Kako zaista žive Srbi u Albaniji: Nemaju crkve, ni škole, stara prezimena ne mogu da vrate

"Posle 1990. godine mi smo izgubili i ona prava za koje smo misli da ih imamo"

Koliko Srba je živelo u Albaniji, a koliko ih se stopilo sa tamošnjim narodom? Dok rudarimo po istoriji i licitiramo brojkama zaboravljamo na ono malo naših zemljaka koji su u Albaniji opstali, odbili da se albanizuju i da zaborave svoje korene, koji i dalje govore srpski jezik, iako su od domovine potpuno izolovani.

Preživeli su Envera Hodžu, ludilo devedesetih, krize i siromaštvo, pravu gvozdenu zavesu koja nikada nije pala i tako otuđila ne samo Srbe i Albance, već i maticu od srpskog naroda rasejanog u Skadru, Draču, Tirani... Nemaju srpsku školu ni srpsku crkvu, deo imovine im je oduzet, a prezimena promenjena.

Preporučujemo

O tome kako izgleda njihov život za "Telegraf" govori Salko Brajović, predsednik novoformiranog udruženja Srba u Tirani "Skadarlija", jednog od nekoliko društava koja okupljaju naš narod u Albaniji.

- Nema srpske škole u Albaniji od 1934. godine. Pre četiri godine zatvoren je jedini državni univerzitet, gde se od njegovog osnivanja predavao srpski jezik. Zakonom nam nije dozvoljeno da uzmemo stara prezimena. Za sve to obratili smo se pismeno vlastima u Albaniji, ali ne samo što nismo našli rešenja, nego ni odgovor nismo dobili. Ne nadamo se ničemu od strane vlasti u Albaniji. Jedinu nadu da ostanemo i preživimo kao manjina vidimo u podršci od strane vlasti u Srbiji - kazao je.

Sada se nadaju "Malom Šengenu" i proboju granica, ali one u slučaju Srbije i Albanije nisu samo fizičke. Bez putovanja, poznanstava, trgovine, gostovanja, studentskih razmena i kulturnih događaja nema obnavljanja duha, a sva borba predaka da sačuvaju identitet može biti uzaludna.

Stanje za srpsku manjinu je, kaže, gore nego u vreme Envera Hodže, jer je devedesetih krenuo sunovrat koji niko nije očekivao.

- Mi se nismo krili nikada, poštovali su nas. Režim Hodže nije priznavao nas kao manjinu, podrazumeva se da nismo imali neka prava kao manjina, na primer, nismo imali školu na srpskom, nismo imali nacionalnost posle 1950. godine, promenili su nam prezimena... Ali albanski narod je znao ko smo i bili smo prisutni u svim oblastima društva, ponašali se pošteno i korektno i do 1990. godine mogu punih usta reći da smo bili potpuno integrisani u društvo. Svakako, bili smo cenjeni i od samih vlasti - priča naš sagovornik.

A onda - suluda groznica devedesetih potresla je i Albaniju.

- Posle 1990. godine mi smo izgubili i ona prava za koje smo misli da ih imamo. Oduzeli su nam zemlju zakonom koji su doneli 1991. godine - otkriva Brajović.

Što se tiče crkve, može se reći da Srbi nemaju gde da odu ni na božićnu liturgiju. Pravoslavnih crkava ima, ali grčkih, što znači da se praznici računaju po novom kalendaru.

- Iako neke crkve imaju imena naših svetitelja, kao što su: Sveta Petka, Sveti Nikola, Sveti Prokopije, to je sve pod Grčkom crkvom - kazao je Brajović.

Ako žele da uče jezik, mlada pokolenja mogu to da učine u Skadru, u Udruženju Rozafa Morača.

(Mateja Beljan - m.beljan@telegraf.rs)