U ovim zemljama je smrtna kazna dozvoljena, a evo gde se pogubi najviše zatvorenika

Prema podacima iz 2018. godine, u 106 zemalja smrtna kazna je potpuno ukinuta

Jedna od tema koja uvek izaziva veliku pažnju u svetu jeste pitanje smrtne kazne. Oko toga se vodi oštra polemika, a ljudi su podeljeni u dva tabora – oni koji smatraju da smrtna kazna treba da postoji i oni koji smatraju da bi je trebalo ukinuti. Prema novijim izveštajima broj izvršenih smrtnih kazni u svetu se smanjuje, a i sam istorijat smrtne kazne pokazuje kako se mišljenje društva u vezi toga menjalo kroz vreme.

ŠTA PREDSTAVLJA SMRTNA KAZNA?

Smrtna kazna je pravna sankcija čije izvršenje za posledicu ima smrt osuđenika, koji je osuđen za počinjenje krivičnog dela. Za smrtnu kaznu se smatra da je jedna od najstarijih institucija krivičnog prava, odnosno da je dugo vremena bila jedino sredstvo koje su drevna ljudska društva imala na raspolaganju u svrsi očuvanja reda i zakona.

Kasnije, s razvojem država i njenih institucija, razvile su se i alternative smrtnoj kazni, poput progonstva u prekomorske kažnjeničke kolonije ili institucije državnog zatvora. Smrtna kazna predstavlja krajnju i najstrožu kaznu koja je danas predviđena u određenim pravnim sistemima.

Smrtna kazna je izričito ukinuta od strane Veća Evrope protokolom br. 6. uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

EU je jedna od vodećih u svetu koja se aktivno i snažno bori za ukidanje smrtne kazne zato što je reč o nehumanim postupcima koje EU ne toleriše. Prema međunarodnom pravu smrtna kazna je zabranjena za osobe koje su u trenutku počinjenja kaznenog djela bile mlađe od osamnaest godina.

U razvijenim zemljama preovladavaju zatvorske kazne kao najstrože propisane kazne (najčešće kazna doživotnog zatvora).

KAKVO JE STANJE OD DRŽAVE DO DRŽAVE?

Smrtna kazna i dalje postoji u SAD-u, Kini, Japanu, Indiji, u zemljama Bliskog istoka, u pojedinim državama afričkog kontinenta.

Zadržana je u Rusiji, Južnoj Koreji, kao i pojedinim državama u Africi, ali nije korišćena preko 10 godina.

Postoje i države u kojima je smrtna kazna ukinuta za sve zločine, ali se može primeniti u posebnim okolnostima.

Smrtna kazna je ukinuta u Kanadi, Australiji, Turskoj, u evropskim državama, u pojedinim državama Južne Amerike, Azije i Afrike.

SMANJEN BROJ POGUBLJENJA U SVETU

Broj pogubljenja u svetu pao je gotovo za trećinu 2018. godine i najniži je u poslednjoj deceniji, saopštio je Amensti internešnal, prenosi BBC na srpskom.

Tokom prošle godine smrtna kazna izvršena je u 20 zemalja nad 690 osoba, što je za oko 31 odsto manje nego 2017. godine - kada su pogubljene 993 osobe.

U Iranu je izvršeno 50 odsto manje pogubljenja, nakon što je ukinuta smrtna kazna za neke prekršaje povezane sa drogom, navodi Amnesti.

U istraživanje nije uključena Kina, pošto su podaci o smrtnim kaznama u ovoj zemlji tajni, ali Amnesti smatra da su verovatno pogubljeno hiljade ljudi. Prema tim pretpostavkama, Kina bi bila zemlja sa najvećim brojem pogubljenja.

Sledeće četiri su Iran, Saudijska Arabija, Vijetnam i Irak. U njima je izvršeno oko 77 odsto od 690 smrtnih kazni.

ŠTA KAŽE IZVEŠTAJ?

U izveštaju Amnestija navodi se da iako je broj pogubljenja u nekim zemljama pao, ima i država u kojima je izvršen veći broj pogubljenja. To su SAD, Japan, Singapur, Južni Sudan i Belorusija.

- Dramatični globalni pad pogubljenja dokazuje da čak i zemlje za koje je to najmanje očekivano, počinju da menjaju politiku i shvataju da smrtna kazna nije odgovor - rekao je generalni sekretar Amnestija Kumi Naido.

- Ovo pokazuje da postoji nada da je samo pitanje vremena kada će ova okrutna kazna biti poslata u istoriju, gde joj je mesto - ističe on.

Iran, u kojem se svake godini izvrši stotine smrtnih kazni, uglavnom zbog droge, ublažio je zakone 2018. godine. Zakon se primenjuje retroaktivno, pa je smrtnu kaznu izbeglo oko pet hiljada zatvorenika koji su čekali pogubljenje.

Prema podacima iz 2018. godine, u 106 zemalja smrtna kazna je potpuno ukinuta.

Države koje su zabeležile značajan pad pogubljenja u odnosu na 2017. godinu su: Iran - na 253 sa 507, Irak - na 52 sa 125, Pakistan - na 14 sa 60 i Somalija - na 13 sa 24, prenosi BBC na srpskom.

