Fajzer je osnovao preduzimljivi Nemac, počeo je s lekom protiv glista, prodavao sastojak Koka-Koli

čarls Fajzer je 1880. počeo da proizvodi limunsku kiselinu od koncentrisanog limunovog soka i limunskog citrata uvezenih iz Italije i limunska kiselina postala je jedan od Fajzerovih najprodavanijih proizvoda

I dok milioni ljudi širom sveta zbunjeno iščekuju vakcinu protiv korone, ne znajući kome bi više verovali, marketinški posao koji je obavila američka kompanija Fajzer čini se da ubire plodove.

Preporučujemo

Fajzerova vakcina, po svemu sudeći, trenutno vodi na listi najpoželjnijih i tako još jednom potvrđuje neverovatnu žilavost i prodornost tog brenda koji, premda nosi ime svog osnivača Čarlsa Fajzera, u upravljačkim strukturama Fajzera već 80 godina nema nikoga iz te porodice. Zadnji je bio Čarlsov najmlađi sin Emil Fajzer, piše Slobodna Dalmacija.

Danas kompaniju Fajzer u vlasništvu drže investicioni fondovi s udelom od oko 39 posto, dok je ostatak u rukama institucionalnih ulagača, banaka, penzionih fondova i sličnih institucija. Prema podacima od pre izbijanja pandemije, ova multinacionalna kompanija koja zapošljava više od 80.000 ljudi širom sveta, ostvaruje godišnje gotovo 52 milijarde dolara prihoda i 16,3 milijarde dolara zarade.

A prva Fajzerova zarada nastala je zahvaljujući sredstvu protiv crevnih napasnika, jednostavnije rečeno – "gu*nih crvića"! Taj lek delo je u prvom redu promućurnog Čarlsa Fajzera, farmaceuta i njegovog rođaka, poslastičara Čarlsa F. Erharta, nakon što su obojica iz Nemačke došla u Ameriku iz grada Ludvigsburga. U Njujorku su, u bruklinskoj četvrti Vilijamsburg, mladići odmah amerikanizovali svoja nemačka imena - Karl Kristijan Fridrih Fajzer i Karl Fridrih Erhard – i osnovali firmu uz pomoć 2.500 dolara koje im je pozajmio Fajzerov otac.

Put preko okeana

Ali, na šest nedelja dugu plovidbu u Ameriku mladići – jedan s 25, a drugi tek tri godine stariji – nisu otišli grlom u jagode.

Fajzer, sin jedinac uglednih roditelja, vlasnika lokalne apoteke, dugo se pripremao za prelazak okeana, učio engleski, proučavao zakonodavstvo, istraživao prilike koje će ga dočekati u novom svetu, dopisivao se s brojnom nemačkom iseljeničkom zajednicom koja je posebno aktivna bila upravo u Vilijamsburgu i tačno znao gde i zašto ide.

U to vreme, naime, 1848. godine, u Evropi je bilo turbulentno stanje koje je rezultiralo revolucijom poznatom kao Proleće naroda, a austrijsko carstvo i prusko kraljevstvo borili su se za prevlast nad brojnim nemačkim, tada još neujedinjenim državicama. U Frankfurtu je izbio ustanak koji je ugušila pruska vojska, a ustanak u Berlinu ugušen je u decembru 1848.

Za mladog farmaceuta Amerika se činila kao puno bolje rešenje, pogotovo stoga što u to vreme Amerika naučno, posebno na području hemije, medicine i farmacije, Evropi nije bila ni do kolena.

Na primer, te godine je u čitavoj zemlji koju danas znamo kao SAD samo 1.000 ljudi radilo u hemijskoj industriji, a higijenski i zdravstveni standardi nisu se mogli ni uporediti s nemačkim. To je moglo značiti samo jedno – Fajzerov uspeh, uz njegovo znanje i poslovnu vrednoću i uz očev početni kapital koji bi danas vredeo nekih 70.000 dolara, bio je očekivan.

U ratu s gu*nim crvićima

Ispočetka su mladi rođaci i poslovni partneri radili sve iz zgrade koju su unajmili u Vilijamsburgu i gde će i dugo godina kasnije biti sedište firme "Chas. Pfizer & Co. Inc" koja je proizvodila ono što su Fajzer i Erhart "mućkali".

Krenuli su s proizvodnjom santonina, a reč je o aktivnom sastojku biljne vrste "artemisia cina" koji nije ni u Americi bio nepoznat. Reč je o jednoj vrsti azijskog pelina pa su nastojanja američkih lekara da ga daju pacijentima s "gu*nim crvićima" ili glistama slabo prolazila. Lek je, jednostavno, bio odvratnog ukusa!

Ali, Fajzer i Erhart genijalno su spojili svoja dva zvanja i napravili ukusne bombončiće budući da je Erhart dobro znao kako poslastičarski da obradi gorke sastojke i upakuje ih u privlačno ruho. Za bombonama su počela da posežu i deca bez dečjih glista!

Novac je počeo da pristiže u ozbiljnim količinama pa je 10 godina nakon dolaska u Ameriku Čarls Fajzer otišao kući u Nemačku i, kako to već ide, izabrao Anu Hauš, 16 godina mlađu devojku i oženio se njom u rodnom gradu, odveo je sa sobom, napravio šestoro dece i živeo srećno do kraja života. Rođak Erhart je oženio Fajzerovu sestru Fani pa su tako svoje sudbine trajno vezali i poslovno i porodično.

