Čovek kojeg svet zove "Otac hrabrost": Glumio kriminalca da bi našao ubicu sina, ovo je njegova priča

Nakon što policija nije uspela da reši ubistvo njegovog sina, Francisko Holgado se infiltrirao u svet kriminalaca kako bi pronašao ubice. Vremenom je postao nacionalni heroj, ali koja je bila cena te slave?

U 4.30 časova 22. novembra 1995 taksista je stao na benzinsku pumpu u La Konstansiji i pokušao da natoči gorivo, ali aparat nije radio. Krenuo je unutra da potraži radnika i zatekao jeziv prizor - svuda po podu bile su razbacane novine i papiri, a na zidovima su bili tragovi krvi. Izleteo je napolje i otrčao do govornice da pozove pomoć.

Preporučujemo

Ubrzo je stigla policija. Krvavi trag vodio je do male kancelarije iza pulta, ali vrata nisu mogla da se otvore. Policajci su provalili vrata i kraj fotokopir aparata pronašli krvavog mladića koji je teško disao. Posle pet minuta stigla je Hitna pomoć i pokušala da ga reanimira, ali za mladića nije bilo spasa. U 4.45 časova Huan Holgado bio je mrtav.

Nekih 20 minuta kasnije na pumpu je stigao Manuel Buitrago, koji će kasnije voditi istragu. Imao je 41 godinu, nikad ranije nije rešavao slučaj ubistva, ali je odmah naredio da se područje pumpe podrobno istraži. Pronađen je tetrpak soka uflekan krvlju, dugme otkinuto sa kaputa i privezak za ključeve u obliku vage. Uzeli su 23 otiska prstiju, ali u tom trenutku nisu znali da li ijedan od otisaka pripada ubici.

Kancelarija i područje oko kase bili su ograđeni, a kako se pročulo za ubistvo na pumpi svi su počeli da dolaze i ubrzo je nastao haos. Do 5.30 Buitrago je bio okružen lekarima, kriminolozima, novinarima, drugim policajcima, dok su njegove kolege sa hirurškim rukavicama skupljali dokaze.

Ubice bile aljkave

Forenzičar je telo pregledao tek u 5.50. Huan je bio uboden 30 puta i imao je plitke rane po rukama i licu, a duboke po nogama i grudima. Kasnije je ustanovljeno da su ubodi naneti nožem, oštricom dugačkom 18 centimetara.

Buitrago je bio uveren da su u ubistvu učestvovala najmanje dvojica muškaraca. Fiskalna traka pokazala je da je neko kupio tetrapak soka i paklicu cigareta u 4.02, ali nije postojao snimak sa kamere i nije bilo svedoka. Verovalo se da su Huana ubice okružile, i da su ga prvo ubadali po nogama kako ne bi mogao da beži, a da su ga potom oborili na zemlju.

Huan je nekako uspeo da se odvuče do male kancelarije, ali su ubice upale unutra i nastavile da ga bodu. Motiv zločina je bio nejasan. Huan je imao 26 godina, nikad nije imao problema sa zakonom. Samo je bio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Te noći je čak sa kolegom menjao smenu.

Buitrago je sumnjao da su Huana ubili zavisnici. Početkom 90-ih Španija je postala ulazna zemlja za kokain, koji se posle distribuirao po Evropi, a gradić Herez, u kojem se dogodio zločin, imao je sve više problema sa zločinima koji su povezani sa trgovinom narkoticima. Znalo se da u kraju "operiše" banda kojoj su pumpe glavni plen. Ipak, ovo nije nosilo njihov pečat. Ovi momci su bili previše aljkavi. Nisu se čak ni uspeli da otvore sef, pa su pobegli sa svega 70.000 pezeta (oko 480 evra) koje su našli u kasi.

Dva meseca do prvog hapšenja

Inspektoru je trebalo šest nedelja da uhapsi prve osumnjičene. U pitanju su bila trojica muškaraca koji su ranije osuđivani zbog pljački i trgovine narkoticima. Četvrti osumnjičeni uhapšen je tek mesecima kasnije. Svi su bili poznati po tome da su uživaoci narkotika, a sva četvorica su negirala da su ubili Huana.

