Stravična priča o kamionu smrti punom leševa: U mrtvačnici nije bilo mesta, onda je nastao horor

Za čitav slučaj se saznalo kada je šleper koji je vukao hladnjaču zaglavio u blatu kraj puta, a meštane je privukao stravičan vonj

U predgrađu Gvadalahare u rano jutro 15. septembra 2018. godine, šleper sa prikačenim kontejnerom zaglavio se u blatu kraj državnog puta. U pitanju je bila hladnjača u kojoj može da se čuva oko 18 tona materijala na temperaturi do minus 40 stepeni. Kontejner je bio beo, a na njemu je bio iscrtan nasmejani meda u plavoj majici sa podignutim palcem.

Preporučujemo

Ovakav kontejner meštani su često viđali u kraju, ali ovog puta ih je do vozila privukao vonj. Čitav kraj se gušio od smrada koji je dolazio iz tog šlepera. Meštani su majicama pokrivali nos i govorili kako smrti na trulu ribu i kupus, neko je pominjao životinjske leševe... Šleper se tu zaglavio oko 19 časova veče pre, ali je smrad do jutra sve izjurio iz kuća. Kamion je bio opasan policijskom trakom, a svuda okolo trčkali su zvaničnici i sve šaputali u mobilne telefone. Nije bilo dvojbe, nešto ozbiljno se događa.

Građani su sada već bili uvereni da su unutra leševi. Ono što nisu znali jeste da je kamion pun ljudskih ostataka.

Smrljivi poklon nije stigao od narko-kartela, već od vlasti

Tlahomulko je jedno od najopasnijih područja Gvadalahare, glavnog grada savezne države Halisko. Mesec dana pre nego što se šleper zaglavio u blatu, vlasti su otkrile tri masovne grobnice nekoliko milja odatle. Iskopali su na desetine osakaćenih tela. Tu su bile pokopane žrtve poslednjeg obračuna narko-bandi u Meksiku, a rat je počeo 12 godina ranije. U Halisku je od 2006. do 2018. godine ubijeno više od 13.500 ljudi. Ulica Tlahomulka bile su zgodno mesto za "odlaganje" tela.

Dok su uznemireni građani stajali nedaleko od šlepera, temperatura napolju je rasla, a smrad je postao nepodnošljiv, a onda je iz kontejnera krenula da curi lepljiva, smrdljiva tečnost. Tada su svi shvatili o čemu se radi.

- Terajte to odavde, pa unutra su leševi - urlali su ljudi uglas.

Bili su upravu. Iza medinog osmeha krili su se ostaci 273 osobe. Tela su bila u stanju raspadanja. Ipak, građani nisu znali da im nisu narko-karteli ostavili ovaj smrdljivi paket ispred vrata, već su u pitanju bile vlasti.

Strašna istina o skladištenju tela

U svom domu Luis Oktavio Kotero je bio na mukama. Bila je to 2016. godina i on je već godinu dana bio na čelu Instituta za nauku i forenziku u Halisku. Bio je zadužen za devet državnih mrtvačnica, u kojima više nije bilo mesta da se skladište tela. Na stolu su stajali izveštaji u kojima jasno piše da je u centralnoj mrtvačnici Instituta smešteno 250 tela više nego što su kapaciteti.

Kada je preuzimao funkciju, bio je svestan kakav ga izazov čeka. Od početka sukoba između narko-kartela od 2006. godine u Meksiku je beležen sve veći broj ubistva, zbog čega su mrtvačnice bile prepune. Danas više od 38.000 neidentifkovanih tela smešteno je u mrtvačnicama širom zemlje. Na hiljade porodica i dalje čekaju da saznaju istinu o svojim nestalima, a u državi je prijavljeno više od 70.000 nestalih lica.

- Trenutni sistem nije pravljen za ovaj obim nasilja kakav imamo danas. Ovo je moglo da funkcioniše u Meksiku pre 20 godina - kaže za Guradian Anselmo Apodaka, bivši direktor Državnog sektora za forenziku.

