Sveštenik sa tetovažom krsta nekada je bio narko-diler, sad spasava živote: Ovo je njegova priča

Čovek koji je ogrezao u kriminalu zbog teškog detinjstva doživeo je otkrovenje i odlučio je da svoj život posveti crkvi i bogu

Jedan sveštenik postao je svetski poznat nakon što je pre nekoliko nedelja o njemu emitovan prilog na BBC. Nije ga svet zapamtio samo zbog tetovaže krsta na levoj nadlanici, već zbog njegove zanimljive životne priče. Naime, Mik Fleming je nekada bio loš momak, a danas sa svojim prijateljem ocem Aleksom, hrani i oblači siromašne u Bernliju u Engleskoj.

Njihova želja da pomognu nemoćnima toliko je dirnula građane, da su za kratko vreme skupili više od 250.000 evra donacija kako bi mogli da nastave svoju misiju... Ipak, treba napomenuti da Mikov život nije oduvek bio u znaku ljubavi i pažnje prema nemoćnima. Nekada je on bio opasan, nasilan čovek, koji je uživao u opojnim drogama i prodavao narkotike. To mu je bio "ventil" kako bi zaboravio na loše detinjstvo. A onda se, kako kaže, jednog dana njegov život promenio.

Jednog jutra, nešto iza 10 časova, u industrijskoj zoni nedaleko od njegovog doma u Lankaširu, Mik, koji je tada imao četrdeset godina, čekao je u tamnom vozilu ispred jedne teretane. Trebalo je da "završi jedan posao".

- Čekao sam jednu osobu da se pojavi. Znao sam mu navike i sve o njemu. Bio je narko-diler, baš kao i ja - priča Mik, prenosi BBC.

Tada su mu se obraćale "kolege" koje su imale problem da naplate dugove od sitnijih dilera. Kada bi njega pozvali znalo se da je glavnom gazdi neko opasno ostao dužan... Mik je znao da će neko zbog toga morati da ispašta, i to debelo.

- Pištolj sam krio u plastičnoj kesi na suvozačevom sedištu. Na njemu nije bilo DNK niti otisaka koji bi mogli da me povežu sa zločinom. Unutra je bilo šest metaka, pištolj je bio repetiran. Nije bilo razloga da ne uspem - prisetio se Mik.

"Molio sam Boga da mi pomogne, ništa se nije desilo"

Uskoro je na vratima teretane ugledao čoveka koji mu je bio meta. Međutim, ovaj obračun bi bio mnogo drugačiji od svih drugih. Čovek je izašao iz teretane držeći za ruke dve devojčice plave kose koje jedva da imaju pet godina.

- Izašao sam iz kola i krenuo za njima. Ruka mi je stiskala pištolj u plastičnoj kesi. A onda sam se zagledao u decu, njihova lica, njihovu plavu kosu. Nevina deca... Tada se to dogodilo. Kao da je neka zaslepljujuća svetlost počela da isijava iz ruke jedne od devojčica. Nekih 15 sekundi nisam mogao ništa da vidim, kao da sam gledao u Sunce. Ostao sam paralisan - priča Mik o trenutku koji ga je naterao da promeni svoj život iz korena.

Kaže da ni dan danas ne zna šta se to dogodilo. Seća se da se jedva vratio do kola i da mu je bilo užasno loše. Bilo mu je muka, sav se tresao i znojio, a srce mu je ubrzano tuklo.

- Samo sam molio boga da mi pomogne, ali se ništa nije desilo.

Jedino što je razaznao bila je pesma koja je išla na radiju, Džoni Keš "Čovek u crnom".

- Baš tada sam se osetio kao Čovek u crnom. Do tog trenutka sam hapšen zbog pokušaja ubistva, kidnapovanja, upotrebe oružja. Želeo sam da umrem, bilo mi je dosta svega - priča Mik.

U sledećem trenutku je zgrabio plastičnu kesu i nabio je sebi u bradu. Bio je spreman da se ubije. Povukao je oroz, ali pištolj nije opalio.

- Tu sam pukao. Suze nisu prestale da liju i opet mi je bilo muka. Počeo sam da jesam i da udaram po kolima. Udarao sam u radio sve dok ruka nije počela da mi krvari. Tog trenutka sam shvatio ko sam zaista. Nisam do tada plakao punih 30 godina. Pre toga sam zaplakao kao jedanestogodišnji dečak, i tada, u tim kolima, plakao sam baš za tim dečakom, za životom koji je on mogao da ima - priča Mik.