Istina, nisu računali da mlade žene dovode u Ameriku u kojoj će uskoro početi Građanski rat. Ali, za razliku od 175.000 nemačkih imigranata koji su se borili na strani Unije, Čarls Fajzer i njegov zet u rat nisu otišli.

Lekovi i oružje u Građanskom ratu

Štaviše, država je, suočena s velikim ratnim stradanjima u kojima je poginulo više od milion Amerikanaca, proizvodnju lekova stavila odmah uz bok proizvodnji oružja pa je Fajzer na ratu zaradio veliki novac. Proizvodio je lekove za ublažavanje bolova, sredstva za dezinfekciju rana, tablete za nesanicu, lekove za sifilis, lekove protiv dizenterije...

Država mu je uvođenjem visokih carina na uvoznu robu koje su išle do čak 47 posto išla na ruku. Fajzer je uvideo priliku za razbijanje evropskog monopola na rafinisanim tartarima. Reč je o kalijumovom bitartratu, obliku praha vinske kiseline koji se nalazi prirodno u mnogim biljkama, ali se takođe formira i tokom procesa proizvodnje vina pa je, jednostavno stružući talog s vinskih bačvi, Fajzer zapravo kupovao otpad i pretvarao ga u široku lepezu proizvoda potrebnih u proizvodnji boja, hrane, lekova...

Niski troškovi radne snage u tim zemljama Francuskoj i Italiji do tada su osiguravali dominantnu ulogu u proizvodnji vinske, a potom i limunske kiseline, ali 1863. Fajzer je počeo da uvozi sirove tartare, a potom da ih pročišćava u sopstvenoj fabrici. Sirovi tartari bili su jeftini, bili su u osnovi otpadni materijali, ali mogli su se preraditi u proizvode koji su imali visoku cenu.

Limunska kiselina za Koka Kolu

Visoke ratne carine održale su se i u godinama koje su usledile osiguravajući Fajzeru kontinuiranu konkurentsku prednost. Do 1871. Fajzerova prodaja dosegla je oko 1,4 miliona dolara, što bi danas vredelo gotovo 30 miliona. On je 1880. počeo da proizvodi limunsku kiselinu od koncentrisanog limunovog soka i limunskog citrata uvezenih iz Italije i limunska kiselina postala je jedan od Fajzerovih najprodavanijih proizvoda, posebno u rastućoj industriji bezalkoholnih pića koja ju je koristila kao aromu.

Godine 1891. zet Čarls Erhart je umro, a Fajzer je za 119.350 dolara, koji bi danas vredeli više od tri miliona, otkupio njegovu polovinu firme. Tako je Fajzer u potpunosti postao vlasništvo Čarlsa Fajzera. On je postao glavni dobavljač limunske kiseline za dva kultna proizvoda, za Coca-Colu i Dr. Pepper.

"Lekoviti" napitak

Naime, farmaceut iz Atlante Džon Pemberton ranjen je u građanskom ratu pa je, nastojeći da izleči nervozu i glavobolju, stvorio napitak koji se mešao s gaziranom vodom.

Lek se smatrao efikasnim i počeo se prodavati u apotekama, odnosno u "drogerijama" – tako je 1886. izumljena Coca-Cola, blagotvorna mešavina sode, limunske kiseline, kokaina i kola oraščića, poznatih i po njihovom afrodizijačkom svojstvu.

Drugi stručnjak, Čarls Alderton, izumeo je Dr. Peppera 1885. godine mešajući apotekarske i voćne mirise, dodajući im razne sirupe sa sodom iz "česme" u svojoj apoteci... U to vreme, naime, u apoteke se išlo i zbog lekova, ali i zbog napitaka za podizanje raspoloženja.

Niko nije postavljao pitanje zašto neka bezalkoholna pića tako divno deluju na ljude, a kako su se ljudi, što zbog dobrog ukusa tih pića, što zbog sastojaka koja su, danas to znamo, izazivala zavisnost, trgovina je cvetala sve do 1906, kad je saveznim zakonom ograničena upotreba kokaina i sličnih sastojaka pa je današnja Coca-Cola tek bleda slika onog pića u kom su, uz Fajzerovu limunsku kiselinu, uživali Amerikanci s početka prošlog veka. Ostalo je ime, ali ne i kokain i čarobni oraščići, dopremljeni iz Afrike.

Smrt u 82. godini

Nakon smrti Čarlsa Fajzera 1906, kad je on sa 82 godine pao niz stepenice u svojoj letnoj rezidenciji, firmu je neko vreme vodio njegov stariji sin koji se, međutim, brzo pokazao nedoraslim zadatku.

Fajzer je potom neko vreme vodio i Džon Anderson, jedan od dugogodišnjih radnika kompanije, da bi konačno Fajzer preuzeo Emil Fajzer, koji je na čelno mesto u firmi došao sa samo 22 godine.

On se junački trsio sve do smrti 1941. ne bi li uskladio svoje poslovne obaveze sa strašću za konjskim trkama i igranjem pola pa je, neoženjen i bez dece, testamentom 236.250 dolara poklonio zaposlenima svoje firme, bilo ih je 242, "u znak zahvalnosti za dugogodišnje druženje, saradnju i prijateljstvo".

Nakon Emila, u Fajzeru više nije bilo nijednog Fajzera na bilo kojoj odlučujućoj funkciji, a tako je i danas.

(Telegraf.rs)