U vreme kada je Kotero došao na funkciju, rat kartela je besneo. Za prva četiri meseca 2015. godine njegovo osoblje je izvršilo 1.200 obdukcija. Toliko je bilo urađeno tokom čitave 2014. godine. Kotero za Guradian kaže da je vladao haos, a da on nije znao kako da reši problem.

Neko drugi bi na njegovom mestu spalio tela koje niko od članova porodice nije došao da preuzme. Kada telo stigne u državnu mrtvačnicu, u teoriji bi trebalo da bude skladišteno u hladnjači do obdukcije. Stručnjaci bi potom trebalo da ispitaju telo pokojnika, da uzmu DNK uzorke, pregledaju tetovaže, ožiljka zube... Međutim u Halisku su od 2006. do 2015. godine u mrtvačnici završila tela 1.571 neidentifikovane osobe, a DNK uzorci uzeti su samo od 141. Kada bi kremirali ostatke neke porodice nikad ne bi dobile odgovor šta se dogodilo sa njihovim voljenima.

Istraga je pokazala da su se kremacije vršile do sredine 2015. godine, uprkos zakonu koji je usvojen 2013. kojim je ta praksa zabranjena. Međutim, početkom 2016. Kotero je zabranio da se kremiraju tela i krenuo je da ih smešta u ostave kraj centralne mrtvačnice. Uslovi u tim ostavama bile su daleko od propisanih, pa su tela ubrzo počela da se raspadaju.

Kotero je krivio vlasti isto koliko i kartele zbog situacije u kojoj se grad našao. Već je prošlo 10 godina od početka sukoba a radnici u mrtvačnici nisu dobili nikakvu pomoć. On je neprekidno slao dopise da se prošire groblje i zahtevao da im se obezbedi još hladnjača za skladištenja tela, ali nikad nije dobio odgovor. Situacija je postala toliko dramatična da je na kraju fotografisao tela nagomilana jedna preko drugih i slao ih državnim zvaničnicima zahtevajući hitnu akciju.

U maju 2016. iz kancelarije državnog tužioca stigao je predlog rešenja. Rekli su da će osloboditi 200 grobnih mesta u Tonali, koja se nalazi na oko 20 kilometara od Gvadalahare. Ta mesta su brzo popunjena. Tada je stigao drugi, prilično šokantan predlog - da kancelarija tužioca iznajmi od privatnika hladnjaču, koja će stajati na placu centralne mrtvačnice.

Kotero se nije protivio toj ideji. Bio je svestan da se kolege iz Gerere, Duranga, Tamaulipasa i drugih mesta tako dovijaju. Znao je da će njegovim ljudima biti lakše da rade ukoliko ukloni tela iz centralne mrtvačnice. Istog meseca iz kancelarije su kontaktirali firmu "Logistica Montes", koja se bavila iznajmljivanjem hladnjača za skladištenje voća, povrća i drugih kvarljivih namirnica.

Vlasnik kompanije, koji je odbio da govori za medije, zamoljen je da jednu hladnjaču doveze na državni plac. Dobijao bi 50 evra dnevno, a hladnjača bi bila iznajmljena na duži vremenski period. Navodno je kasnije policiji rekao da u početku nije znao da će u hladnjaču smeštati leševe. Za to je, navodno, saznao tek posle šest meseci.

Kako su napunili hladnjaču

Tako su u maju prva tela prebačena iz centralne mrtvačnice u mobilnu hladnjaču koja je bila parkirana na placu. Neka tela su u mrtvačnici bila više od godinu dana. I dalje nije bilo jasno ko je zadužen za to šta će biti dalje sa tim telima, ko treba da odluči gde će ona biti sahranjena, i ko će tela čuvati pre nego što budu pokopana. Kotero je tražio da se to pravno sve reši i posle osam meseci, u januaru 2017. godine, i zvanično je potpisan ugovor o najmu hladnjače.

