Milerov izveštaj, tema broj 1: Šta tu sve piše o Trampu, a koji su Donaldovi potezi pod lupom cele planete (FOTO)

Na temu rada Trampove administracije, izveštaja Roberta Milera i odluka koje je predsednik SAD preduzeo u poslednjih nekoliko meseci, za portal Telegraf.rs je govorio Marko Dašić, asistent na Fakultetu političkih nauka

Američki predsednik Donald Tramp je gotovo svakodnevno glavna tema svetskih medija. Milerov izveštaj, blokada rada vlade, migrantska kriza, susreti sa Kim Džong Unom i Vladimirom Putinom, odnos prema Izraelu i nova predsednička trka su samo neki događaji koji su bili tema američkih ali i svetskih medija u poslednjih nekoliko meseci.

Američki specijalni savetnik Robert Miler je konačno završio svoju istragu o tome da li je Rusija uticala na američku predsedničku kampanju i omogućila da Tramp pobedi - odgovor je da je to 100% netačno. Drugi deo njegovog izveštaja odnosi se na ometanje pravde, a tu je imao zanimljive primedbe.

Sve ovo je podiglo veliku prašinu u javnosti, a posebno među članovima Demokratske partije.

Takođe, u SAD se svi polako pripremaju za novu predsedničku trku u kojoj je Tramp već najavio svoje učešće. On je gotovo uveren da će ponovo biti predsednik, a već se spekuliše ko bi mogao da mu bude najjači protivkandidat.

Na temu rada Trampove administracije, izveštaja Roberta Milera i odluka koje je predsednik SAD preduzeo u poslednjih nekoliko meseci, za portal Telegraf.rs je govorio Marko Dašić, asistent na Fakultetu političkih nauka.

• Kako komentarišete Milerov izveštaj u kome se navodi da Tramp nije sarađivao sa Rusima, uoči izbora 2016. godine? Šta sve piše u njemu? 

Robert S.Miler III nije ustanovio postojanje dokaza koji bi potvrdili vezu između bilo koga iz okruženja Donalda Trampa i Ruske Federacije sa ciljem zavereničkog delovanja i uticanja na rezultate predsedničkih izbora 2016. godine, iako je bilo takvih ponuda sa ruske strane, zaključak je kratkog pisma javnog tužioca Vilijama Bara koje je upućeno zakonodavcima SAD.

Važno je, pre svega, razjasniti u čemu se sastoji Milerov izveštaj. Dva toma ovog dokumenta svojim obimom odvraćaju zainteresovanu javnost od uvida u sam tekst i upućuju je na brojne analize i tumačenja koja su preplavila javnu sferu neverovatnom brzinom. Napominjemo da takva situacija u političkom procesu nije novina, niti retkost, te stoga pravilno čitanje primarnih izvora jeste način na koji možemo ukloniti sumnju u relevantnost pristutnih analiza i sprečiti manipulativne učinke parcijalnih tumačenja i zloupotrebe konteksta.

PRVI TOM MILEROVOG IZVEŠTAJA obrazlaže istragu povodom optužbi za mešanje Ruske Federacije u izborni proces tokom predsedničkih izbora u Sjedinjenim Američkim Državama 2016. godine. Drugi tom javnosti ukazuje na potencijalno ometanje istrage koja je vođena sa ciljem utvrđivanja ruskog mešanja u američke predsedničke izbore. Isto tako, u prvom delu reč je isključivo o Donaldu Trampu, u drugom se tretira čitavo njegovo okruženje, između ostalih Majkl Flin, Pol Manafort ili Rodžer Stoun.

Žustro formulisane optužbe da je postojala kriminalna zavera Rusije sa ciljem uticanja na ishod američkih predsedničkih izbora bilo je teško dokazati, ali jednako teško i u potpunosti opovrgnuti u ovom sada već dvogodišnjem procesu. Tome bi trebalo dodati da je predmet istrage bila i svest predsedničkog kandidata i timova koji su vodili kampanju o tome, ali i njihova direktna povezanost sa ruskim uticajem.

