Hronologija haosa: Kako je Hongkong postao "ratna zona"

Verna Ju je iz Hongkonga, ona je kolumnistkinja koja je objavila tekstove u brojnim listovima poznatim širom sveta. U svom tekstu za "Gardijan" objasnila je u šta se pretvorio tamošnji svakpodnevni život - ljudi ne mogu na posao, škole su zatvorene, putevi paralisani, a deca prestrašena

Iako se još jedna nedelja polako bliži kraju, taj kraj nikako ne vide demonstranti u Hongkongu. Višemesečni protesti izveli su na ulice milione ljudi, ali i policiju i vodene topove. Iako su protesti, koji su počeli zbog sada već odbačenog zakona o ekstradiciji, na početku bili uzor u svetu, potpuno mirni, bez ikakvog nasilja, Hongkong je ovih dana postao ratna zona.

Verna Ju je iz Hongkonga, ona je kolumnistkinja koja je objavila tekstove u brojnim listovima poznatim širom sveta. U svom tekstu za "Gardijan" objasnila je u šta se pretvorio tamošnji svakpodnevni život - ljudi ne mogu na posao, škole su zatvorene, putevi paralisani, a deca prestrašena.

Preporučujemo

- Trenutna politička kriza u Hongkongu je verovatno najveći izazov u mom životu. Ne sećam se da sam ikad pre imala nesanicu, izgubila apetit ili bila u nemogućnosti da mislim o nečemu drugom osim o ovome. Kao i mnoge Hongkonžane, i mene je u poslednjih pet meseci ispunio akutni osećaj bespomoćnosti i anksioznosti, dok sam posmatrala kako naš dom postaje ratna zona svakih nekoliko dana - napisala je ona.

Kako dodaje, svaki put kada ode da izveštama, začuje glas svoje dece.

- Budi pažnjiva, mama - kažu oni.

Verna kaže da se tada oseti kao da ide na bojno polje, a uz to svaki put sa sobom ponese i kacigu i gas masku u torbi.

- Još od juna sam na emocionalnom rolekosteru kada su izbili protesti zbog zakona o ekstradiciji, koji bi osumnjičene slao na suđenje u Kinu, koji su postali u rastući radikalni antivladin pokret. To je oslobodilo godine frustracije u Hongkongu, pod kineskom vladavinom koja nema mandat svog naroda. Kada je vlada u oktobru uvela zakon o vanrednim situacijama za zabranu nošenja maski za lice, mnogima je to značilo početak autoritarne vladavine da bi se nametnula ograničenja građanskih sloboda. To je bio signal, možda tačka preokreta - navela je ona.

Vlasti su potom ugasile metro, a u gradu je zavladao nadrealni osećaj nelagode. Prodavnice su bile zatvorene, dečje vikend aktivnosti otkazane, a svi javni objekti za razonodu su takođe pod ključem.

- Moja porodica je taksijem otišla do mora, gde na plaži nije bilo spasilaca. Na povratku su nas zadržale blokade puteva koje su postavili demonstranti. Naša deca su bila prestravljena zbog mogućnosti da pripadnici policije dođu sa suzavcem, pa smo izašli iz taksija i otrčali što smo brže mogli. Tada nismo znali da će ova nepredvidivost da postane nešto normalno - dodala je Ju.

Kako kaže, prošle nedelje kada su sukobi eskalirali, odnosno kada je policajac upucao demonstranta tokom upada na univerzitet, veći deo grada je bio paralizovan. Puteve su blokirali i demonstranti i policija, dok autobusi i metro nisu saobraćali na brojnim linijama.

- Svaki plamen znači da mnogi ljudi sede kod kuće i da nisu u mogućnosti da dođu na posao. Škole su zatvorene. Univerzitetski semestar se završio prerano. Čak i oni koji uspeju da dođu na posao brinu da či će moći da se vrate kući. Mnogi koji rade u finansijskoj četvrti ne odlaze na ručak nakon što je policija prošle nedelje bacila suzavac na kacelarijske radnike koji su protestovali. Društveni život se zaustavio jer se restorani i prodavnice rano zatvaraju, a koncerti i razni događaji otkazuju. Za mnoge je to efektivno policijsko vreme - navela je Ju.

Demonstracije ruše čak i planove za venčanja. Ju navodi da je njena prijateljica morala da nađe drugu crkvu zbog opasnosti da bi gosti morali da prođu ulicama prepunih suzavaca.

- Pošto je ometen svačiji život, emocije su izražene i odnosi zategnuti. Porodice su u problemu, a prijateljstva se raspadaju. Svi se dele na one u žutim (prodemokratski) i plavim (provladini) linijama. Parovi postaju otuđeni. Roditelji i deca prestaju da razgovaraju. Prijatelji i porodica pokušavaju da izbegnu razgovor o politici. Mnogi moji prijatelji, posebno oni koji imaju porodice, planiraju da emigriraju - plaše se da će njihova deca morati da odrastu u društvu u kom su osnovna prava Hongkongda izgubljena - tvrdi ona.

Pošto su škole u gradu zatvorene u poslednjih nekoliko dana, deca imaju koji dan viška za igru. Ju kaže da "ne zna da li da se smeje ili plače" kad ih onda vidi da se igraju policajca i demonstranata koji bacaju suzavce jedni na druge.

- Pretpostavljam da su nedavni nemiri već ostavili neizbrisiv trag na njih i ostaće im u sećanjima do kraja života - navodi ona.