U tom ugovoru je pisalo da kancelarija državnog tužioca i Institut za forenziku iznajmljuju mobilnu hladnjaču kako bi se smanjio pritisak na mrtvačnice dok se ne oslobode mesta na lokalnim grobljima. Oba potpisnika su se usaglasila da je u pitanju privremena mera i da će hladnjača biti korišćena najviše do godinu dana, dok državni tužilac ne pronađe trajno rešenje.

Početkom naredne godine situacija je bila još gora. Do tada je već stigla preporuka međunarodnog Crvenog krsta da patolozi godišnje ne obavljaju više od 180 obdukcija, a prema rečima nadležnih svaki patolog u Gvadalahari je u proseku godišnje obavljao 300 obdukcija. Uslovi u kojima su radili bili su katastrofalni. Došli su maltene do situacije da više nisu mogli da "odvoje žive od mrtvih", te su radnici bili izloženi zarazi. Često nisu imali neophodna sredstva za sterilizaciju, a tela su znala da leže jedna preko drugog, prekrivena najlonom.

Ovo je otežavalo i porodicama da identifikuju svoje mrtve. Mnogima bi rekli da se vrate za nekoliko nedelja kada se steknu uslovi za identifikaciju. Ono što Lučero Pikardo nije znala jeste to da je telo njene sestre Sandi bilo ubačeno u kamion... Prošlo je nekoliko sedmica pre nego što je sestru uspela da identifikuje po tetovaži na ruci. Ostatak tela je bio u takvom stanju da nisu hteli ni da joj ga pokažu.

Kotero je i dalje insistirao da se uloži u izgradnju novih objekata i u obuku patologa. Međutim, kako kaže za Guardian, "svi su na njegove zahteve bili gluvi". Tvrdi da tu "nije mogla da se vrti lova ni da se pravi imidž"...

Tada je već počeo da ulazi u ozbiljne sukobe sa policijom i tužilaštvom. Stvari su se zakomplikovale kada je skrenuo pažnju da nije dobro urađena istraga o smrti troje studenata koji su kidnapovani i ubijeni. Vlasti su saopštile da su tela studenata ubačena u burad sa kiselinom i da ostataka nema. Kotero je pred novinarima rekao da u taj scenario nije siguran jer "njegov tim forenzičara nije pronašao dokaze da su tela ubačena u kiselinu i nisu pronašli nikakve ostatke".

Bio je svestan da sebe izlaže opasnosti zamerajući se nadležnima. U Meksiku si u opasnosti kome god da se zameriš. Ili te jure karteli, ili oni bliski vlastima. Nekoliko meseci kasnije njegova ćerka Indira (38) je misteriozno nestala. Ona i njena prijateljica poslednji put su viđene kako napuštaju parking jednog restorana. Policija nije imala nikakav trag... Ubrzo su i njemu lično počele da stižu pretnje. Rečeno mu je da će mu i starija ćerka nestati. Do dana današnjeg je nije pronašao, niti zna ko stoji iza njene otmice. Tako je postao samo još jedan roditelj koji ne zna sudbinu svog deteta u Meksiku.

Nema mesta na grobljima, daj drugu hladnjaču

Do polovine maja 2018. godine u centralnim i regionalnim mrvačnicama u Halisku bilo je smešteno 1.468 tela. Nigde nije bilo mesta da ih adekvatno čuvaju. U međuvremenu podignut je još jedan objekat u centralnoj mrtvačnici  za 100 tela, a unutra je već bilo 444. Nekad su u mrtvačnicu stigla još 2016. godine.

Kotero je do tad već bio nemoćan i besan. Svađao se i sa tužiocem i sa političarima. Opet je slao slike tela koje se raspadaju, ovog puta uz preteće poruke. Jedan od radnika u kancelariji tužilaštva svedočio je da mu je od Kotere stigla poruka sledeće sadržine: "Ukoliko ne pomerite ovaj j**** kontejner, parkiraću ga ispred glavne zgrade državnog tužilaštva u Gvadlahari".

