Zašto su Mađari odbacili Istanbulsku konvenciju, koju im traži Evropska unija: Orban sam protiv svih

Parlament je odbacio ovaj dokument koji je Mađarska potpisala još 2014. godine, ali ga ni šest godina kasnije nije usvojila

Mađarska i dalje prkosi Evropskoj uniji i njenoj preporuci da se usvoji Istanbulska konvencija o sprečavanju nasilja nad ženama.

Preporučujemo

Parlament je sa 115 glasova, 35 protiv i tri uzdržana odbacio ovaj dokument koji je Mađarska potpisala još 2014. godine, ali ga ni šest godina kasnije nije usvojila.

Kao razlog otporu pozicije na čelu sa premijerom Viktorom Orbanom, navodi se da "vlada ima pravo da brani svoju zemlju, kulturu, zakone, tradicije i nacionalne vrednosti, a stavovi manjine o rodu ne bi trebalo to da ugrožavaju i ugrađeni su već u mađarskom pravnom sistemu".

Orban i njegova stranka dugo se bore protiv, kako kažu, "rodnog ludila" te su zabranili univerzitetima da drže kolegijume iz rodnih studija, smatrajući da država već ima alate sa kojima se bori protiv rodne nejednakosti.

Neki kritičari takođe smatraju da je jedan od razloga otpora prema ovoj konvenciji je i cena. Naime, kada je Savet Evrope 2019. godine usvojio rezoluciju o Istanbulskoj konvenciji u kojoj je pozvao članice da je ratifikuju, tada je rečeno da bi sve države članice trebalo da osiguraju da se Konvencija pravilno sprovodi i primenjuje dodeljivanjem odgovarajućih finansijskih sredstava i ljudskih resursa resornim službama. Tada je Evropski parlament ponovio da će za podršku ovom dokumentu izdvojiti 193,6 miliona evra, odnosno za mere sprečavanja i suzbijanja rodnog nasilja u programu "Prava i vrednosti".

Neke zemlje i dalje ne priznaju

Iako je Evropska Unija potpisala konvenciju 13. juna 2017. godine, sedam država članica još nije usvojilo ovaj dokument. Među njima su Bugarska, Češka, Mađarska, Litvanija, Letonija i Slovačka i do skoro članica EU, Ujedinjeno Kraljevstvo.

Primera radi, Srbija potpisala u aprilu 2012. godine dokument, ratifikovala ga u oktobru 2013. godine, a od 1. avgusta 2014.godine je na snazi.

Šta je Istanbulska konvencija?

Istanbulska konvencija, koju je Savet Evrope usvojio 2011. godine, stupila je na snagu 2014. godine, a Evropa ju je potpisala u junu 2017. godine. To je prvi međunarodni dokument te vrste, a njime se uspostavlja sveobuhvatan okvir mera za sprečavanje nasilja nad ženama, pružanje podrške žrtvama i kažnjavanje počinitelja.

Kako se navodi u dokumentu konvencije, cilj joj je nulta tolerancija na ovaj oblik nasilja i kao takva predstavlja veliki korak prema sigurnijoj Evropi i šire.

Okosnicu ove konvencije čine sprečavanje nasilja, zaštita žrtava i krivično gonjenje prestupnika. Dokumentom se pokušava da se promeni način razmišljanja pojedinaca tako što bi svi članovi društva, a posebno muškarci i dečaci, promenili stavove. U suštini, kako stoji u konvenciji,to je poziv na veću jednakost između žena i muškaraca jer “nasilje nad ženama vuče korene iz nejednakosti između žena i muškaraca u društvu, a opstaje zbog tolerancije i poricanja”.

Šta se traži od države i koje su kazne?

Istanbulska konvencija podrazumeva aktiviranje države u terapijskim programima. Ona je dužna da preduzme potrebne mere za uspostavljanje ili pružanje podrške putem terapije nasilnicima kako ne bi ponovili delikt.

Država je dužna da osigura i određeni oblik pravne pomoći žrtvama kako bi one dobile informacije i pristup regionalnim i međunarodnim mehanizmima pritužbi, a osiguraće im i telefonske linije za pomoć koje će biti besplatne i stalno dostupne.

Osobe koje rade sa žrtvama ili počiniteljima moraju da budu stručnjaci, a njihovo usavršavanje takođe bi trebalo da organizuje država. Konvencija podrazumeva i saradnju države s privatnim sektorom i medijima na način da će država podsticati privatni sektor, sektor informacijske i komunikacijske tehnologije kao i medije, uz dužno poštovanje slobode izražavanja i njihove nezavisnosti, na zajedničko delovanje u izradi i sprovođenju mera kao i donošenju smernica za sprečavanje nasilja nad ženama.

Konvencijom se od zemalja članica očekuje da kriminalizuju ili na drugi način sankcionišu sledeće oblike ponašanja:

* nasilje u porodici (fizičko, seksualno, psihičko ili ekonomsko nasilje)

* proganjanje

* seksualno nasilje, uključujući silovanje

* seksualno uznemiravanje

* prinudni brak

* genitalno sakaćenje žena

* prinudni pobačaj i prinudnu sterilizaciju

(Telegraf.rs)