"Talas je nosio ljude, visio sam na drvetu, voda mi je ledila kosti": Sećanje Kurosave na Fukušimu

Kurosava i dan danas obilazi drvo koje mu je spaslo život. Jednom je čak ponovo pokušao da se popne na njega

Keniči Kurosava popeo se na jedno drvo pokušavajući da spase sebe od vode koja je nadolazila i nosila sve pred sobom. Njegovo sećanje na 11. mart 2011. godine, kada je Japan pogodio zemljotres jačine 9 stepeni po Rihteru i dalje je veoma živo.

Preporučujemo

Razoran zemljotres pratio je stravičan cunami, čiji talasi su dostizali visinu i do 15 metara. U trenu je nestalo sve...

Cunami je sravnio grad Išinomaki u kojem je Kurosava živeo čitav život. Nekoliko minuta pre nego što će talas visine 10 metara da potopi grad on se popeo na jedan bor, za koji se satima grčevito držao dok je voda odnosila sve ono što su on i njegove komšije, prijatelji i rodbina decenijama sticali. Tada je imao 40 godina...

"Voda mi je ledila kosti"

- Imao sam osećaj da sam usred okeana. Voda je bila toliko hladna da mi je ledila kosti - priča Kurosava koji poslednju deceniju svoj život gradi ponovo, od nule.

Dok je pokušavao da korača kroz vodu koju mu je tada dosezala do kolena, gledao je kako ljudi vrte volane u prazno dok voda odnosi njihova vozila niz drum. Gledao je i kako džinovski talas u trenu odnosi ljude koji su pokušavali da se spasu na isti način kao i on.

Satima je Kurosava drhtao u ledenoj vodi, na temperaturi ispod nule. Mislio je na svoju suprugu, koju je uspeo da čuje samo na 15 sekundi dok je još bio na suvom, a onda se veza prekinula. Kada je počelo da sviće čuo je u daljini kako neko doziva pomoć poslednjim atomima snage. Kaže da ne zna da li je ta osoba preživela, ali je on, pukom srećom, uspeo da preživi jednu od najvećih katastrofa u istoriji sveta.

U potresu i cunamiju koji je usledio poginulo je više od 18.000 ljudi. Ali, tu nije bio kraj mukama za Japance, tri dana nakon prve katastrofe, usledila je nova - topljenje jezgra u nuklearki Fukušima Daiči. Samo 50 minuta nakon zemljotresa talas visine preko 10 metara probio je zaštitni zid fabrike i potopio reaktore. Sistemi za hlađenje i generatori su prestali da rade... Usledilo je neizbežno, radioaktivne čestice su počele da cure... Na stotine hiljada ljudi je bilo evakuisano. Gradovi u blizini elektrane već deceniju su pusti, u njima gotovo niko ne živi.

Na desetogodišnjicu tragedije u bolu, ali na distanci zbog pandemije, obeležavaju dan koji je devastirao Japan. U 14.46 po lokalnom vremenu minutom ćutanja biće odata počast stradalima. Upravo je u taj čas zemljotres udario pre deset godina.

Iako su mnogi ostali bez svega što su sticali, mnogi preživeli su nekako uspeli da ponovo izgrade svoje živote...

Stradalo je više od 3.000 ljudi, uništeno je 50.000 kuća

Kurosavin grad je najviše stradao od cunamija. Talasi su prekrili oko pet kvadratnih kilometara zemljišta i poplavili oko 15 odsto grada. Samo u Išinomakiju uništeno je 50.000 kuća i zgrada, uništen je centar i luka. Oko 3.100 meštana je izgubilo život.

Kurosava, koji je vodoinstalater, je bio u susednom gradu, udaljenom oko 12 kilometara kada je tlo počelo da drhti. Pozvao je suprugu, koja je bila u banci i rekao joj da će se naći kod kuće. Posle samo par minuta stiglo je upozorenje na cunami. Ponovo je pozvao svoju suprugu, ali linije više nisu radile...

Zabrinut za njenu bezbednost, uleteo je u kola i krenuo da juri ka kući da je pokupi. Plan je bio da zajedno pobegnu na sigurno. Dok je sumanutom brzinom vozio ka Išinomakiju, drugi vozači su još brže prolazili kraj njega, u suprotnom pravcu.

"Uvukao sam ga kroz prozor i dao gas"

Dok je prilazio kući učinilo mu se da na pučini nazire veliki talas. Kako je bio sve bliži svom domu shvatio je da automobili nedaleko od njega plivaju u vodi. Dok je u panici pravio polukružno video je čoveka koji je trčeći pokušavao da pobegne od talasa.

- Uvukao sam ga u kola kroz prozor i dao gas. Iza nas je već sve bilo pod vodom, ali talas se spremao da udari i ispred nas - priča Kurosava.