Ono što bi moglo da unese pometnju prilikom čitanja Izveštaja jeste činjenica da Miler ni u kom slučaju ne ukazuje na apsolutno oslobađanje od optužbi Donalda Trampa. Ipak, ono što je takođe činjenično stanje jeste odustajanje od daljih optužnica, s obzirom da u Izveštaju takva preporuka nije prepoznata. Možda bi najprecizniji stav povodom Milerovog izveštaja glasio da njegovim sadržajem nije potvrđena krivica Donalda Trampa, ali da su pruženi dokazi koji dalji proces mogu voditi u oba moguća smera, u skladu sa odlukom javnog tužioca koja je u ovom trenutku doneta u Trampovu korist.

Nezadovoljni ovakvim zaključkom, a tu pre svega mislim na demokratsku većinu u Predstavničkom domu, na raspolaganju imaju još nekoliko pravnih i političkih lekova poput daljih saslušanja pred odborima ili možda čak i pokretanja građanskih parnica protiv pojedinih ličnosti.

• Kakvu poruku je ova istraga poslala njegovim političkim protivnicima? Demokrate traže da vide ceo dokument i čini se da baš i nisu zadovoljni onim što tamo piše. Kao da ne veruju Milerovom zaključku.

Čini mi se da je zaključak pre delo Vilijama Bara nego što ga eksplicitno možemo pronaći u Izveštaju. Nezadovoljstvo Demokrata, posmatrano sa strane, kruni se pred opisom načina na koji je Milerov tim sačinio ovaj dokument. U izveštaj su ugrađeni iskazi preko 500 svedoka, prethodilo je oko 2.800 poziva za saslušanje, činjeni su upiti inostranim vladama za pristup određenim informacijama u čak 13 slučajeva, a dodatnu potporu pruža činjenica da su izradi Izveštaja doprineli i timovi od 19 pravnika i oko 40 FBI agenata.

Kako ste u pitanju i naveli, Demokrate traže da vide celokupan izveštaj i smatram da su u potpunosti u pravu. Primetno je neuravnoteženo izveštavanje američkih medija koji se gotovo jednoglasno pitaju hoće li biti opoziva predsednika ili ne. Možda bi se sveobuhvatnije informisanje javnosti ostvarilo ukoliko bi diskurs bio usmeren ka saznanju svih delova izveštaja i, možda, dodatnim razjašnjenjima kroz saslušanja unutar relevantnih institucija.

Tramp je u razgovoru za Vašington post, nakon objavljivanja Izveštaja naglasio da nema potrebe pred komitetima Kongresa saslušavati ni njegove nekadašnje, ali ni aktuelne saradnike. Sastav američkog predstavničkog tela, prema njegovom mišljenju, istrage koristi jedino za pribavljanje političkih koristi. Dodatno, ti ljudi su već dali svoje iskaze timu Roberta Milera. To se, naravno, prevashodno odnosi na nekadašnjeg savetnika u Beloj kući Donalda MekGana (Donald McGahn).

Nensi Pelosi je objavljavljivanje Izveštaja, istrage pred komitetima Kongresa, ali i niz odgovora koji stižu iz Bele kuće predstavljaju "istorijsku prekretnicu", aludirajući na opstrukciju rada koja dolazi iz okruženja Donalda Trampa. U svom prepoznatljivom stilu, Tramp je kazao da će pokušati da spreči saslušanje zvaničnika pred "partijskim" odborima.