Vesti o hapšenju stigle su do medija i 15. februara 1996. tvrdilo se da slučaj ubistva samo što nije rešen. Ipak za Huanovog oca Franciska i čitavu porodicu, to je bio početak košmara.

Kada je Francisko Holgado čuo da mu je stariji sin ubijen reagovao je kao i svaki drugi roditelj. Nije verovao da se to njemu dešava. Čitav život radio je kao službenik u banci. Prijatelji i komšije su ga znale kao divnog oca koji sa svojom porodicom vodi miran i pristojan život. On i supruga Antonija bili su pripadnici srednje klase, imali su tri sina i ćerku. Međutim, ubistvo Huana je Franciska promenilo.

Horor koji ne prestaje

Meseci su prolazili nakon ubistva, a nadležni nisu uspevali da reše slučaj. Holgado, koji je tada imao 51 godinu postao je opsednut idejom da otkrije ko su ubice njegovog sina. U naredne dve decenije borba za istinom je postala njegov život. Kada su mediji saznali šta sve čini prozvali su ga "otac hrabrost". I dok su ga predstavljali kao heroja, njegova porodica se raspadala i na kraju su ga svi napustili.

Dvadeset i dve godine nakon ubistva Francisko je živeo sam. Stalno je nosio crninu i živeo je u jednoj zgradi u stalom jezgru Hereza. Budio bi se svakog jutra u 7 sati u svojoj malo i tamnoj sobi. Nakon doručka otišao bi u obližnji kafića da čita novine. Odatle bi biciklom otišao sinu na grob, da očisti spomenik i stavi u vazu novo cveće.

Prošle su godine, a i dalje se seća šta je sve radio kako bi saznao ko mu je ubio sina. Nekoliko nedelja nakon Huanove smrti, bio je mnogo besan što policija ne daje odgovore na to ko je ubio njegovog sina. U decembru 1995, tri nedelje pre prvog hapšenja, u gradu su organizovani protesti. Hiljade su izašle na ulice da tuguju za Huanom i zahtevale od policije da pronađu ubice.

Meštani se i dan danas toga živo sećaju. Kažu da su mnoge porodice bile šokirane zbog ubistva i da su strahovali da je tako mogao da strada neko njihov.

Kako se istraga odužila sve do leta 1996, ideja da će neko biti izveden pred sud se činila sve daljom. Zato su članovi porodice Holgado krenuli u proteste. Francisko je svaki dan išao do stanice, a potom sa suprugom Antonijom do suda, kako bi protestovali zbog odluke sudije da osumnjičene za Huanovo ubistvo puste uz kauciju. Svakog 22. dana u mesecu bi protestovali u centru grada, tražeći pravdu.

"Slonovi u staklarskoj radnji"

U osvrtu na čitav slučaj, Guardian piše da je istraga o ubistvu od samog starta bila osuđena na propast.

- Policajci su ušli na mesto zločina kao slonovi u staklarsku radnju - kaže Hose Luiz Fernandez Monterubio, koji je bio direktor policije u Herezu u vreme ubistva. U jesen 1996. u istragu su se uključili i inspektori iz Sevilje, koji su otkrili brojne propuste kolega.

Krucijalni dokazi poput tetrapaka soka su izgubljeni, a ispostavilo se da su izjave pojedinih svedoka uznete pod prisilom. Mediji su napadali policiju i Buitraga, a on se branio govoreći da bi svako od njegovih kolega, da je prvi stigao na mesto zločina, isto postupio.

Sve ovo je obeshrabrilo Franciska i nije više verovao policiji. Zato se jednog dana sinu na grobu zakleo da će "ispratiti slučaj do kraja, ma koja cena bila". Odlučio je da će, ako policija to ne učini, on rešiti slučaj.