Strah je posebno izražen imajući u vidu da ljudi u Hongkongu većinom izbeglice iz Kine. Pobegli su odande bežeči od gladi i političkih previranja. I baba i deda Verene Ju pobegli su u Hongkong u prepunom vozu 1949. godine, samo nekoliko meseci pre nego što je Komunistička partija preuzela kontrolu u Kini.

- Moj otac se seća kako je spavao na stolovima i stolicama u pkoli kada je stigao. Međunarodna metropola i regionalno finansijsko središte koje danas vidimo izgrađeno je samo nekoliko decenija nakon Drugog svetskog rata napornim radom mojih predaka i izbeglica poput njih. Samo generaciju ili dve kasnije, hoće li njihovi potomci ponovo morati da beže? Većina Hongkonžana, posebno mladi, sebi ne mogu da priušte emigraciju. A znaju i vrlo dobro da je Kina moćan režim s kojim nemaju nameru da se bore. Pitala sam mnoge demonstrante zašto nastavljaju da vode botke bez kraja sa policijom na ulicama kada na kraju završe jedino povređeni ili uhapšeni, kad postoji malo šansi da će oni biti pobednici. Pitala sam ih da li su razmišljali o tome, da nakon pet meseci otpora, eskalacija nasilja daje vlastima opravdanje da uvede drakonske policijske mere i da će ljudi ostati sa manje slobode nego što su imali na početku - naglasila je Ju.

Demonstranti su joj odgovorili da ih mirni protesti nisu odveli nigde i da se ne plaše da žrtvuju svoje živote u jednoj poslednjoj borbi za Hongkong.

- Ako gorimo, gorimo zajedno. Hongkong ionako umire, tako da i mi možemo da podnesemo žrtvu - kažu mnogi.

Ju ih je upozorila da su mnogi primeri u istoriji pokazali da krvave borbe protiv diktature samo dovedu do stvaranja nove.

- Pa, koje je onda tvoje rešenje - upitali su je. Kako kaže, odogovor nije imala.

A evo kako je sve teklo od februara ove godine:

Februar 2019

Predložen je novi zakon o ekstradiciji koji bi dozvoljavao da ljudi budu prebačeni u Kinu pod optužbom za ratličite zločine.

31. mart

Počele su masovne demonstracije. Hiljade ljudi protestovalo je protiv zakona o ekstradiciji.

11. maj

Poslanici u parlmanentu Hongkoga počeli su raspravu o zakonu. Počela je i svađa.

30. maj

Liderka Hongkonga Keri Lam uvodi ustupke u zacrt zakona o ekstradiciji, uključujući ograničenje obila prekršaja koji jesu za izručivanje, ali kritičari navode da ovo nije dovoljno.

12. jun

Masovnost protesta je sve veća. Pola miliona ljudi izašlo je na ulice. Policija je koristila gumene metke i suzavac kako bi ratserali demonstrane okupljene na najvećem protestu u Hongkongu u prethodnih nekoliko decenija.

15. jun

Lam navodi da je usvajanje zakona o ekstradiciji odložena na neodređeno vreme.

1. jul

Demonstranti upadaju u Zakonodavni savet, uništavaju slike, pišu gradite na zidovima i vijore staru zastavu Hongkonga ukrštenu sa zastavom britanije. Tog dana obeležena je i 22. godišnjica vraćanja Hongkonga u okrilje Kine.

21. jul

Naoružani muškarci u belim majicama, navodno poštovaoci kineske vlade, napali su putnike na metro stanici Juen Long. Policija nije uradila ništa povodom ovoga.

30. jul

44 demonstranta optužena su za nerede.

septembar 2019.

Do sada su se demonstranti saglasili oko pet ključnih zahteva: potpuno povlačenje predloženog zakona o izručivanju, povlačenje upotrebe reči "nered" u vezi sa protestima, bezuslovno puštanje uhapšenih demonstranata i povlačenje optužnica, nezavisna istraga o ponašanju policije i sprovođenje istinskih univerzalnih biračkih prava.

15. septembar

Masovni protesti ušli su u 15. nedelju. Policija je upotrebila suzavce, vodene topove protiv demonstranata.

1. oktobar

Policija upucala demonstranta. Do toga je došlo na 70. godišnjicu proglašavanja Narodne Republike Kine.

7. oktobar

Podignute prve optužnice protiv demonstranata zbog skrivanja lice nakon što su vlasti uvele zabranu maski kako bi na taj način lakše identifikovali one koji protestuju.

11. oktobar

Objavljeno da su skoro trećina uhapšenih demonstranata deca. Od njih 2.379 čak 750 ima ispod 18 godina, a 104 ispod 16.

16. oktobar

Lam je primorana da godišnje obraćanje javnosti izvede putem video linka. Tog dana je i jedan od lidera protesta Džimi Šam napadnut.

23. oktobar

Čan Tonk Kai, osumnjičeni za ubistvo čiji je slučaj ubrzao svojevremeno nacrt zakona o ekstradiciji, pušten je iz zatvora, govoreći da je spreman da se preda Tajvanu. Zakon o ekstradiciji je i zvanično povučen.

8. novembar

Čov C Lok (22) je zvanično prva žrtva protesta. Student je nađen povređen na parkingu u Kovlunu, gde je pao sa sprata.

18. novembar

Borba na univerzitetu. Policija upala i ispalila suzavce.

(Telegraf.rs/N. Z.)