U NEKIM ZEMLJAMA JE PONOVO USPOSTAVLJENA SMRTNA KAZNA

Prošle godine na Tajlandu je izvršena prva smrtna kazna nakon 2009. godine. Ranije ove godine Šri Lanka najavila da će tražiti osobe koje će izvršavati pogubljenja - kao deo mera protiv krijumčarenja droge.

Smrtna kazna je zakonita u toj zemlji u kojoj je oko 1.300 osoba osuđeno na smrtnu kaznu, ali niko nije pogubljen od 1976. godine.

- Ove zemlje sada čine manjinu, a njihov broj opada - rekao je Naido, dodajući da poziva „sve zemlje koje i dalje pribegavaju smrtnoj kazni da zaustave ovu odvratnu kaznu sada".

ISTORIJAT

Smrtna kazna razvila se iz tzv. krvne osvete. Krvna osveta bilo je nepisano pravilo u zajednicama i plemenima koje su živele prije nekoliko hiljada godina. Ona je dopuštala i omogućavala rodbini ubijene žrtve da se osvete počinitelju i njegovom plemenu.

U Rimskom carstvu su hrišćani tokom trista godina dugog perioda bili sistematski proganjani. U to vreme su hrišćani odbijali bilo kakav oblik nasilja koji je rezultirao usmrćivanjem.

Rimokatolička crkva je opravdavala smrtnu kaznu protiv pagana. Istočno Rimsko carstvo od osmog veka postupno je redukovalo sprovođenje smrtne kazne i zamenjivalo kaznama poput odsecanja noseva i ušiju da bi na taj način sproveli jednu vrstu pedagoškog uticaja na populaciju.

U kasnijem srednjem veku, kada su postupno sve više bili ugroženi moć, položaj i monopol pape, careva i plemstva rasla je i učestalost smaknuća i njihova okrutnost. Tome su najviše pridoneli lov na veštice, te inkvizicija.

Tek u 18. veku razvilo se protivljenje smrtnoj kazni, a tome je znatno doprineo i italijanski književnik Cesare Becarija sa svojim delom "O zločinima i kaznama" u kojem je isticao da je važno sprečiti zločine putem delotvornog pravnog sistema te dobrih zakona.

Francuska revolucija je takođe uveliko doprinela razvoju ljudskih prava i sloboda. U 19. i 20. veku sve više filozofa i književnika zalaže se za ukidanje smrtne kazne.

KAKO SE IZVRŠAVALA I KAKO SE JOŠ UVEK IZVRŠAVA SMRTNA KAZNA?

Tokom duge istorije smrtne kazne pojavljivali su se mnogi oblici egzekucije. Razne su metode kojima se ubijaju zatvorenici, no upitno je govoriti o tome koja je vrsta egzekucije humanija. Najčešće metode su odrubljivanje glave u Saudijskoj Arabiji i Iraku, električna stolica u SAD, vešanje u Egiptu, Iranu, Japanu, Pakistanu, Singapuru i drugim zemljama, streljanje u Belorusiji, Kini, Somaliji, Tajvanu, Uzbekistanu, Vijetnamu i ostalim zemljama, a u Avganistanu i Sudanu žrtve kamenuju. Na Bliskom Istoku je tokom istorije najčešća metoda bila kamenovanje, koju je sprovodila zajednica, a prvi kamen je obično bacao tužilac.

U Starom Rimu su koristili izuzetno ponižavajuću i okrutnu metodu razapinjanja na krst odbeglih robova, kriminalaca bez rimskog državljanstva te pobunjenika. Razapinjanje potiče iz drevnog Irana u kojem su osuđeni na smrt ubijani i zmijama ili crvima. Tokom srednjeg veka u Evropi nije zadržana metoda razapinjanja zbog velikog uticaja katolicizma, ali su zato u to vreme osmišljene mnoge nove metode egzekucije.

Za posebno teška kaznena dela bili su uobičajeni vešanje i spaljivanje na lomači gde se češće umiralo od gušenja dimom pre nego što su izgoreli. Ova metoda se jako često upotrebljavala tokom španske inkvizicije te pred kraj 15. veka za vreme lova na veštice. Odrubljivanje glave mačem bila je često povlastica privilegovanih pojedinaca i plemstva. Tokom istorije je smrtnu kaznu sprovodila obično jedna, samo za taj posao, određena osoba tzv. dželat.

Razvojem tehnologije i modernizacijom usledile su i nove metode egzekucije. Godine 1792. godine u Francuskoj je uvedena giljotina, te se od tamo proširila u ostale delove Evrope. Takođe je uz razvoj vatrenog oružja streljanje postalo učestala metoda egzekucije. U dvadesetom veku su se još razvile i gasne komore, električna stolica, te smrtne injekcije. Različite metode egzekucije se u društvu različito procenjuju i odobravaju.