Već početkom 1997, skoro dve godine nakon ubistva, Holgado je uveliko živeo dvostruki život. Svakog radnog dana bi u 6 ujutru ušao u autobus kojim bi išao do filijale banke u kojoj je radio, koja je bila udaljena oko 80 kilometara od njegovog doma. U autobusu bi spavao, radio bi do kasno popodne, a potom bi se vraćao kući da se presvuče. Potom bi, nekoliko večeri proveo tako što bi lutao ulicama grada, i to onim gde se okupljaju dileri, nadajući se da će iskopati bar neke informacije o ubistvu sina. Do ranih jutarnjih časova bi obilazio zadimljene barove, napuštene kuće i bordele.

Mislio da je pametniji od policije

Prva "istraga" je, prema njegovim rečima, bila dosta improvizovana. Ipak, Francisko se brzo organizovao i počeo je da istražuje na osnovu tragova koje bi "ukačio" u novinama ili na osnovu onoga što bi načuo od prijatelja koji su radili u policiji. Pričao bi sa nadrogiranim momcima koji bi pristali da pričaju za paklicu cigareta ili par tableta... Njima je davao antidepresive koje mu je lekar prepisao nakon Huanove smrti. Njihove iskaze bi snimao na diktafon koji je nosio u plastičnoj kesi.

Vikednom, umesto da provodi vreme sa porodicom, sedeo bi i preslušavao snimke. Svaki put bi se razočarao. Sagovornici su pominjali nebitna imena, pričali gluposti. Uvek bi istraga završila u ćorsokaku.

Manuel Hortas, advokat okrivljenih za Huanovo ubistvo, pre nekoliko godina je rekao da mu nikad nije bilo jasno zašto je Francisko mislio da može bolje da sprovede istragu od policije.

Ipak, Holgado nije smatrao da ne napreduje u istrazi zbog toga što nema iskustva, već zbog toga što ga svi prepoznaju. Njegova slika se često pojavljivala u novinama, njegov glas je više puta emitovan na radiju. Iako je često koristio lažno ime dok je ispitivao zavisnike, mnogi bi ga na kraju prepoznali.

Kako je nastao Pepe?

Jednog popodneva krajem 1997, u jednom kafiću mu je prišao visok čovek u odelu, koji se predstavio kao Pepe Ciganin i rekao mu da ima nešto važno da mu kaže u vezi sa Huanovim ubistvom. Rekao mu je da, ako želi da sazna nešto o tome, mora sa njim da se sastane na tajnoj lokaciji. Pepe se nikad nije pojavio, ali to nije "ubilo" Holgada. Mislio je da je Pepe, baš kao i mnogi drugi kriminalci, ponovo potonuo u podzemlje.

U martu naredne godine stao je u red ispred klinike za odvikavanje od bolesti zavisnosti. Stavio je periku i naočare, obukao je kožnu jaknu i široke farmerke i svima se predstavio kao Pepe. Razgovor sa zavisnicima je započinjao tako što im je nudio 50.000 pezeta kao nagradu ako mu pomognu da nađe svog izgubljenog psa, kojeg je naravno izmislio.

Nakon susreta sa Pepeom shvatio je da ne treba da okolo juri nebitne ljude, već da treba da se fokusira na četvoricu osumnjičenih, protiv kojih je i podignuta optužnica za Huanovo ubistvo. Francisko je bio uveren da je policija uhapsila prave ljude, ali je sumnjao da su obezbedili dovoljno dokaza da ih i osude.

Holgado je znao da neće svu četvoricu moći da prati istovremeno. Dvojica su bila čas u zatvoru, čas na slobodi zbog drugih krivičnih dela, treći se krio, a četvrti, Asensio, je morao da ostane u Herezu, jer mu je to bio uslov za puštanje na slobodu. Živeo je u kući svog slepog oca, a oni koji su ga poznavali Francisku su rekli da je nepredvidiv i nasilan.