Početkom avgusta vrhuška u tužilaštvu sela je da razgovara sa nadom da će pronaći rešenje. Svesni su bili da je hladnjača u dvorištu već više od godinu dana. Do sada je trebalo da su uveliko pronašli mesto da sahrane ostatke 273 osobe. Ipak, groblja su bila puna. Umesto da prošire groblje, došli su na drugu ideju - da iznajme još jednu hladnjaču.

Tu su naišli na novi problem. Ako doteraju novi šleper, gde će da smeste prvi. Dvorište Instituta nije bilo dovoljno veliko da u njemu stoje dve hladnjače. Isto tako, neprijatan miris koji se širio odatle pretio je da izazove pažnju. Prvu hladnjaču je trebalo preparkirati, ali gde? I ko da preuzme odgovornost za to?

Tako je odlučeno da 31. avgusta 2018. godine hladnjača u kojoj su skladištena 273 tela bude preparkirana iz dvorišta mrtvačnice i prebačena do privatnog hangara udaljenog par kilometara odatle. Ova odluka je sprovedena bez ikakve zvanične dokumentacije.

Šleper je bio parkiran tamo dve nedelje, ali uslovi u hangarima nisu bili zadovoljavajući da se u njima skladišti skoro 300 tela, pa su lokalci počeli da se žale na smrad. Gradonačelnik La Duraznere, mesta gde je šleper završio, počeo je da se žali državnom vrhu. Bilo je jasno, šleper mora opet da krene na put.

Iz Tužilaštva su naložili da se hladnjača preparkira do hangara za skladištenje dokaza koji se nalazi u industrijskoj zoni Gvadalahare. Šleper je 14. septembra protutnjao kroz grad, a građani su gledali u prolazu u beli kamion sa nasmejanim medvedom iscrtanim na kontejneru ni ne sluteći da su unutra leševi koji se raspadaju.

Prema izveštajima policije, šleper je stigao do hangara oko 16 časova, kada su vozač i suvozač ustanovili da ne mogu da uđu u hangare jer je gornji deo kapije previše nizak i šleper ne može da prođe. Hitno su pozvani inženjeri koji su počeli da mere vrata i da smišljaju kako bi mogli da ih prošire. Onda je počela da pada kiša i doneta je odluka da sa poslom nastave sutra. Međutim, temperature su bile neumoljive. Iako je pljuštalo, napolju je bilo 27 stepeni i smrdljiva tečnost je počela da curi iz kamiona.

Tada je vlasnik kamiona ponudio da šleper preveze na jedan plac u predgrađu. U izjavi policiji je rekao da je i ranije tamo skladištio razne stvari, a da nema ljudi koji žive u blizini. Tužilaštvo je prihvatilo njegov predlog i šleper je ubrzo krenuo u pravcu juga.

Plac je bio udaljen nekih dvadesetak kilometara od magacina za dokaze, ali kada se vozač približavao krajnjem odredištu, zaglavio se u blatu koje se napravilo zbog jake kiše. Vozač je u panici napustio vozilo i otrčao u kancelariju tužilaštva po pomoć. Do 21 sat iz Tužilaštva su poslali traktor da grdosiju sa telima izvuče iz blata, ali vozač nije smeo da krene dalje ka placu jer bi se opet zaglavio. Nije mogao ni da se vrati do magacina, jer inženjeri nisu rešili problem vrata.

Do tada su znatiželjni meštani već počeli da se okupljaju. Neki su shvatili da se nešto "muti", jer je policija ogradila područje trakom. Počeli su da prete da će zvati medije. Nešto pre ponoći prve kamere su stigle, a besni građani su počeli da prete da će zapaliti šleper ukoliko ga ne preparkiraju do jutra.

Policija je čitave noći čuvala hladnjaču, a oko 11 sati narednog dana stigao je drugi traktor. Građani su u šoku gledali kako vuče hladnjaču iz koje curi smrdljiva braon tečnost. Posle 48 sati, tužilaštvo je donelo odluku da se kamion ponovo vrati u dvorište instituta.

