepši i najinteresantniji spomenik i najviše posetilaca.

- Nema dana, a da ne dođe neko od Srba, nekad manje, nekad više, jer su to grobovi njihovih dedova. Pogledajte Francusko groblje, tamo i po dva meseca niko ne dođe - priča Mihailović.

On podseća da je groblje izgrađeno 1928. na mestu gde je bila srpska poljska bolnica i sav materijal je donet iz Srbije. Tada je to, priča, bila periferija, jer je Solun imao 150.000 stanovnika. Sada ih ima milion i po.

Deda Ðorđe objašnjava što se dogodilo na Solunskom frontu. Preko 200.000 Francuza i otprilike isto toliko Engleza došlo je u septembru 1915. da pomognu srpskoj vojsci u povlačenju, kaže.

Međutim, podseća, nisu mogli da pređu granicu jer ih je čekalo pola miliona Bugara, Nemaca i Austrijanaca.

"Srpska pešadija je brža od francuske konjice"

- Istorija nije uvek istinita. Zašto oni nisu mogli, a Srbi su mogli. Zato što nisu ratovali Francuzi i Englezi, već pola Afrike i Azije, ljudi koji su živeli u njihovim kolonijama i koje su oni porobili. Imaju jednu pušku, ali ne i srce da daju krv za slobodu, samo pare. Svi su se oni zajedno borili, ali Srbi su probili front. A Srbi su ratovali od 1912., bili su nadomak svojih kuća, žena i dece i njima se žurilo - zaključuje Deda Ðorđe.

On podseća na reči francuskog generala Franša D Eperea da je "srpska pešadija brža od francuske konjice".

Deda Ðorđe posebno hvali strategiju vojvode Živojina Mišića. Kaže, on nije išao na polje, već na planinu.

- Hitar je čovek bio Mišić. Koreni iz Crne Gore, znao je šta je planina, tako je išao na Kajmačkalan, visok preko 2.500 metara. Znao je da tamo nema artiljerije, jer tamo ni koza ne može da prođe, a kamoli artiljerija i tako je i probio front - priča Deda Ðorđe.

Deda Ðorđe naglašava da se malo spominju druge srpske grobnice iz Velikog rata - na Krfu, u plavoj grobnici, 12.000 vojnika, na ostrvu Vido 1.200, u Bizerti 1.700 grobova srpskih vojnika ranjenih na Solunskom frontu, zatim u Parizu i Marselju.

Kaže da mu 11. novembar kao datum ne znači tako mnogo, jer je srpska vojska demobilisana tek 19. novembra.

Mihailović kaže da ima dosta nagrada, a da su groblje obišli svi važniji ljudi u srpskoj politici.

- Nije bilo viđenijeg crkvenog poglavara niti političara, koji nije bio ovde. Od onih komunističkih do onih danas - priča Mihailović.

Kaže zasmetao mu je samo jedan detalj.

- Došla je jedna hrvatska delegacija i položila venac na kome je pisalo ''palim jugoslovenskim vojnicima''. Nemojte pogrešno da me shvatite, nemam ništa protiv Jugoslavije, ali to nisu bili jugoslovenski, već srpski vojnici - zaključio je Deda Ðorđe.

(Telegraf.rs/Tanjug)