Priča žene koja je gledala smrt 300 ljudi: Otvorim čips i osetim miris sobe gde su ubijani

Čula bi zvuk osuđenikovog poslednjeg daha - kašljanja, roptanja ili krkljanja - dok sredstva iz injekcije deluju i pluća kolabiraju, istiskujući vazduh kao iz meha. A nakon što bi zatvorenik umro, gledala bi kako poprima ljubičastu boju

U Teksasu je pogubljen mnogo veći broj ljudi nego u bilo kojoj drugoj saveznoj državi u SAD, a Mišel Lajons, zaposlena u državnim organima, svojevremeno je posmatrala nekoliko stotina pogubljenja. Ona je otkrila koliko značajno i suštinski je to uticalo na nju.

Lajonsova je prvo kao novinar, a zatim kao portparol Odeljenja za krivično pravosuđe Teksasa, tokom 12 godina bila svedok na svakom pogubljenju koje je u toj državi izvršeno.

Preporučujemo

Prošlo je 18 godina otkako je Mišel Lajons gledala kako Riki Makgin umire, ali čak i danas je to dovodi do suza. Kada to najmanje očekuje, ima vizije Makginove majke, u odeći za svečane prilike, dlanova prislonjenih na staklo prostorije za pogubljenja. Bila je obučena veoma elegantno da bi gledala kako joj umire sin. Kakva žurka za ispraćaj.

Od 2000. do 2012. godine, Lajonsova je videla kako skoro 300 muškaraca i žena umire na ležaju za pogubljenja - nasilni životi koji se završavaju mirnim zaključkom.

Prvi put je prisustvovala pogubljenju kada je imala 22 godine. Nakon što je videla kako Havijer Kruz umire, u svom dnevniku je napisala: "Uopšte mi nije smetalo. Zar je trebalo da budem uznemirena?"

Smatrala je da su drugi više zavređivali sažaljenje, primera radi dvojica staraca koje je Kruz pretukao nasmrt čekićem.

- Prisustvovanje pogubljenjima bilo je samo deo mog posla - kaže Lajonsova. Njeni oslobađajuće iskreni memoari "Osuđenici na smrtnu kaznu: Njihovi poslednji minuti", nedavno su objavljeni.

- Bila sam pristalica smrtne kazne, smatrala sam je najprimerenijom sankcijom za određene zločine. A pošto sam bila mlada i odvažna, sve je bilo crno-belo. Da sam počela da se bavim time kako se osećam dok gledam pogubljenja i da sam previše razmišljala o tome kakve emocije me obuzimaju, kako bih mogla da budem u stanju da se iznova vraćam u tu sobu, svakog sledećeg meseca i svake naredne godine? - rekla je Mišel.

Kako god da zamišljate osobu koja je svedok na pogubljenjima, Mišel Lajons se ne uklapa u tu zamisao.

Uz piva u sportskom baru (onoj vrsti rupe kakve viđamo po dokumentarcima o pucnjavi u nekom malom gradu u Americi), pričaće vam sve u 16 o bilo kojoj temi koja vam padne na pamet.

Inteligentna je i kultivisana, a rafalnom paljbom doskočica izvrgava ruglu britanski stereotip o Amerikancima koji ne znaju šta je ironija. Ako ne dođete pripremljeni za kvalitetnu diskusiju, pokopaće vas. Međutim, kada se dotakne uspomena iz prostorije za izvršenje smrtne kazne, drska samouverenost pretvara se u ranjivost i nije teško sagledati koliko je to iskustvo uzelo danak.

U toku 2000. godine, u Teksasu je izvršeno 40 pogubljenja, što je rekordno veliki broj za pojedinačnu saveznu državu za godinu dana, a istovremeno je skoro jednak broj kao u celom ostatku Amerike te godine. Lajonsova je bila prisutna na 38 od tih 40, kao zatvorski izveštač za Hantsvil ajtem. Njena prividna nonšalantnost ogledala se u ravnodušnim zapisima u njenom dnevniku, ali bio je to samo način da se kratkoročno nosi sa tim.