Naglašavamo da se saslušanjima pred odborima Kongresa ne iscrpljuju sva pravna sredstva koja su na raspolaganju Demokratama. Setimo se samo javnog tužioca za vreme Obamine administracije, Erika Holdera, i kontroverzi koje su tada pratile trgovinu oružjem, a svoj nastavak su dobile u vidu pokretanja građanske parnice. Sa druge strane, sve vreme moramo imati u vidu već zaokružene procese, poput Majkla Flina ili Džordža Papadopulosa, koji su se izjasnili krivim zbog davanja lažnih iskaza agendima FBI.

• Zašto je Mileru trebalo ovoliko vremena da utvrdi da ništa nije bilo između Trampa i Rusije? Ako nije bilo ničega to je trebalo da bude jasno od početka?

Imenovanje specijalnog savetnika sa mandatom izrade izveštaja povodom optužbi upućenih predsedniku SAD i njegovim bliskim saradnicima osetljiv je posao koji zahteva angažovanje brojnih resursa, a vreme je jedan od najvažnijih. Moramo imati u vidu da istorija ne beleži mnogo ovakvih slučajeva koji bi ustanovili model vođenja istrage te je u tom pogledu dodatna odgovornost na Milerovom timu bila i ustanovljavanje svojevrsnog precedenta u ovoj materiji. Izveštaj Keneta Stara koji je za vreme Klintonove administracije trebalo da doprinese utvrđivanju činjeničnog stanja pred Kongresom u vezi sa aferom koja je pratila predsenika Klintona, ni po svom sadržaju, ni po načinu vođenja istrage nije nalik Milerovom.

Od 17. maja 2017. godine, kada je Mileru dat mandat za vođenje istrage, do objavljivanja konačnog Izveštaja krajem marta 2019. proteklo je gotovo dve godine. Važnost pitanja, ne samo zbog utvrđivanja činjeničnog stanja, već i u pogledu predizborne kampanje koja čeka američko društvo za izbore 2020. godine, zahtevala je odsustvo čak i primesa pristrasnosti i zloupotreba informacija. Ukoliko i letimično pogledate samo sadržaj dvotomnog Izveštaja, lako ćete razumeti zbog čega je utrošeno toliko vremena, a američki poreski obveznici bi dodali i novca. Dodatno, već smo ukazali na činjenicu da ovaj dokument ne pruža konačne odgovore koji nedvosmisleno ukazuju da je bilo ko od lica koja su bila predmet istrage odgovorna za pojedine radnje, ili uzdržavanje od istih.

Štaviše, informativna vrednost izveštaja u pogledu utvrđivanja hronologije događaja i dokazivanja njihove validnosti, po mom mišljenju, čini pravo bogatstvo za svakog ko se analitički (ali i pravno) bavi ovim periodom američke istorije. Izveštaj nije sredstvo kojim će se oslikati crno-bela stvarnost, pre će to biti vodič za dalje delovanje u ovom procesu za koji smatram da Milerovim radom nije u potpunosti završen.

• Da li je ovo Trampu dalu novu snagu i kredibilitet za dalji rad i za novi predsednički mandat? Kako će se stvari dalje odvijati?

Tramp je neposredno nakon objavljivanja izveštaja u nekoliko reči sažeo svoje stavove povodom teksta velikog obima. "Kompletno i totalno oslobađanje optužbi. Održimo Ameriku velikom!". Nakon četrdesetčasovne tišine na Tviteru, što nije uobičajena praksa 45. američkog predsednika, oglasio se poželevši svojim pratiocima dobro jutro i ugodan dan. To nam govori makar o jednoj stvari, veoma brzo se vratio na svakodnevne obaveze i na veoma jednostavan način pokušao da stavi po strani brojne medijske naslove koji su na delove rastavljali i tumačili Milerov izveštaj.