Uskoro se, kako kaže, našao "u sendviču". On i njegov saputnik su istrčali iz kola i krenuli da potraže utočište. Dok se Kurosava penjao na drvo jedna grana je pukla i on je pao na nasip. Ni sam ne zna kako je uspeo ponovo da se popne dok su talasi udarali oko njega. Uspeo je i njegov saputnik da se popne.

- Mislio sam da neću uspeti. Teško je da zamislite snagu cunamija, to mora da se doživi, ta destruktivna sila koja samo guta sve pred sobom i uništava sve što joj se nađe na putu - priča Kurosava za CNN.

Nuklearna katastrofa

Dok je cunami sve više prodirao u susednu fukušimu, nuklearka Daiči je bila pred kolapsom. Japan je istog dana proglasio stanje uzbune uoči događaja koji će postati najgori posle katastrofe u Černobilju 1986. godine.

Više od 300.000 ljudi koji su živeli u blizini nuklearke su morali da se evakušu. Još 50.000 je svojevoljno otišlo iz straha od radijacije. U narednim mesecima i godinama gradovi oko Fukušime postali su gradovi duhova. U njih su ulazili samo radnici kompanije Tepko, koja održava nuklearnu elektranu, zvaničnici i entuzijasti koji ne strahuju z aživot.

Od nesreće Tepko upumpava stotine stona voda u nuklearku kako bi ohladila reaktore i sprečila širenje radijacije. Uređenje terena će trajati decenijama i koštaće više milijardi dolara. Oko 35.000 ljudi ni dan danas nema siguran krov nad glavom.

Iako su se mnogi gradovi pogođeni katastrofom oporavili, ali gradovi oko nuklearke i dalje nisu oživeli, iako je uloženo dosta novca. Procene su da je oko 50 odsto stanovništva iz tih gradova otišlo zauvek.

- Nakon 10 godina jasno nam je da jednom kada se nuklearni incident dogodi, mnogo je teško ponovo dovesti sve u normalu - kaže Hajime Macukobo, portparol Nuklearnog informacionog centra u Tokiju.

U ovom trenutku Tepko čuva preko milion kubnih metara vode kojima se hlade reaktori u tankovima, ali neće uskoro više imati gde da skladište radioaktivnu vodu. Vlasti planiraju da kontaminiranu vodu ispuste u okean, čime se udruženja za zaštitu životne sredine protive.

Od 2014. godine Japan je počeo da uklanja upozorenja za određene zone, odnosno one u kojima je smanjen nivo zračenja. Od marta 2020. oko 2,4 odsto površine je i dalje zabranjena zona za stanovanje, dok je u neke delove odobreno samo povremeno ulaženje i to na kratko.

Iako je mnogo uloženo u dekontaminaciju, istraživanja pokazuju da oko 65 odsto raseljenih nema nameru da se vrati u to područje. Skoro 50 odsto ispitanika se plaši da će biti ozračeno, a 45 odsto je reklo da su uspeli da započnu život od nule u nekom drugom gradu.

Kao da je bomba razorila grad

Kurosava se priseća kako se 12. maja ponovo popeo na drvo koje mu je spaslo život. Odatle je izgledao kao da je bomba razorila njegov grad. Dok je onomad pokušavao da stigne do svoje kuće, morao je da preskače i uklanja grane, slomljene čamce, pokidane delove vozila... Do pola urušene zgrade virile su iz vode, dok se on borio za vazduh.

Njegova supruga je preživela katastrofu. Uspela je da se sakrije u jednoj školi na uzvišenom tlu. Te kobne noći izgubili su mnogo prijatelja, i mnogo stvari koje su sticali zajedno.

Prvih pola godine nakon potresa Kurosava i njegova supruga živeli su u kancelariji svojih prijatelja i u iznajmljenim kućama koje su preživele cunami. U avgustu 2011. godine uselili su se u kuću koja im je privremeno dodeljena, i tu su živeli pune tri godine.

Kurosava je iskoristio svoje znanje da pomogne lokalnoj zajednici u sređivanju domaćinstava nakon katastrofe. I dalje živi u Išinomakiju.

- Normalan život se pretvorio u nenormalan, ali posle godinu, dve i to nenormalno nam je postalo normalno - kaže ovaj čovek.

Pet godina nakon katastrofe je imao košmare, sanjao je kako hoda po ruševinama svog rodnog grada. Danas kaže, baš kao i svi drugi, ima pomešana osećanja oko svega što se dogodilo.

- I dalje se osećam kao da živim "na produžetke", i trudim se najbolje što mogu - kaže ovaj hrabri čovek.

Njegov grad je danas potpuno drugačiji. Štiti ga nasip deset metara visine, a svuda su nikle nove kuće.

Dodaje da ne vredi živeti u prošlosti, i da emotivni ožiljci dugo zarastaju.

- Jedna stvar koju sam naučio iz svega jeste da ljudi treba da žive jedni sa drugima. Nada leži u nama - kaže on.

Kukrosava, ponekad, i dalje prođe pored drveta koje mu je spasilo život.

(Telegraf.rs)