Francisko ga je pronašao na klinici za odvikavanje, kako se trese u redu dok čeka da mu daju metadon. Ponudio mu je sedativ i cigarete da se smiri. Počeli su razgovor, a Francisko mu je rekao da će mu nabaviti drogu ako mu treba. Tako je Francisko, koji se osumnjičenom za ubistvo sina predstavio kao Pepe, sve češće susretao sa svojom metom. Nudio bi mu se da ga poveze, nekad bi mu nabavio drogu, vodio bi ga da vidi ćerku koja je živela kod biveš supruge u drugom gradu.

Asensio, koji bi u normalnim okolnostima bio sumnjičav, bio je očaran Pepeom, odnosno Franciskom.

- Tražio sam način da brzo zaradim neke pare kako bih mogao da dajem za ćerku, a Pepe mi je nudio tačno to - pričao je kasnije Asensio za španski El Mundo.

Što su više vremena provodili zajedno, to je Francisko više "razradio" svoj novi identitet. Pričao je Asensiju o bandi čiji je bio član, kako prebacuju velike količine kokaina kroz sever zemlje. Unajmio je čak i jednog lokalnog narkića da mu glumi kontakt sa bandom.

Posle nekih dva meseca Asensio je rekao "Pepeu" da sumnja da su Domingo Gomez i Francisko Eskalante, koji su optuženi za Huanovo ubistvo, zaista ti koji su Huana ubili na benzinskoj pumpi. Tvrdio je da je video da je Gomez Eskalanteu dao kesu sa krvavom odećom da je uništi par dana nakon ubistva.

- Kada je Eskalante video kesu, prepao se i urlajući tražio od Gomeza da je se reši - rekao je Asensio u poverenju svom drugu Pepeu, dodajući da sam nije učestvovao u ubistvu. Pepe je ovo sve snimio diktafonom, a potom su ti snimci kasnije puštani na sudu.

Porodica je počela da se raspada

Do sredine 1998, Asensio i Pepe bi se viđali dva-tri puta nedeljno. Do tada je Francisko dao otkaz u banci, jer nije mogao da postigne da radi i da istražuje ubistvo sina. Nekad bi odlazio kod psihologa kako bi uzeo lekove za anksioznost, a situacija u porodici pogoršavala se iz dana u dan.

Antonija je prestala da podržava ideju da Francisko sam sprovodi istragu, a sin Pako, koji ga je često pratio na tim noćnim putešestvijima pre nego što je Francisko počeo da se predstavlja kao Pepe, u jednom trenutku se priklonio majci.

Za istragu je jedino još znao advokat, koji je Franciska podržavao.

- Mislio sam da je to čin neverovatne hrabrosti i ljubavi - rekao je advokat Huan Pedro Kozano za Guardian.

Ne samo da se život Franciska Holgada raspadao, već je sebe izlagao neverovatnoj opasnosti. Kako je rekao, Asensio je jednom Pepeu rekao da će "ubiti Huanovog oca", nesvestan da upravo sa ocem sve vreme priča. Asensio je čuo da Francisko Holgado sam istražuje ubistvo sina, i kupio je čak i oružje sa namerom da Huanovog oca ulovi i ubije.

U naletu panike Francisko je Asensiju ponudio da on sam odradi taj posao. Kao Pepe se zakleo Asensiju da će on da ubije Franciska Holgadu, kako njegov prijatelj ne bi zapao u dodatne nevolje.

- Istina je. Spasao sam svoj život tako što sam se zakleo da ću ubiti sam sebe - rekao je Francisko za Guardian.

Skupili dovoljno dokaza za sud

Iako su inspektori napravili mnogo grešaka tokom istrage, vremenom su uspeli da skupe dovoljno dokaza da četvorku izvedu pred sud. Uoči suđenja, Francisko je seo da advokatom, da bi rasporedio 12 kaseta koje je sačinio tokom osmomesečne istrage tokom koje se predstavljao kao Pepe.

Znao je da to može da mu stvori zakonske probleme, ali je rizikovao kako bi izvukao što više informacija od Asensija. Doneta je odluka da snimke čuvaju do samog kraja, kao iznenađenje.

