Decenija koja je počela Arapskim prolećem i Fukušimom nije se mogla svršiti drukčije nego pandemijom

Bog sveti zna šta će još da nas snađe ove tekuće decenije, od koje je ostalo još pet meseci, pa je rano za opsežnu rekapitulaciju, ali nije naodmet podsetiti se na najvažnije događaje

Rano je za rekapitulaciju ove decenije na izmaku. Istina, ostalo je još samo pet meseci, ali kakve smo do sada sreće bili tekuće godine, bog sveti zna šta još može da nas snađe; čak i da se pojave vanzemaljci ne bismo bili preterano iznenađeni. Ipak, kraće podsećanje na dosadašnje najvažnije događaje nije na odmet.

Prvo da nešto razjasnimo; druga decenija 21. veka počela 1. januara 2011. godine, iako su kolokvijalne dve hiljade desete počele godinu dana ranije, isto kao što su dvadesete već počele 1. januara 2020., dok će treća decenija matematički krenuti tek 1. januara 2021.

Dekada je počela Arapskim prolećem i nuklearnom katastrofom u Fukušimi, a završava se globalnom pandemijom novog soja koronavirusa. Imajući u vidu kako je počela, ne možemo se uopšte čuditi time kako se završava, posebno što smo svi svedočili i onome što se dešavalo u međuvremenu.

Mnogo toga je u stvari bilo posredna ili neposredna posledica pomenutih zbivanja u arapskom svetu: uspon i pad Islamske države, njeni krvnički teroristički napadi po Zapadnoj Evropi i pokolji koje je sprovodila na delovima Bliskog istoka koje je privremeno kontrolisala i privremeno resetovala na sedmovekovna podešavanja, konačno migrantska kriza koja je nekoliko puta, posebno 2015., nezadrživom silinom ljudskog talasa preplavila prvo Balkan a potom i druge delove Evrope.

Sve su to bile posledice Arapskog proleća, jednog posve legitimnog pokušaja tamošnjeg življa da se izbori za život dostojan čoveka — u svojim državama.

Ali stvari su se otele kontroli, delom zbog Sirijskog građanskog rata koji je još jedna decenijska posledica tih događaja (s obzirom da sniženog intenziteta još uvek bukti), a delom zbog pogrešnog uverenja nekih ljudi iz Severne Afrike, Jugozapadne Azije i Bliskog istoka, da u njihova osnovna ljudska prava spada i život u Nemačkoj (ili gde već kane doći).

U Srbiji je došlo do promene vlasti.

Grčki narod je 5. jula 2015. demokratskim referendumom pokušao da povrati suverenitet nad svojoj vlastitom zemjom, koja je dopala šaka međunarodnih kreditora; nije uspeo, iako je 61 odsto građana s pravom glasa gromoglasnim „NE“ podržalo napore svoje vlade, koja je tada bila u rukama Sirize, levičarske koalicije koja je razbucala grčki politički sistem.

Škotska je septembra 2014. takođe bila poprište referenduma. Škoti su odlučivali žele li da posle tri veka napuste uniju sa Engleskom, tj. žele li da razbiju Ujedinjeno Kraljevstvo koje bez njih ne može postojati. Komotnom većinom od čak 11 posto razlike škotsko je stanovništvo izrazilo želju da ostane delom UK; koliko ih je danas otvoreno je pitanje, pošto se dve godine kasnije odigrao još jedan referendum na kojem Britanci kao celina rešili da napuste Evropsku uniju.

Ali Škotska i Severna Irska nisu glasale za izlazak, to je pre svega bila volja Engleske, koja je tako izazvala politički zemljotres, „blagodareći“ kome je Velika Britanija ovog 31. januara tačno u 11 sati po lokalnom vremenu napokon napustila EU. No samo šest meseci nakon njihovog zemljotresnog referenduma, desilo se nešto što je njihovu šokantnu odluku maltene bacilo u zasenak: na američkim predsedničkim izborima trijumfovao je Donald Tramp.

Tramp je do nogu potukao i širi establišment i establišment partije ispred koje se kandidovao. Tri i po godine satanizacije i pokušaja impičmenta kasnije, on je i dalje predsednik, a hoće li to i ostati saznaćemo 3. novembra kada se budu održali novi izbori u SAD. Biće to simbolički politički kraj ove decenije.

Na njenom početku, malo ko je imao pametni telefon; na njenom kraju, malo ko ga nema. Naše bake i deke nam šalju svoje slike i komentarišu statuse na Fejsbuku: nešto što je bilo nezamislivo pre devet i po godina. Protok informacija čini se nikada bržim, uprkos tome što društvene mreže nisu produkt druge već prve decenije trećeg milenijuma.

Ali rasprostranjenost smartfona potpuno ih je promenila, omogućivši, prvo, uživo prenošenje brutalnog policijskog hapšenja i smrti uhapšenika nasred ulice, drugo, izazivanje najvećih nereda u Americi u poslednjih pedeset godina, i treće, dovođenje Trampovog reizbora u pitanje.

Sve je to skupa sa pandemijom prikladno za kraj decenije. Baš kao što su se gorepomenuto Arapsko proleće i nuklearna katastrofa u Fukušimi (koja je bila posledica stravičnog zemljotresa i cunamiju u Tohokuu od 11. marta 2011., koji je odneo preko 18.000 života i naneo štetu koja se merila desetinama milijardi dolara), kada se sve sagleda, sabere i oduzme — ispostavili kao potpuno prikladan početak. Ako se po jutru dan poznaje, obratite posebnu pažnju na početak naredne godine.

(P. L.)