Stravično svedočanstvo italijanske sestre: Umire se kao u Aušvicu, borimo se kao u Vijetnamu

Ona je od početka epidemije u prvim borbenim redovima i svakog dana gleda ljude kako umiru, sami

Povorka kamiona koji prenosi tela žrtava korona virusa, jer u Bergamu, gradu na severu Italije, nemaju više gde da ih sahrane niti kremiraju, najpotresnija je slika koju je svet video poslednjih decenija. Za Italijane, bio je to natragičniji i najtužniji prizor još od Drugog svetskog rata.

Preporučujemo

Italije je "pretekla" Kinu po broju žrtava. Samo juče korona je odnela rekordni broj žrtava u jednom danu - 627. Kako stručnjaci kažu, greška je bila što su dozvolili da se korona "useli" u bolnice.

Svoje iskustvo u borbi s neprijateljem koji odnosi na stotine života dnevno, opisala je medicinska sestra Silvija Đakomeli iz bolnice "Senigalija" iz istoimenog grada smeštenog u provinciji Ankona, u središnjoj italiji, prenose Nezavisne.com.

Njeno pismo svetu i svima koji se bore sa koronom, objavio je portal "AnconaToday".

- Umiru jedan nakon drugog, muškarci, žene i mladi. Prvo stignu u bolnicu po hitnom postupku, stavimo ih na intubaciju u najkraćem mogućem roku, bez mogućnosti da pozovemo njihove najbliže, bez vremena da oni shvate da se baš njima ovo desilo: da se razbole od korona virusa. I za sekund prođe onaj lažni osećaj da ste imuni na virus i zauzima mesto stravičan strah da ćete umreti. Umiru desetine osoba same, bez mogućnosti da se pozdrave sa najmilijima. Imamo neke smene koje prođu bez problema a onda smene u kojima nam umru 3 osobe u roku od dva sata. Ljudi koji su kod nas imaju izuzetno visoku temperaturu, dajemo im što više tečnosti da bi spustili temperaturu, peremo ih, pomažemo im da jedu, gledamo kako im se kreću parametri. Oni bi želeli da nas drže za ruku da bi dobili malo utehe, ali mi ne smemo to da radimo, naši kontakti su minimalni, ljudi koji su kod kuće žele da dođu da vide svoje najdraže a ne mogu - piše ova medicinska sestra koje je bila u prvim redovima borbe sa opasnim virusom.

"Umire se kao u Aušvicu i borimo se kao u Vijetnamu"

- Dolaze i oni koji odmah moraju na reanimaciju, ali mi imamo malo kreveta, stariji ljudi imaju već neke patologije koje su ih oslabile i umiru u vrlo kratkom vremenskom periodu. Videla sam pacijente kojih već sutradan nije bilo jer su preminuli. Preuzimam svu odgovornost kad kažem da je ovo kao Aušvic, ljudi tako umiru, sami, goli fizički i u duši, a mi radimo kao vojnici u Vijetnamu jer sve ono što smo studirali i znali o medicini je prevaziđeno: ne postoji više bolnica, postoje zone 'kovid' koje su potpuno izolovane. Ne možemo da uđemo i izađemo iz soba kad hoćemo, ne možemo da pričamo ili dodirujemo pacijente, kreirala se jedna dimenzija užasne distance koja je toliko daleka od bazične ideje 'brinimo o pacijentima', koja je srž posla medicinskih radnika, koju mi doživljavamo kao pravo nasilje - kaže sestra Đakomeli.

- To je način na koji rade naši lekari i medicinske sestre, naši vojnici, koji bi mogli da pobede u ovom ratu samo ako postoji kolektivna svest o tome da se pravila moraju poštovati. Jer potreba da trčite po parku da biste smanjili stres nije dovoljan razlog da rizikujete zarazu, ne dok se sa druge strane drugi ljudi ubijaju od posla da bi zaustavio ovaj svakodnevni masakr. I ne radi se samo o starima koji su imali neke prethodne bolesti, to je ledena formula koja bi trebalo da uteši u situaciji u kojoj počinju da se razboljevaju i mladi. Istina je da se radi o ljudskim bićima i njihova smrt danas je drama mnogih familija i trag na srcu nas zdravstvenih radnika.