U ponedeljak 11. januara 1999, četvorica optuženih ušla su sa lisicama u sudnicu. Bio je to prvi dan suđenja, a Asensio je negirao da je na bilo koji način povezan sa zločinom. Ipak, posle nekoliko pitanja ga je advokat Kosano upitao da li je bio svestan da je osoba koju on poznaje kao Pepe ustvari otac ubijenog Huana Holgada.

Crven u licu, Asensio je rekao da nije. Međutim, Kosano nije završio izlaganje, već je sudiji rekao da je njegov klijent snimio sate i sate tajnih razgovora sa optuženim...

- Taj trenutak nikad neću zaboraviti, taj izraz na licu Asensija, reakcija ljudi u sudnici kad sam pomenuo snimke. Kao u holivudskom filmu - rekao je Kozano za Guardian. Sama Asensio je za El Mundo 2003. godine tvrdio da je znao Pepeov pravi identitet pre suđenja.

"Otac hrabrost" i cena slave

Sudije su rekle da će morati da razmotre da li su snimci prihvatljivi kao dokaz. Ubrzo se ispostavilo da su kasete ključne, jer su svi drugi dokazi, od otisaka prstiju do tragova krvi, bili nedovoljni da povežu osumnjičene sa zločinom. Ključni svedoci su na sudu promenili iskaz, uključujući i prostitutku koja je tvrdila da je videla osumnjičene krvave u noći ubistva.

Nažalost, četvrtog dana suđenja sudije su rekle da neće prihvatiti Holgadove snimke kao dokaz, jer ne mogu da potvrde da su autentični. Iz ugla tužioca predmet je sad izgledao poprilično tanak.

Holgado je radio tajno da bi rešio ubistvo svog sina. Združio se sa jednim od osumnjičenih za Huanovo ubistvo, čak se zakleo da će i sam sebe ubiti... Njegovo ime sada znala je čitava Španija, ali je ta slava imala svoju cenu...

U nedelju 17. januara, list El Mundo objavio je Holgadovu sliku uz naslov "Otac hrabrost". Novinar članka je u redovima veličao vrline oca, koji je rizikovao sopstveni život da bi obezbedio pravdu za ubijenog sina. Učinio je Holgadove slavnim preko noći.

U to vreme Antonija ne samo što se oporavljala od smrti sina, već se i oporavljala od bolesti. Sada je njen suprug odjednom postao nacionalni heroj, a novinarske ekipe su kampovale pred njihovom kućom, nadajući se da će "Otac hrabrost" prozboriti koju sa njima. Nisu tu bili samo domaći, već i strani novinari.

Francisko je briljirao pred mikrofonom i nije propuštao priliku da priča o svom herojstvu.

Sloboda za ubice

Naredne sedmice odbrana i tužilaštvo iznele su završne reči, nakon čega se porota povukla da donese presudu. U trenutku dok je Francisko Holgado 9. februara pričao sa novinarima iz Portugala, koji su krenuli da prave dokumentarac o ovom slučaju, sudije su saopštile odluku: Četvorica optuženih su oslobođena krivice.

Holgado je bio shrvan, ali sada je imao pažnju čitave nacije. Razmišljao je, dokle god je to tako, postoji način da pokuša da promeni odluku suda.

Advokat je podnosio žalbe, a 20. februara Holgado se zaključao na pumpi gde mu je sin ubijen, preteći da će sve da spali do temelja ako firma ne obezbedi bezbednije radno okruženje za svoje zaposlene. Za to vreme njegova ćerka Marija je sprejom šarala grafite na zgradama: "Huanove ubice su na slobodi", "Pravda za Huana Holgada".

I dok su široj javnosti Holgadovi delovali kao složna porodica, unutra su se raspadali. Pako kaže da su on i njegova sestra i brat mislili da njihovog oca izjeda krivica što nije bio više kod kuće dok je Huan bio živ.

- Pre Huanove smrti uopšte nije bio blizak sa nama - rekao je svojevremeno Pako.