Detalji tragičnog detinjstva

Mik Fleming rođen je 1966. godine u Bernliju u radničkoj porodici. Njegov otac je čistio prozore i imao je ugovore sa brojnim firmama da im održava objekte.

- Nismo bili siromašni, ali nije to bio ni luksuz. Strogo smo vaspitavani, terali su nas da idemo u crkvu, da poštujemo pravila...

A onda se u februaru 1977. sve promenilo. Tada je Mika, dok je išao u školu, napao nepoznati muškarac u parku. O hororu koji je preživeo nerado govori.

- Bio sam seksualno zlostavljan i nisam mogao da se nosim sa tim - kaže Mik.

Shvatio je da prvo mora da kaže roditeljima šta se dogodilo, ali taman što je stao ispred majke da izusti najgoru stvar koju je doživeo, njegov otac je uleteo u kuću i sveg glasa viknuo: "Sestra ti je mrtva".

Dok je majka u agoniji zapomagala, otac je rekao da je Ana umrla u njegovom naručju, na samom ulazu u bolnicu od srčanog udara.

- Tata je bio jak čovek, ali ovo je bilo strašno čak i za njega. Nemoćan je gledao kako doktori pokušavaju da ožive našu Anu. To je bio trenutak kada je moje detinjstvo uništeno u samo 48 sati. Od tada droga je postala moj jedini izlaz i narednih 30 godina mog života bile su pravi pakao. Uzimao sam od droge šta sam hteo, uvek je tu bio i alkohol... - priča Mik o svom životu pre nego što se odlučio da postane sveštenik.

Njegova zavisnost uvela ga je u svet kriminala. Imao je samo 14 godina kada je počeo da diluje. Raznosio je drogu i naplaćivao dugove...

- Bio sam dobar u svom poslu. Povređivao sam ljude i nije me bilo briga. Hapšen sam dva puta zbog pokušaja ubistva, tri puta zbog oružane pljačke, ko zna koliko puta zbog upotrebe vaternog oružja. Zarađivao sam kao lud, ali nisamo imao ništa od toga. Ja sam bio izgubljen, pokušavao sam da ubijem, da sakrijem svoj bol, a ništa mi nije pomagalo - kaže on.

Dva puta pokušali da ga ubiju

Tokom devedesetih Mik je dva puta izbegao smrt. Jednom su pucali na njega iz vozila u pokretu, drugi put su mu upali u kuću.

- Kriminal je bio svoj svet. Ja nisam znao kako to izgleda kad radiš u fabrici. Nisam mogao da budem normalan. Video bih ljude kako nose ručak na posao i nisam želeo da bude takav, želeo sam da se ističem. Droga je stalno bila oko mene, najbolji drug mi je umro od trovanja alkoholom kada je imao 16 godina, drugi od predoziranja sa 17. Nije me više potresala smrt. Verovao sam u Boga, ali sam verovao i da Boga baš briga za mene - priča Fleming.

Bez obzira na sve osnovao je porodicu, oženio se i dobio troje dece. Međutim, njegov način života je razbucao njegov dom, pa ga je majka spasavala. Čuvala je decu da mu ih Centar za socijalni rad ne bi uzeo. Svako malo bi policija pretresala kuću u potrazi za oružjem i drogom.

Zbog svega je počeo samo još više da se drogira. Kaže da nije očekivao da će dugo da poživi, a ujedno, nije ni znao kako svoj život da promeni.

Bog ipak uslišio molitvu

Tek mu se 2009. godine razbistrilo u glavi, baš ispred one teretane, kada je ugledao svoju metu kako šeta sa ćerkama. Njegov pokušaj da se ubije ustvari je bio odgovor na njegovu molitvu.

- U roku od 24 sata bio sam smešten u duševnu bolnicu. Nisam kod sebe imao ništa osim odeće u kojoj su me doveli - priča Fleming.

Iako bi neko drugi bio besan zbog "ovakvog kraja", za Mika je duševna bolnica postala druga kuća, mesto gde ga ljudi vole i brinu o njemu.

- Bilo je tu ljudi koji boluju od šizofrenije, koji dugo nisu bili lečeni, koji su povređivali sami sebe. Ipak, i kao takvi su mi davali ono najosnovnije, jer su videli da kod sebe nemam ništa osim odeće. Bio sam preplavljen emocijama - priča Fleming.