Nije istina da umiru samo stari ljudi, pre nekoliko dana smo intubirali čoveka od 47 godina bez ikakvih patologija i nije kao pre kada bi vas intubirali u stanju narkoeleksije pa nisi ništa znao, sada su ljudi budni, anesteziolog im kaže jasno: 'Sada ću da vas intubiram'. Ponekad možemo da im damo telefon da pozovu kući, ako su mladi može i video poziv kao da se radi o poslednjem pozdravu. To je užasan osećaj. Ja za 22 godine koliko radim kao medicinska sestra nikada nisam videla ništa slično”. To je ta istina koju bi trebalo da shvate oni koji izlaze iz kuće i govore: 'Korona virus? Gluposti!'"

Bolnica koju su prozvali "Covid 19+"

- Ali to je realnost bolnice u Senigalija koja je prozvana 'Covid 19+.' Ovde medicinske sestre rade od 7 do 10 sati dnevno, obučeni u skafandere koji treba da ih zaštite i koji im onemogućuje da idu u toalet, da jedu i da komuniciraju sa spoljnim svetom. Često i plačemo, ali svi zajedno radimo što više možemo i kao nikad pre - kaže Silvija.

- Za sve što ti treba moraš da sačekaš kraj smene, taj skafander možeš da skineš samo ako zaista više ne možeš da izdržiš i upiškio bi se. Kupili smo i hansaplaste za plikove koji nam izlaze na nosu zbog maski koje ostavljaju tragove dekubita. Onda oblačimo naše uniforme, pa protekciju za cipele, mantile napravljene od posebnog materijala, rukavice i skafandere. Nijedan centimetar  ne sme biti otkriven i slobodan, i svaki put kada smo u kontaktu sa pacijentima koji su zaraženi, zaista puno rizikujemo. Pokušavamo da se izolujemo što je više moguće od naših porodica, iznajmila sam stan u kome mogu da budem sama. Ne može to svako sebi da priušti, imamo kolege sa malom decom i jako je teško i počinjemo da vidimo sve više kolega koji su pozitivni. Ali ljudi idu da trče. Ne znam da li napolju uopšte mogu da shvate šta se dešava u bolnicama, ali evo ja pokušavam da objasnim. Ako mi postanemo pozitivni, vi nećete moći da radite naš posao - nastavlja sestra.

Noći bez sna, s "pesnicom" u stomaku

- Noću spavamo malo, Često se budim i mislim na posao. Imam pesnicu kao grč u stomaku, ujutru doručkujem dosta jer posle znam da neću više moći da jedem. Treba mi najmanje 20 minuta da se opremim da bih ušla na odeljenje, ko ulazi na odeljenje "kovid" ne nosi ništa sem mobilnog koji su potpuno prekriveni plastikom, jer moramo da se čujemo, mi osoblje, kada je hitno. Pre neki dan sam radila 17 sati, niko od nas ne izmiče problemu - kaže ona.

O ljudima koji ne shvataju sa čime se suočavamo svi, celi svet, Đakomeli kaže:

- To su egoisti koji misle da se to njima nikada neće desiti dok može svakom da se desi, ne tiče se samo starih ljudi. Nije nam bitno da li nas smatraju herojima ako posle idu da se šetaju ili da trče. Nemamo više vremena, ovo je naš najveći profesionalni izazov ikada, ovo je kolektivna odgovornost. Ukoliko ljudi ostaju kod kuće, mi ćemo biti u stanju da radimo naš posao - navela je ova medicinska sestra iz Senigalija.

(Telegraf.rs)