Ali, ništa se nije promenilo ni posle Huanovog ubistva. Obuzet istragom, gotovo da nije ni primetio kada se Pako odselio u Nemačku 1998. Nije ni primetio koliko njegova deca pate zbog smrti brata.

Antonija je mislila da Francisko pred novinarima preuveličava svoju hrabrost. Kasnije je pričala kako on nikad sebe nije izložio tolikoj opasnosti kao što je tvrdio.

- Kad god bi se sretao sa Asensijom neko bi bio sa njim, a on je tvrdio da je išao sam - pričala je Antonija.

Smatra i da je svesno lagao o "ujedinjenosti porodice", i da je sve reflektore usmerio isključivo na sebe, umesto na ono što je zaista bilo bitno - ubistvo Huana.

Početkom 2000-ih situacija u porodici postala je nepodnošljiva, jer je Francisko prodao prava za pisanje knjige i snimanje TV serijala o Huanovom slučaju. Dok je on pregovarao u Madridu sa televizijom, Antonija je ležala u bolnici. Protivila se ideji da se snimi film, ali kako je bila prikovana za krevet, nije bilo načina da zaustavi supruga.

Holgado je rekao da je pristao na ugovor jer su mu na televiziji rekli da će snimiti film sa ili bez njegove saglasnosti, ali mu porodica nije verovala. Kada je kući doneo 36.000 evra Antonija ga je optužila da zarađuje na porodičnoj muci.

- Prostituisao se ubistvom sina - bila je besna Antonija.

Film "Otac hrabrost" prvi put je emitovan u martu 2002. U filmu je predstavljeno kako je porodicu Holgado u teškim trenucima predvodio hrabar otac koji je činio neverovatne stvari da bi saznao ko mu je ubio sina.

Mučenje, bol, nada, i na kraju ništa

Vrhovni sud Španije je 2000. godine uvažio žalbu porodice i naložio ponovno suđenje. U oktobru i novembru 2003. pred sudom su preslušane sve Holgadove trake. Ovog puta nije bilo publike u sudnici, samo par novinara i Francisko koji je verovao da će ovog puta sve biti drugačije.

Ipak, na kasetama nije bilo ničeg značajnog. Bili su to sati "baljezganja iz kafane" i nerazumljivi snimci iz vozila. Tužilac nije uspeo da spoji ništa smisleno i upotrebljivo sa tih kaseta i 3. decembra 2003, sva četvorica su ponovo oslobođena optužbi za ubistvo. Sva nada porodice da će ubice konačno biti privedene pravdi pala je u vodu.

Naredne godine Francisko i Antonija su se razveli, ali su nastavili da se svađaju u javnosti i da se pljuju po novinama. Ona je tvrdila da njen muž nikad nije voleo Huana, da je bio loš otac. Deca su zauzela majčinu stranu i vremenom prestala da komuniciraju sa ocem.

Nakon razvoda svako za sebe se "borio za Huana". Nakon što je sud odbio drugu žalbu, Antonija je štrajkovala glađu ispred benzinske pumpe gde joj je sin ubijen, a Francisko je pisao grafite na zgradama vladinih institucija. I jedan i drugi su bar jednom nedeljno išli u stanicu da vide da li ima novih detalja o slučaju, i tešili porodice kojima su deca ubijena.

Kako nije bilo novih dokaza ni suđenja, tako su i mediji zaboravili na Holgadove. To je Franciska učinilo da se oseća napušteno. Više nije bilo porodice da ga voli, ali ni javnosti da ga teši. Uživeo se u ulogu sveca, ali on više nikog nije interesovao.

Nije odustao do samog kraja

Kako bi ponovo skrenuo pažnju na sebe u decembru 2008. je stao na šine na Glavnoj železničkoj stanici u Herezu. Ispred voza je postavio džinovski transparent na kojem je pisalo: "Huan Holgado, 22-11-95, 13 godina bez Huana, 13 godina bez pravde".

