Šest američkih gradova su najveće mete nuklearnih napada, a oni nisu spremni za ovakvu katastrofu

Nuklearni napad u velikom gradskom području jedan je od 15 scenarija katastrofe za koje američka Federalna agencija za upravljanje u hitnim slučajevima (FEMA) ima strategiju za vanredne situacije

Mala je verovatnoća da bi nuklearni napad mogao da se desi u nekom od američkih gradova, ali nuklearni eksperti ne isključuju ovu mogućnost uz upozorenje da veliki gradovi SAD nisu spremni za nuklearne napade.

Nuklearni napad u velikom gradskom području jedan je od 15 scenarija katastrofe za koje američka Federalna agencija za upravljanje u hitnim slučajevima (FEMA) ima strategiju za vanredne situacije. Plan agencije uključuje raspoređenje prvih osoba, pružanje trenutnih skloništa evakuisanim osobama te dekontaminaciju žrtava koje su bile izloženi zračenju.

Preporučujemo

FEMA za građane ima nekoliko jednostavnih saveta - uđite unutra, ostanite unutra i budite pažljivi.

Međutim, prema Ajrvinu Redleneru, stručnjaku za javno zdravlje sa Univerziteta Kolumbija, koji se specijalizovao u oblasti priprema za katastrofe, ove savezne smernice nisu dovoljne da pripreme bilo koji grad za nuklearni napad.

- U Americi ne postoji nijedan propis koji bi se imalo približio adekvatnom planu za postupanje usled nuklearne detonacije - kaže Redlener.

On misli na šest urbanih regija za koje kaže da bi mogle biti mete nuklearnih napada - Njujork, Čikago, Hjuston, Los Anđeles, San Francisko i Vašington. Ovi gradovi nisu samo neki od najvećih i najnaseljenijih u zemlji, već su dom važne infrastrukture, energetskih postrojenja, finansijskih čvorišta, vladinih postrojenja i bežičnih prenosnih sistema koji su od vitalnog značaja za američku sigurnost.

Nepoznate posledice

Svaki od ovih gradova ima internet stranicu za upravljanje kriznim situacijama koja informiše građane o tome šta treba da čine, ali većina tih lokacija, osim LA-a i Njujorka, ne spominje direktno nuklearni napad. Redlener kaže da to stanovnicima otežava shvatanje kako se zaštititi ako bi nuklearna bomba pogodila neki od tih gradova.

- Ne bi to bio kraj života. To bi bila strašna i katastrofalna nesreća s mnogim nepoznatim posledicama - kaže Redlener.

Nuklearne bombe mogu stvoriti oblake prašine i radioaktivnih čestica poput peska koje se raspršuju u atmosferu. Izloženost ovim česticama rezultira trovanjem radijacijom, što može oštetiti ćelije tela.

Štetnim česticama potrebno je otprilike 15 minuta da dostignu do tla nakon eksplozije, tako da bi ljudi u tom periodu mogli spasiti svoj i nečiji život traženjem utočišta unutar čelične ili betonske zgrade bez prozora.

- Vrlo malo informacija može spasiti puno života - rekla je za "Biznis insajder" zdravstvena fizičarka Bruk Budmajer.

Najvažniji scenario za koji bi građani trebalo da se pripreme,  smatra Redlener, nije sveobuhvatni nuklearni rat, već pojedinačna nuklearna eksplozija poput lansiranja raketa iz Severne Koreje. Trenutno su, rekao je, severnokorejske rakete sposobne dopreti do Aljaske ili Havaja, ali bi uskoro mogle stići i do gradova duž Zapadne obale.

Drugi izvor napada mogao bi biti nuklearni uređaj koji je izgradila, kupila ili ukrala teroristička organizacija. Svih šest gradova koje je Redlener identifikovao smatraju se mestima gde bi teroristički napad doneo najviše razaranja.

- Ne postoji siguran grad. U Njujorku bi detonacija bombe poput one u Hirošimi, ili čak nešto manja, mogla ubiti između 50.000 do 100.000 ljudi, zavisno gde bi udarila, dok bi bile hiljade ranjenih - kaže Redlener.

U tim okolnostima, Njujork ne bi imao dovoljno bolničkih kreveta da smesti ranjene. Trenutno država Njujork ima 40.000 bolničkih kreveta koji su gotovo uvek svi zauzeti.

Veliki gradovi nemaju skloništa

U jeku Hladnog rata, 1961. godine, SAD su pokrenule Program zaštite skloništa koji je odredio sigurna mesta za skrivanje nakon nuklearnog napada u gradovima širom zemlje. Većina skloništa bila su na gornjim spratovima visokih zgrada, tako da je trebalo zaštititi ljude samo od zračenja, a ne od eksplozije.

Gradovi su bili odgovorni za skladištenje tih skloništa hranom, sanitarijama i sanitetskim potrepštinama koje je plaćala savezna vlada. Do trenutka kada su sredstva prestala da se izdajaju u 1970-ima, Njujork je odredio 18.000 skloništa u kojima bi se moglo zaštititi do 11 miliona ljudi.

Zvaničnici Njujorka 2017. počeli su da uklanjaju žute znakove koji su nekada obiežavali ova skloništa kako bi izbegli zabludu da su i dalje sprema i opremljena.

Redlener kaže da postoji razlog zašto skloništa više ne postoje. Većim gradovima poput Njujorka i San Franciska potrebno je više prostora za stanovanje, što otežava gradskim zvaničnicima da se pravdaju prilikom rezervisanja nekog prostora za hranu i sanitetske potrepštine.

- Možete li zamisliti da javni službenik danas drži netaknute zgrade za skloništa koja propadaju kada je tržište nekretnina toliko razvijeno - ističe Redlener.

Ipak, stručnjak za javno zdravlje smatra da edukacija javnosti o opasnostima nuklearnog napada i ponašanjima prilikom eksplozije ne treba biti strašna.

On ističe da da svaki veliki grad sebi mora da prizna da ipak postoji pretnja od nuklearnog napada, iako je udaljena.

- Ovo je deo naše stvarnosti 21. veka. Izvinio sam se svojoj deci i unucima što smo ostavili svet u tako jezivom neredu, ali šta je tu je sada - zaključio je Redlener.

(Telegraf.rs/Klix.ba)