- Danas kada gledam beleške sa pogubljenja, jasno mi je da su mi neke stvari smetale. Sve strepnje i slutnje koje sam eventualno imala, gurnula sam u kofer u svojoj glavi, koji sam šutnula u ugao. Ta odumrlost me je štitila i omogućavala mi da nastavim dalje. Posmatranje poslednjih trenutaka nečijeg života, dok im duša napušta telo, nikada ne postane banalno ili normalno. Međutim, u Teksasu je pogubljeno toliko kriminalaca da je postupak usavršen, a teatralnost iz njega uklonjena - priča Lajonsova.

Takođe je morala da izveštava o očajničkom preklinjanju za oproštaj, izmučenim izvinjenjima i bizarnim izjavama o nevinosti, kao i o citatima iz Biblije ili iz rok pesama, pa čak i o ponekoj šali (Bili Hjuz se 2000. godine oprostio rečima: "ako plaćam dug društvu, sleduju mi odbitak i refundacija").

Retko je mogla da čuje bes, a samo jednom je čula zatvorenika kako jeca.

Čula bi zvuk osuđenikovog poslednjeg daha - kašljanja, roptanja ili krkljanja - dok sredstva iz injekcije deluju i pluća kolabiraju, istiskujući vazduh kao iz meha. A nakon što bi zatvorenik umro, gledala bi kako poprima ljubičastu boju.

Nisu svi bili čudovišta, a nekoliko njih joj se i dopalo, čak je imala utisak da bi možda bili prijatelji da su se upoznali na slobodi. Nakon što je 2002. godine pogubljen Napoleon Bizli, koji je imao samo 17 godina kada je ubio oca sudije saveznog suda, Mišel je plakala celim putem do kuće.

- Činilo mi se da Napoleon ne samo da ne bi ponovo počinio neki zločin, već i da je mogao da bude koristan član zajednice. Navijala sam da uspe sa žalbama, ali sam se osećala krivom što se tako osećam. Bio je to gnusan zločin, i da sam ja bila član porodice žrtve, apsolutno bih želela da Napoleon bude pogubljen. Da li sam imala pravo da sažaljevam Napoleona, kada on nije meni ništa oduzeo? - rekla je Mišel.

A onog trenutka kada se porodila, pogubljenja su postala nešto čega se užasava. Razmišljala je o tome kako "nema pobednika, već svi izvlače deblji kraj". Lajonsova je istrajala i izdržala još sedam godina, gledajući sa uznemirujućom smirenošću kako zatvorenici jedan za drugim idu u smrt.

- Očekivala sam da ću posle napuštanja zatvorskog sistema manje razmišljati o svemu što sam videla, ali desilo se upravo suprotno. Počela sam stalno da razmišljam o tome, kao da sam podigla poklopac Pandorine kutije, a nisam mogla da ga vratim.

Otvorila bih kesicu čipsa i osetila miris prostorije za pogubljenja, ili bi me nešto na radiju podsetilo na razgovor koji sam vodila sa nekim zatvorenikom svega nekoliko sati pre nego što je bio pogubljen.

Ili bih ponovo videla izborane šake majke Rikija Makgina, prislonjene na staklo prostorije za pogubljenja, i istopila bih se u suzama - prisetila se Mišel.

Postoje pokazatelji da Teksas gubi interesovanje za smrtnu kaznu. Poslednja velika anketa u toj državi, sprovedena 2013. godine, pokazala je da 74 odsto građana podržava smrtnu kaznu, tako da je malo verovatno da u skorije vreme bude ukinuta.

Sa druge strane, prošle godine je u Hantsvilu izvršeno sedam pogubljenja, isto kao i 2016. godine. To je daleko od rekordnih 40 u 2000. godini.

Međutim, iako smatra da je u Teksasu prečesto primenjivana, Lajonsova je još pristalica smrtne kazne, barem kada su u pitanju najgori među najgorima.

(Telegraf.rs/BBC na srpskom)