POLEMIKE OKO SMRTNE KAZNE

Kada je u pitanju smrtna kazna uvek se javljaju mnoge polemike koje se vode sa dva fronta. Onog koji zastupa sprovođenje smrtne kazne u ime pravde i onog koji se snažno protivi tom nehumanom činu kojime se izvršava zadovoljavanje pravde. Zagovornici smrtne kazne pokušavaju da opravdaju njenu primenu raznim etičkim, pravnim i društvenim argumentima.

Osobe koje zagovaraju smrtnu kaznu smatraju da je ona jedini prihvatljivi način osvete za kazneno delo ubistva.

Zemlje koje sprovode smrtnu kaznu češće je opravdavaju pragmatičnim razlozima nego etičnim. Opasnost od gubitka vlastitog života treba sprečiti potencijalne počinitelje u izvršenju težih kaznenih dela.

Protivnici smrtne kazne izlažu argumente koji opovrgavaju učinak zastrašivanja, jer iskustva pokazuju da vrlo mali broj teških zločinaca racionalno i u detalje planira izvršenje svojih dela te da ne razmišljaju o mogućim posledicama. Isto tako veliki broj ubistava događa se u afektu, a počinitelji u takvim situacijama ne razmišljaju o posledicama svojih postupaka.

ZABRANJENO SPROVEĐENJE SMRTNE KAZNE NAD MALOLETNIM PRESTUPNICIMA

Međunarodni sporazumi o ljudskim pravima zabranjuju da osoba koja je u vreme zločina imala manje od 18 godina bude osuđena na smrt. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Američka konvencija o ljudskim pravima i Konvencija o pravima deteta sadrže odredbe u tu svrhu. Više od 100 zemalja čiji zakoni još uvek predviđaju smrtnu kaznu za barem neka kaznena dela, imaju zakone koji izričito odbacuju pogubljenja maloletnih prestupnika. Međutim, mali broj zemalja i dalje izvršava smrtnu kaznu nad maloletnim prestupnicima.

SMRTNA KAZNA U SRBIJI

Smrtna kazna u Srbiji je primenjivana od nastanka moderne države 1804. do 2002. godine, kada je (26. februara) zakonom ukinuta. Poslednje pogubljenje, streljanjem, izvršeno je 14. februara 1992. godine.

Prema istraživanju javnog mnjenja iz septembra 2018. godine, 56 odsto ispitanika je za njeno ponovno uvođenje. Protiv smrtne kazne je 24 odsto ispitanika, dok je 20 odsto neodlučnih.

U prvim decenijama 19. veka, smrtna kazna u Srbiji je primenjivana veoma često, i to za najrazličitija krivična dela: ubistvo, krađu, političke delikte, čedomorstvo, pa čak i za „smešenije“ (vanbračni polni odnos). Do 1858. godine, korišćeni su različiti načini pogubljenja: streljanje, vešanje, lomljenje točkom, „mrtva šiba“ i dekapitacija, a u početku je bilo i nabijanja na kolac.

Po prvom Krivičnom zakoniku Srbije, koji je donet 1860. godine, smrtna kazna se izvršava javno, streljanjem, a telo pogubljenog se odmah ukopava u zemlju na mestu izvršenja smrtne kazne. Redovne statistike o smrtnim kaznama počele su da se vode tek 1889. godine.

Kada je, 1918. godine, stvorena Kraljevina SHS, u raznim delovima nove države na snazi su ostali razni pravni sistemi. U severozapadnim pokrajinama (Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Slovenija i Vojvodina), smrtna kazna je izvršavana vešanjem u ograđenom prostoru uz ograničeno prisustvo javnosti.

U ostatku zemlje (Srbija, Crna Gora i Makedonija), jedini zakonski način izvršenja je i dalje bilo streljanje na javnom mestu. Kada je, 1929. godine, donet jedinstven Krivični zakonik za celu zemlju, kao jedini način pogubljenja propisano je vešanje. Izuzetak su bile smrtne presude vojnih sudova, koje su izvršavane streljanjem.

U prvim godinama posle Drugog svetskog rata, smrtne kazne su u velikom broju svakodnevno izricane kolaboracionistima i ratnim zločincima, ali i „narodnim neprijateljima“, tj. svima onima koji su se protivili novom komunističkom režimu. Tačnih i pouzdanih podataka nema, ali je od 1944. do 1951. u celoj Jugoslaviji verovatno izrečeno oko 10.000 smrtnih presuda, od kojih je većina izvršena.

Posle 1950. godine, broj smrtnih kazni značajno opada.

U Srbiji, koja je od 1992. godine bila deo Savezne Republike Jugoslavije, sudovi su od 1991. do 2002. izrekli 19 smrtnih kazni, od kojih nijedna nije izvršena. 14. februara 1992. u Somboru je streljan Johan Drozdek, osuđen na smrt 1988. godine zbog silovanja šestogodišnje devojčice.

Narodna skupština Srbije je 26. februara 2002. izmenila Krivični zakon tako što je iz njega izbrisala smrtnu kaznu. Kao što je isticano u parlamentarnoj debati, glavni motiv za ovu aboliciju bilo je pridruživanje tadašnje SR Jugoslavije Savetu Evrope.

(Telegraf.rs/A.T.)