Navaljni u ozloglašenom zatvoru: Samo troje ljudi je pobeglo, mnogi umrli pod čudnim okolnostima

Moskovski okružni sud odbio je u četvrtak žalbu ruskog opozicionog lidera Alekseja Navaljnog na tridesetodnevnidnevni pritvor u kom se nalazi od prošle nedelje

Moskovski okružni sud odbio je u četvrtak žalbu ruskog opozicionog lidera Alekseja Navaljnog na pritvor u kom se nalazi od prošle nedelje, nakon što je uhapšen na aerodromu Šeremetjevo zbog kršenja odredaba uslovne kazne zbog pronevere.

Preporučujemo

Žestoki kritičar Kremlja tako ostaje u jednoj od ćelija Matroskaje tišine (Mornarska tuga), kako Rusi nazivaju federalni zatvor ozloglašen zbog brojnih slučajeva misterioznih smrti poznatih i manje poznatih zatvorenika. "Tportal" je istražio istoriju jednog od najčuvanijih ruskih zatvora iz kog su uspela da pobegnu samo tri zatvorenika.

Navaljni je uhapšen 17. januara na moskovskom aerodromu Šeremetjevo pri povratku iz Nemačke, u kojoj se lečio nakon što je otrovan novičokom. Optužen je da je prekršio ulslove puštanja na slobodu utemeljenom na presudi izrečenoj 2014. godine zbog prevare jer se nije javljao na kontrolu ruskim vlastima dvaput mesečno. Jedan od najglasnijih kritičara ruskih vlasti nalazi se u pritvoru do 15. februara, a prvih 14 dana mora da provede u karantinu, određenom zbog pandemije korona virusa.

Istorija zlokobnog zatvora na severoistoku Moskve započinje 1775. godine, kada je otvorena prva ruska ustanova za mentalno obolele, a tek vek kasnije postaje zatvor za prvih 300 muškaraca i 150 žena osuđenih za razna kaznena dela. Matroskaja tišina se zbog velikog broja osuđenika učestalo proširuje, a prema nacrtu arhitekte Borisa Albertija 1912. proširena je na nekoliko blokova koji su mogli da primie 2.000 osuđenika. Nakon Oktobarske revolucije deo zatvorenika je pušten, a deo premešten, pa Mornarska tuga postaje kazneno-popravna ustanova za maloletne prestupnike.

"Dom" nacistima pa oligarsima

U svom sadašnjem obliku sovjetske vlasti oformile su zatvor nakon završetka Drugog svetskog rata 1945. godine. Njim je upravljalo Ministarstvo unutrašnjih poslova dok mu je službeni naziv glasio Broj 14 Ministarstva unutrašnjih poslova za područje Moskve. Već 1956. godine ustanova ponovno menja ime i dobija naziv Kaznena ustanova broj 1 Glavnog odeljenja unutrašnjih poslova Moskve.

Zatvor je nakon Drugog svetskog rata proširen na tri zgrade, a u jednoj od njih od 1949. do 1953. godine bili su smešteni ratni zločinci iz nacističkog Trećeg Reicha, te zatvorenici s manjim kaznama koji su za potrebe ruske policije izrađivali kancelarijski pribor i tehničku robu. Kasnije je to odeljenje bilo rezervisamo za maloletne delinkvente, a 1999. postaje zatvorska bolnica. Od 1997. godine Mornarska tuga podređena je Glavnom kaznenom odseku ruskog Ministarstva pravosuđa, a ima kapacitet 5.000 zatvorenika koji su pod istragom, čekaju izricanje kazne ili izdržavaju manje kazne.

Među njima su bili i brojni ruski oligarsi, ali i osobe koje su ukazivale na korupciju i koje su upravo u Mornarskoj tuzi preminule pod zagonetnim okolnostima. Tako je porezni revizor Sergej Magnitski preminuo u zatvorskoj ćeliji u kojoj je proveo 11 meseci nakon što je 2008. otkrio spiralu korupcije u kojoj je navodno prilikom isplate povraćaja poreza više od 230 miliona dolara nestalo kod porezne policije. Zvanično je Magnitski preminuo od zastoja srca, što porodica poriče.