Na šinama je sedeo 40 minuta, pridružila mu se i šačica ljudi, a onda ih je policija sve rasterala. Posle mesec dana istrčao je na fudbalski teren tokom važne utakmice, držeći u rukama isti transparent i beli karanfil. Pred televizijskim kamerama, 7.000 gledalaca na tribinama, dvojica igrača su ga izvela sa terena dok su mu svi aplaudirali.

- Šta je ovaj otac preživeo je nezamislivo. Moramo da ga podržimo na svaki mogući način - rekao je kapetan fudbalskog tima Antonio Kale nakon utakmice.

U maju 2009. policija je zatvorila slučaj usled nedostatka dokaza. Novine su tad izvestile o tome navodeći da je tu kraj priče. Međutim, za roditelje nije mogao biti kraj i neće biti dokle god ubice ne budu iza rešetaka.

U oktobru 2015, Holgado je pešačio 600 kilometara do Madrida u beloj majici sa likom Huana. Tad je imao 71 godinu. Išao je autoputem i prašnjavim drumovima zahtevajući da ga na razgovor primi ministar pravde Rafael Katala.

Prethodnih šest godina njegovog života bilo je zaista teško. Oboleo je od srca, tužio je suprugu za uznemiravanje. Sada se bližilo i 20 godina od Huanovog ubistva, ako ne osude njegove ubice - slučaj zastareva. Morao je nešto dramatično da uradi.

Umesto da odleti u Madrid na sastanak sa ministrom, hteo je da svet obrati pažnju, pa je početkom 2015. krenuo da organizuje marš za pravdu. To nije bio marš za Huana, već je pozvao na protest u ime svih porodica koje nisu znale koje ubio njihovu decu.

U šetnju je krenuo 28. septembra, i to od pumpe gde je Huan ubijen. Pešačio je kroz Sevilju, Kordobu i Toledo... Na putu su ga pratili građani, lokalni političari, a potom su za njim krenuli i mediji. Oko 30.000 ljudi na Fejsbuku je pratilo njegov napredak. Samo je Antonija bila kivna. "To tako liči na njega", govorila je.

Čudesan preokret, ali zamalo

Polovinom oktobra je seo sa ministrom, koji je bio veoma empatičan i saslušao je molbe starca koji traži pravdu za sina. Obećao je da će ponovo pogledati predmet, iako ne može zvanično da ga opet proglasi otvorenim. Pet dana pre nego što će slučaj da zastari, slučaj je prebačen sa nacinalne policije na Civilnu gardu. U roku od nekoliko dana desio se preokret.

Otisak prsta sa krvavog tetrapaka, koji je ranije odbačen kao dokaz, poklopio se sa otiskom Agustina Moralesa, "starog narkomana" i znalca policije, koji je u vreme ubistva živeo u blizini pumpe. Međutim, ispostavilo se da je umro u zatvoru 2006. godine.

U junu 2016. je sud naredio da preostala 22 otiska sa mesta zločina u uzorci DNK budu ponovo analizirani. Otisci nikad nisu upoređivani sa podacima u međunarodnoj bazi. Sudija je tražio i da se odeća Huana Holgada ispita kako bi se pronašli tragovi DNK, kao i da se ispitaju još neki uzorci na DNK.

Holgadosovi su bili svesni da je ovo poslednja šansa. Ipak, ni ova nova istraga nije urodila plodom. Od 22 otiska, 11 nije moglo da bude analizirano, a preostali nisu odgovarali nikome iz Interpolove baze. Otkriveno je i da je Huanova odeća uništena deset godina ranije po nalogu suda, a DNK koji jeste prikupljen na mestu zločina se nije poklapao ni sa jednim u bazi.

Slučaj ubistva Huana Holgada je još jednom bio zatvoren.

Nakon ovoga Holgado je nastavio da odlazi sin na grob svakog dana. Kleo se da će pešačiti do Međunarodnog suda pravde u Starzburu...

Ubica Huana Holgada još nije pronađen, a Antonija je prošle godine, uoči 25-godišnjice ubistva sina medijima rekla da bi možda bilo vreme da policija testira njenog bivšeg supruga i uzme njegove otiske.

(Telegraf.rs)