Desetine francuskih crkava progutao plamen: Neko se ozbiljno namerio da ih sve spali i oskrnavi

Nešto više od godinu dana nakon požara koji je progutao Bogorodičinu crkvu u Parizu, izbio je požar i u Nantskoj katedrali. Policija sumnja da je požar podmetnut. Ako jeste, to je samo još jedan u nizu

Još jedna tužna vest za hrišćanski svet stigla nam je iz Francuske ovog vikenda: 15 meseci nakon što je goreo pariski Notr Dam, izbio je požar u gotskoj nantskoj katedrali posvećenoj Svetim Petru i Pavlu, svetinji čija je izgradnja počela 1434. a kompletno bila dovršena tek 1891. godine, mada su glavni radovi okončani još u 17. veku. Policija sumnja da je požar podmetnut.

Nesporno je da ovaj događaj nije privukao istu količinu pažnje kao požar u starijoj i čuvenijoj prestoničkoj crkvi posvećenoj Presvetoj Bogorodici. Niti da je u tom neprivlačenju pažnje ova crkva usamljena: prošlog Vaskrsa goreo je srednjovekovni Notr Dam u skoro potpunoj medijskoj tišini, samo zato što se nalazi u Egijeru, malom mestu kod Marseja.

Ranije prošle godine, u februaru, vandalizovan je Notr Dam u Dižonu: neko je provalio i razbacao hostije na sve strane. Ni to nije bio izolovan događaj: tokom tog meseca, u samo dve sedmice, deset crkava je opljačkano u dve različite eparhije. Pretprošlog decembra katedrala Svetog Luja u For-de-Fransu, sedištu prekomorskog francuskog departmana Martinika, pet puta je pljačkana.

Nedelju dana pre požara u pariskom Notr Damu, 9. aprila 2019. neko je provalio, oskrnavio i opljačkao crkvu Svetog Petra u Monlisonu, razvalio tabernakul, a vredni ciborijum u kome se nalaze hostije (beskvasni pričesni hleb) ukrao, dok je hostije razbacao po podu.

Na zidu Notr Dama u Nimu neko je mešavinom izmeta i hostija nacrtao krst. U septembru pretprošle godine, vandalizovana je knjižara pariskog Notr Dama. Stotine francuskih svetinja gori, biva oskrnavljeno i opljačkano, a da na to niko ne obraća previše pažnje zarad „mira u kući“.

Napadači retko bivaju otkriveni i uhapšeni, a kada se to i desi, bivaju blago kažnjeni, što ohrabruje buduće izgrednike, mada njima ni ne treba ohrabrenje.

Kada neko u nehrišćanskoj zemlji tzv. Trećeg sveta spali crkvu ili je digne u vazduh, a država ne reaguje, šokirani smo činom ali nismo preterano iznenađeni; ali kada država u kojoj postoji izražena vladavina prava dopušta da joj se versko i istorijsko nasleđe na isti takav način uništava — šokiranost prestaje da bude adekvatna reč.

Požar u Bogorodičinoj crkvi u Parizu dospeo je u žižu globalne javnosti samo zbog značaja i čuvenja te crkve, koja ima posebno, čak centralno mesto u francuskoj istoriji. Inače bi prošla kao i svaka druga plamteća francuska crkva — bila bi ignorisana, kao i sve ostale u proteklih pet godina, od kako su se napadi intenzivirali.

Samo mesec dana pre tog požara, gorela je druga najveća pariska crkva, Sen-Sulpis, posvećena Sulpiciju Pobožnom, svecu iz 7. veka kojeg slavi i naša Pravoslavna katoličanska crkva. Tadašnja istraga je utvrdila da su za požar krivi neki beskućnici, koji, po rečima mesnog paroha, nisu bili motivisani verskom netrpeljivošću.

Da li monsinjor Žan-Lup Lakroa govori iskreno, ili ne želi da se dodatno zamera nekome i time ugrožava svoju pastvu i svoj hram, nije pitanje na koje mi možemo da odgovorimo, niti želimo da sugerišemo da je to slučaj. Ali pitanje je legitimno i ne može da ne bude postavljeno, budući da se radi o jednom događaju u moru sličnih.

Da ponovimo, ovo se desilo mesec dana pre „slučajnog požara“ u Notr Damu. Nismo mi pristalice teorija zavere, ali neko se očigledno nameračio na francuske crkve i sumnja u zvaničnu verziju tog glavnog događaja je potpuno opravdana. Posebno što političari moraju da vode računa, da ne dolivaju ulje na vatru.