Iako su građani Meksika navikli na svakakve gadosti, bili su šokirani kada su saznali kako su vlasti skladištile tela. Nekoliko stotina demonstranata okupilo se ispred kapija Instituta i zahtevali su da tela budu propisno sahranjena.

- Oni nisu đubre, ti ljudi imaju svoja imena - urlali su pred kapijom.

Kako protesti nisu prestali 21. septembra sa Univerziteta u Meksiku stigla je dr Ana Pamela Romero, forenzičar antropolog. Došla je u ime Komisije za pomoć žrtvama koju je angažovala sama Vlada da ispita "razmere skandala". Ona i njen tim trebalo je da ispitaju kako je hladnjača sa neidentifikovanim telima završila u naseljenom području gusto naseljenog grada.

Kada su dr Ana i njeni saradnici otvorili vrata prve hladnjače, videli su tela u crnim plastičnim kesama nabacane jedno na drugo. Od silnog truckanja, tela su popadala po kamionu. Na podu hladnjače je bila gusta tečnost za koju su se lepile gumene čizme forenzičara.

Eduardo Mota, glavni mrtvozornik u Institutu je kasnije branio svoje kolege šaljući dopise komisiji za zaštitu ljudskih prava. Tvrdio je da je temperatura u hladnjačama bila odgovarajuća i da su tela bila lepo poređana. Doktorka Romero je rekla da je do haosa došlo verovatno usled pomeranja hladnjače, te dodala da je trebalo "bolje organizovati transport".

Guverner Aristotes Sandoval i njegov kabinet za sve su okrivili "nesposobni institut". Kotero je 18. septembra bio razrešen dužnosti, a dva dana kasnije otkaz je dobio i vrhovni tužilac Raul Sančez. Obećao je da će biti sprovedena temeljna istraga.

Mediji su napravili na stotine priloga i ispisali na stotine članaka. Prošlo je više od dve godine nakon što je ovaj slučaj dospeo na naslovnu stranicu gotovo svih svetskih medija, ali pred sudom se našao samo jedan državni službenik. Ipak, on nije osuđen za loše postupanje sa telima preminulih, već za malverzacije sa novcem koji je uplaćivan privatnoj firmi za iznajmljivanje i održavanje hladnjače.

Ipak, neke stvari su se u međuvremenu promenile. Gustavo Kezada, čovek koji je seo u Koterovu fotelju, kaže da je sada situacija pod kontrolom. Tvrdi da se iz budžeta godišnje izdvaja oko milion evra više za potrebe Instituta, te da su zaposlena još 92 forenzičara, te da su povećani kapaciteti hladnjača i da sada mogu da skladište 479 tela, a ne 100 kao nekad. Kaže i da Institut više ne koristi mobilne hladnjače u vanrednim situacijama.

Jedna stvar ostala je nepromenjena. U mrtvačnicu i dalje pristižu tela neidentifikovanih osoba... Kotero danas kaže da ne oseća nikakvu odgovornost za ono što se dogodilo 2018. Kaže da tela nisu bila u njegovoj nadležnosti nakon što bi obdukcije bile urađene. Kaže da nije hteo da bude žrtveno jagnje. Ipak, i dalje se protiv njega vodi proces, a on sve vreme odbacuje optužbe.

Na pitanje zašto je čekao da ga otpuste i zašto sam nije dao otkaz kada je video da vlast nema sluha, tvrdi da je ostao na Institutu za slučaj da se pojavi telo njegove ćerke. Nikad nije, bar ne zvanično. Ipak, postoji mogućnost da Indira i jeste završila u toj mrtvačnici, i da se njeno telo našlo u gomili stotine drugih neidentifikovanih žrtava.

Kako prenosi Guardian, sporne hladnjače su očišćenje i sklonjene do sredine novembra 2018. Od 322 tela koja su bila smeštena u dva kamiona, 48 je identifikovano i predato porodica. Preostalih 274 je sahranjeno na dva gradska groblja.

(Telegraf.rs)