Brojni zahtevi za pokretanjem zahteva za opoziv Donalda Trampa, a neki od njih dolaze i od već najavljenih predsedničkih kandidata unutar Demokratske partije, ne idu na štetu aktuelnog predsednika. Na prvi pogled je teško shvatiti, ali dosadašnje iskustvo je pokazalo da Demokrate ne moraju da neprekidno uveravaju svoje birače da bi eventualni Trampov reizbor bio loša stvar za SAD, oni u to već veruju. Ne mogu da se otmem utisku koji je na mene ostavila nedavna izjava dvoje demokratskih kandidata Elizabet Voren i Bernija Sandersa. Voren je smatrala da je objavljivanje Milerovog izveštaja idealna prilika da Kongres konačno pokrene proceduru impičmenta. S druge strane, znatno mudrije reaguje Berni Sanders.

Parafraziraću njegove reči: Tramp, Tramp i samo Tramp, a ne priča o zdravstvenoj zaštiti, rastu prosečne zarade ili borbi protiv klimatskih promena, bojim se da uveliko rade u Trampovu korist, a nikako protiv njega.

• Da li je moguća neka nova istraga i da li se može desiti da Demokrate pokušaju da smene Trampa?

Predsedavajući pravosudnim odborom Predstavničkog doma, Džerold Nadler (Jerold Nadler), naglasio je da bi se saslušanje odnosilo jedino na već objavljene delove izjava Donalda MekGana, za koje smatra da su zbog redakcije teksta ostali nedorečeni i nejasni. Njegovo čitanje Izveštaja nije ubedilo demokratsku javnost da ruskog mešanja nije bilo već da je suština u utvrđivanju stepena koji je postojao.

Čini mi se da se proces kreće u smeru bespotrebnog pravljenja spektakla i svojevrsnog ponavljanja 1973. godine, kada je saslušanje pred odborom Senata savetnika tadašnjeg predsednika Ričarda Niksona, Džona Dina, prenosila televizija. S druge strane, MekGan se nalazi u delikatnoj poziciji. Ne bi trebalo da se ne povinuje svojoj pravnoj i etičkoj obavezi, i na taj način izbegne prezir zbog eventualnog nepoštovanja federalnih institucija. Ipak, iz njegovog pravnog tima i bliskog okruženja dolaze glasovi koji nam govore da se intenzivno traže pravni razlozi koji bi ga onemogućili da se na kraju nađe pred članovima pravosudnog odbora.

Ovo nije jedini slučaj koji je okupirao pažnju američke javnosti. U diskursu je još nekoliko imena, poput Karla Klajna (Carl Kline), nekadašnjeg direktor ličnog obezbeđenja u Beloj kući, za koga je već utvrđeno da je dobio zvanične instrukcije iz Bele kuće da se ne odazove pozivu za svedočenje jer se time "protivustavno zadire u interese izvršne grane vlasti".

Kada je reč o mogućoj proceduri smene Donalda Trampa, ona se priziva iz demokratskog kampa još od same inauguracije. Iako tu mogućnost ne bi trebalo u potpunosti isključiti, mislim da će Tramp ipak dočekati kraj svog mandata obavljajući funkciju predsednika.

• Da li ovaj izveštaj na neki način skida i "ljagu" sa Rusije, koja je onda nepravedno optuživana tokom prethodnih godina? Da li je moguće da dobiju i izvinjenje zbog toga?

Odgovor na ovo pitanje se posrednim putem već može izvući iz razgovora o prethodnim. Teško da bi i najveći zagovornik neopravdanosti optužbi Ruske Federacije za mešanje u američke izbore koristio sadržaj Milerovog izveštaja kao ključno sredstvo dokazivanja. Preciznije, delovi teksta činjenično prikazuju delovanje ruske Internet istraživačke agencije i, po mom sudu, krajnje suzdržano ne izvode zaključke koji bi nedvosmisleno destigmatizovali ruske aktivnosti u američkoj javnosti 2016. godine.

Sumnjam da će kratkoročno dejstvo Izveštaja na jedan ad hoc način uspeti da osvoji umove i srca Amerikanaca kako bi se pomirili sa tim da rezultati predsedničkih izbora nisu bili pod presudnim uticajem inostranog faktora. Kada je reč o izvinjenju, nisam siguran od koga bi ono trebalo da dođe i kome bi trebalo da bude upućeno. Setimo se samo susreta Putina i Trampa na marginama samita G20 u Hamburgu.