Izvan Rusije njegov slučaj slovi kao simbol korupcije i samovolje u pravosuđu u današnjoj Rusiji, u kojoj je posthumno osuđen, a njegova smrt prouzrokovala je zapadne sankcije na osnovu zakona koji je usvojio američki Kongres. Reč je o tzv. zakonu Magnitskog, a predviđa zamrzavanje bankovnih računa i zabranu putovanja koje se u većini slučajeva odnose na ruske dužnike.

Godinu kasnije u zatvorskoj bolnici Mornarske tuge preminula je Vera Trifonova, direktorka nekretninske kompanije koja se teretila za pokušaj prevare. Prema rečima njenog tadašnjeg advokata, Trifonova je, ne svojom voljom, bila upletena u pokušaj korupcije, a stradala je jer joj je jedan poslovni čovek pod zaštitom Kremlja dugovao novac koji nije želeo da vrati. Preminula je od zastoja organa nakon što joj je uskraćeno lečenje.

Pilotkinja osuđena za ubistvo novinara

Zloglasni moskovski zatvor preživela je Nadija Savčenko, ukrajinska vojna pilotkinja koju su u junu 2014. u Slavjanoserbskom okrugu zarobili pripadnici proruske Narodne milicije Donbasa. Savčenko je optužena za ubistvo dvočlane novinarske ekipe ruske državne televizije usmeravanjem minobacačke paljbe iz jurišnog helikoptera Mil-24, na koji je, na njeno nezadovoljstvo, premeštena nakon što je svakodnevno letela na lovcu - bombarderu tipa Su-24.

Savčenko je u ukrajinskoj javnosti zadobila status mučenice i simbola borbe protiv ruske agresije, a za vreme pritvora izabrana je za ukrajinsku parlamentarnu zastupnicu, kao i za predstavnicu Ukrajine u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. Time je dobila diplomatski status koji je trebalo da osigura puštanje iz pritvora, na šta su se ruske vlasti oglušile. U martu 2016. Savčenko je osuđena na 22 godine zatvora, ali je u maju 2016. u sklopu razmene zarobljenika puštena na slobodu i vraćena u Ukrajinu.

Jedno vreme u Matroskajoj tišini proveo je i nekad najbogatiji Rus Mihail Hodorkovski, danas u egzilu u Londonu, a zatvor je bio posebno napučen u leto 1991. godine, kada su u njega strpani pučisti iz tadašnje sovjetske vlade nakon neuspelog pokušaja državnog udara.

Iako jedan od najčuvanijih zatvora u Rusiji, iz njega su tokom njegove tristagodišnje istorije uspela da pobegnu tri zatvorenika. Prvi kojem je to uspelo da pođe za rukom bio je Aleksandar Solonik, zvani Aleksandar Makedonski, ozloglašeni plaćeni ubica i član još ozloglašenijeg kurganskog mafijaškog klana.

Solonik je poslat u zatvor 1994. godine nakon što je priznao desetak naručenih ubistava, a već godinu kasnije beži, pri čemu mu je pomogao zatvorski čuvar kojeg je potplatio begunčev klan. Lažni čuvar uneo je u ćeliju alpinističku opremu, pištolj i lutku koja je odglumila Solonika na spavanju te su se obojica pomoću užadi spustila sa zatvorskog krova na ulicu i potom dali u beg. Solonik je pronađen zadavljen nedaleko od Atine manje od dve godine kasnije dok se ubačenom pomagaču gubi svaki trag.

Početkom maja 2004. iz zatvora beži i Sergej Ershov, Ukrajinac koji je razbio cigle u zidu i potom pobegao, ali samo na manje od 24 sata, pa službene vlasti ocenjuju to kao pokušaj bega. Nešto uspešniji je godinu ranije bio Aleksej Djulger, pronađen nekoliko dana kasnije kako se skriva na napuštenom gradilištu jedući iz kante za otpad.

Slično je završio i beg Olega Topalova u maju 2013. godine, a pronađen je nekoliko dana nakon što je pobegao provukavši se kroz rupu na plafonu svoje ćelije koju je iskopao koristeći metalnu žlicu. Ruske vlasti su za beg optužile zatvorske čuvare, kojima je promaklo to da je Topalov u ćeliju uspeo da prokrijumčari civilnu odeću i alpinističku užad.

(Telegraf.rs)