Ali pogrešna je pretpostavka da su svi ti napadi delo islamista.

Nisu. Islamistima smeta ono što te bogomolje simbolišu: hrišćanstvo, francuski nacionalizam, zapadnu civilizaciju generalno, sve ono što žele da unište.

Ali to isto smeta i ekstremnim levičarima; jedan harvardski profesor je požar u Notr Damu nazvao „oslobođenjem“, pošto po njemu ta katedrala za neke Francuze predstavlja „spomenik jedne defektne institucije i idealizovane hrišćanske evropske Francuske koja verovatno nikada nije ni postojala“.

Zapravo, grafiti na oskrnavljenim svetinjama pokazuju svu šarenolikost izgrednika: među njima ima radikalnih sekularista, anarhista, feministkinja, pobornika seksualnih sloboda (mada su seksualne slobode potpune, a crkva ih ni na koji način ne ugrožava budući da je nemoćna, posebno u Francuskoj gde je njen uticaj na javnost izrazito nizak), branitelja abortusa, islamista, satanista. Neki zbog svega toga Francusku zovu za hrišćane najgorom zemljom u Evropi.

Kada je prošlog januara do temelja izgorela crkva Svetog Jakova u Grenoblu, nedugo nakon što je neko na njoj ispisao grafit „blagoslovite abortus“, odgovornost je preuzela jedna anarho-libertarijanska grupa, ali ih je policija proglasila oportunistima: zvanično, kratak spoj u električnim instalacijama doveo je katastrofe. Možda zaista i jeste, nesreće se dešavaju.

Grafit „naši životi, naša tela pripadaju nama“ i anarhistički simbol „A“ našli su se na zidovima katedrale Svetog Jovana u Besansonu, dok je grafit „Alahu ekber“ otkriven na preživelom zidu crkve Svetog Petra u Orleanu, nakon što je izgorela u požaru.

Anarhističkim i satanističkim grafitima oskrnavljena je i bazilika Svetog Jovana Krstitelja u Šomonu, kao i fasada te vrata hiljadu godina stare katedrale Notr Dam u Strazburu, dok su na jednoj kapeli u Tuluzi vandali ispisivali stvari poput „Crkva u plamenu“, „Prljavi sveštenik“ i „Satana kažnjava homofobe“.

Jedan od najstrašnijih islamističkih terorističkih napada poslednjih godina u Francuskoj odigrao se upravo u jednoj crkvi, 26. jula 2016. godine u gradiću Sent-Etjen-di-Ruvre u Normandiji: tada su oca Žaka Amela zaklala dvojica terorista dok je služio misu, i to naočigled zaprepašćenih vernika.

Dana 23. aprila 2017. u crkvu Svete Marije Magdalene (bogomolje popularizovane „Da Vinčijevim kodom“) u Ren-le-Šatou uletela je mlada Sirijka, obučena u belo i lica sakrivenog iza venecijanske maske; vitlala je sekirom i pred mnogobrojnim svedocima njome razbila kropionicu sa svetom vodicom, statue, bareljef na oltaru i postavila Kuran na istaknuto mesto.

Septembra 2016. jedan Marokanac je uhapšen zbog serijskog podmetanja požara u crkvama: tri hrama u Mijou, u departmanu Averon, stradale su zahvaljujući tom fanatiku. Nekoliko islamističkih napada na crkve je i osujećeno; pariska policija uhapsila je Alžirca koji je planirao napad na par crkava.

Ono što je katolicima najsvetije, hostije, najčešće je na meti svih vrsta mrzitelja, kao i statue Isusa Hrista i Bogorodice, koje oni razbijaju, odrubljuju im glave, ili im lica uništavaju; krstove takođe razbijaju ili okreću naopačke. Hrišćani ne mogu ni da počivaju u miru na svojim grobljima: stotine spomenika je do sada oskrnavljeno, a na nekim spomenicima se mogu pronaći čak i nacističke svastike.

Ogromna većina napadnutih hramova u Francuskoj su po prirodi stvari katolički, ali na meti nisu samo katolički, tamošnji fanatici napadaju i pravoslavne hramove, kao i protestantske crkve. Za one koji te napade vrše, mi smo svi isti, a naše podele, koje mi smatramo nepremostivima, za njih su ništavne.

(P. L.)