Američki predsednik je na zajedničkoj konferenciji za medije rekao da mu je ruski predsednik čvrsto ukazao da činjenicu o odsustvu bilo kakvog ruskog mešanja u američki izborni proces. Recimo da bi to bio najviši nivo eksplicitno iskazanog razumevanja povodom ovog pitanja.

• Da li mislite da Tramp ima šanse za drugi mandat (mediji pišu da je već uveliko spremio novčana sredstva za kampanju)? Da li bi tada nastavio istu politiku i šta bi se desilo ako bi kojim slučajem izgubio?

Izbori za 45. predsednika SAD su u jednom delu javnosti često ocenjivani kao izbor "između dva zla". S tim u vezi, smatram izuzetno važnim ishod unutarpartijskog nadmetanja demokratskih kandidata kojih u trenutku dok mi razgovaramo o tome ima gotovo 20. Ono što bi trebalo da ohrabri jednog američkog demokratu jeste odluka Džo Bajdena da uđe u izbornu trku jer se mesecima unazad ubedljivo najbolje kotira među potencijalnim kandidatima. Dobro poznato lice američke politike, i potpredsednik u vreme Obamine administracije, bio bi rado viđen kandidat Demokratske partije za koga mnogi smatraju da ima najveće šanse da u direktnom duelu porazi Donalda Trampa.

Dodatnu bojazan za Trampa predstavljao bi i relativno nizak procenat popularnosti. Relevantna merenja Trampovog rejtinga ni u jednom trenutku nisu prikazivala natpolovičnu većinu. S druge strane, Tramp je i prvi mandat dobio uz drastično manji broj glasova građana koristeći na taj način sve prednosti koje mu je nudio elektorski sistem izbora predsednika. Nešto slično je iskusio i Bil Klinton 1994. godine kada mu je prema svim procenama rejting bio oko 40%, ali je ipak uspeo da iz izbornog procesa dve godine kasnije izađe kao pobednik.

U svetu međuzavisnosti i brzine promena u svim društvenim sferama, nezahvalno je predviđati čak i obrise politika dve godine unapred. Posao dodatno otežava i do sada prikazani način na koji Tramp donosi odluke i saopštava ih široj javnosti. Kako je to i Majkl Vulf ocenio u knjizi "Vatra i bes: Bela kuća pod Trampovom upravom", teško da bilo ko može da "računa na hladnu glavu i promišljene odluke" Donalda Trampa. I sami ste svesni da je malo ko verovao da ćemo razgovarati o potencijalnom drugom mandatu jer su malobrojni verovali u njegov opstanak na funkciji sve ovo vreme iza nas.

• Tokom Trampove dosadašnje vladavine smo videli da on često menja ljude u svom kabinetu. Bilo da su to smene ili dobrovoljni otkazi. Zašto to radi i kakvu poruku to šalje?

Poslužiću se još jednom anegdotom iz Vulfove već pomenute knjige. Džon Bolton, aktuelni Savetnik za nacionalnu bezbednost trebalo je da bude na toj funkciji još od samog početka Trampovog mandata. Verovali ili ne, njegovi brkovi su bili problem, bar prema Benonovom svedočenju, tadašnjem predvodniku Trampovog tima u predizbornoj kampanji. Preciznije, Tramp je smatrao da njegov izgled ne odgovara toj funkciji. Deo odgovora na Vaše pitanje leži u hirovitosti i površnosti predsednika.