Upravo je u bolnici Mik upoznao sveštenika Tonija, sa kojim je mnogo pričao i molio se. To mu je pomoglo da ponovo počne da oseća, i dobio je želju da pomaže drugima. Potom je upoznao tutora sa Univerziteta u Mančesteru, a onda je diplomirao teologiju. Bilo mu je teško u početku, imao je problema sa čitanjem i pisanjem, dijagnostifikovana mu je disleksija, ali i dispraksija. Prvu godinu je obnovio, ali je onda uz pomoć profesora uspeo da završi fakultet.

- Više nikad nisam pio niti uzeo drogu. Nije bilo lako, bilo je pakleno. Ali to je bio moj put do boga, i tako sve do ove pandemije. Nisam ni slutio koliko ću nekim ljudima biti potreban, i koliko može da me pogodi nečija patnja ili bol - priča Mik.

Sada ga svi oni kojima je pomoć potrebna mogu potražiti u jednoj crkvi u Bernliju. Dolaze mu ljudi bez doma, ovisnici, gladni... Nikad im nije bio potrebniji nego tokom pandemije korona virusa.

Koliko je ljudima zaista potrebna pomoć videlo se jedne novembarske noći, kada je do Mikovog automobila stiglo oko 40 ljudi, što ovisnika, što beskućnika, što gladnih, starosti od 20 godina pa naviše. Sveštenik i njegov prijatelj su gepek napunili hranom. Sve je u svega par minuta bilo razgrabljeno. Potom im je podelio pakete koje će poneti kući.

Mnogi koji su se našli u redu kraj sveštenikovog automobila žestoko su pogođeni epidemijom jer su ostali bez posla. Tu je i mladi par, a devojka je u kolicima. Neizmerno su zahvalni za pomoć, jer jedva uspevaju da prežive poslednjih meseci.

U gepeku drugih kola sveštenik je spakovao odeću. Nedaleko odatle stajali su medicinski radnici koje je sveštenik organizovao da pomognu bolesnima.

- Među ovim ljudima koje ste videli ima i onih koji imaju posao, ali ne mogu od primanja da prežive. Imamo podršku i medicinskog osoblja, koje pomaže onima koji nemaju ni osnovno zdravstveno osiguranje - otkriva sveštenik.

Sutradan je vozio svoj beli kombi i išao po selima oko Bernlija da dostavi hranu i mleko. Telefon mu je neprestano zvonio. Jedan dečak ga je molio da njegovoj mami obezbedi zamrzivač, samohrana majka je molila da nađe neki stari krevet da njeno dete ima gde da spava. Sveštenik je rekao kako radi na tome.

Obišao je bar deset kuća, kao što i čini svakog dana, sedam dana u nedelji.

- Nekad mališani pocepaju kese a ni ne stignem da ih unesem u kuću. Nije dobro što je ovako, nikad nije bilo ovako pre virusa - kaže Mik.

Čim je napunio svoj kombi, sveštenik je opet krenuo da raznosi pakete. Pomaže jednoj porodici koja je morala da uzme silne kredite da preživi. Sveštenik im pomaže da preguraju ovaj težak period. Odnosi lekove gde je potrebno, obilazi pacijente koji boluju od raka, da im pruži reč utehe i donese neophodne namirnice.

- Ovo što radim nije pokajanje, ovo je privilegija, da služim ovim ljudima, ovo je predivna stvar - kaže sveštenik.

Spasao čoveka koji mu je upropastio život

Kada ga je novinar upitao kako je konačno uspeo da pronađe svoj mir nakon svega što mu se dogodilo u detinjstvu, sveštenik je ispričao neverovatnu priču.

Pre desetak godina združio se sa jednim beskućnikom, alkoholičarem, kojeg je našao kako spava na ulici. Mik ga je saslušao, brinuo se o njemu i uspeo je da ga ponovo spoji sa porodicom. Taj čovek je preminuo posle dve godine, ali je porodica zahvalna što im je omogućio da provedu vreme zajedno.

- Ipak, ono što nikad nisam rekao ni njemu, ni njegovoj porodici, pa čak ni policiji jeste da je to bio čovek koji me je silovao kad sam bio mali. Zašto nisam rekao? Zato što sam znao da mi je oprošteno za sve moje grehe. Ja nisam uradio ono što je on, ali sam počinio mnoge grozne stvari. Ali sam osetio da mi je oprošteno i nisam želeo da živim njegov greh. Zato sam slobodan, ne živim u mukama, ovo je iskupljenje - zaključuje sveštenik.

(Telegraf.rs)