Ispravno ste primetili da nisu svi službenici dobili otkaz već da su neki sami napustili svoje funkcije. Nekima od njih se Tramp zahvalio, poput Džima Matisa, sekretara odbrane, neke je optuživao za izdaju kao što je to bio slučaj sa Sali Jejts, javnom tužiteljkom, dok nije oklevao i da uputi koju uvredu na račun bivših saradnika kada je Reksu Tilersonu, nekadašnjem državnom sekretaru, ukazao na "manjak mentalnog kapaciteta". Čini mi se da je lojalnost osobina koju Tramp često istura u prvi plan, pa tek onda stručnost i veštine saradnika.

Poruka koju šalje je da je u srži njegovog odlučivanja nepredvidivost, a da se niko iz bliskog okruženja ne može osećati sigurnim na svojoj funkciji. Takav stav ne mora nužno da bude loš već u pojedinim segmentima može da pospeši kompetitivnost, podigne kvalitet rada, i unosom "sveže krvi" i novih ideja unapredi celokupan učinak administracije. Upravljanje Donalda Trampa umnogome liči na rukovođenje nekom korporacijom.

• Kako gledate na izgradnju zida prema granici sa Meksikom, na razdvajanja migrantskih porodica i njihov smeštaj u centre koji više liče na zatvore (kako pišu mediji)? Da li je moguće da će se ikada smanjiti priliv migranata i da će koristiti legalne tokove, kako ih Trampova administracija savetuje?

Teško je pomiriti političke, ekonomske, moralne i humanitarne aspekte problema migracija. Zastoj je nastao kada Kongres nije odobrio traženih 5.7 milijardi dolara koliko je procenjena vrednost izgradnje zida duž cele granice, iako se u javnosti pojavljuju različiti stavovi koji ukazuju da bi izgradnja zida mogla da košta mnogo više od toga.

Nekoliko pokazatelja ne ide u prilog izgradnji zida. Pre svega, ukazujem Vam na činjenicu da je broj ilegalnih prelazaka granice prema raspoloživim podacima u opadanju još od 2000. godine, a da se Tramp u prvoj godini mandata susreo sa najnižim brojem još od daleke 1971. godine. Izraženo u procentima, reč je o smanjenju od preko 30% u odnosu na prethodnu godinu, bar kada je reč o granici sa Meksikom. Ipak, moramo imati u vidu da najveći broj ilegalnih migranata u osnovi čine lica koja su prekoračila dužinu boravka na osnovu već izdate vize, a među njima preimućstvo imaju Kanađani, a ne Meksikanci. Smatram da izgradnja zida neće doneti rezultate, makar ne u obimu Trampovih najava i obećanja.

Kada je reč o razdvajanju porodica na južnoj granici SAD, to je zaista goruće pitanje. Ne zvuči ohrabrujuće najava nadležnih organa da će proces utvrđivanja porodica kojima je to učinjeno trajati i do dve godine. Ipak, čini se da Trampova administracija ne odstupa od proklamovane politike nulte tolerancije prilikom pokušaja ilegalnih pokušaja prelaska granice, a tako nešto ne možemo očekivati ni ubuduće. Fotografije sa terena, iz El Pasa, gde imate preko 13.000 migranata odeljenih metalnom ogradom zaista pozivaju na usvajanje bržih rešenja.

• Da li je moguća nova blokada vlade kao što se nedavno desilo, ako Tramp ponovo ne dobije ono što hoće? Da li on na taj način šalje pogrešnu poruku svojim biračima i američkoj javnosti generalno?

Tramp ne preza od upotrebe ekstremnih političkih sredstava u želji da postigne ono što želi. Implementacija poslovne logike u politici ne mora nužno da bude destruktivna, ali u svakom slučaju košta onog ko je primenjuje. Troškovi su finansijske, ali i političke prirode. Mislim da bi Tramp morao da promisli kako bi takav potez uticao na njegov rejting, naročito ako imamo u vidu da su svi već uveliko u nezvaničnoj kampanji za izbore 2020. godine. Smatram da je (ne)željene posledice već proizveo ovogodišnjom blokadom vlade koja je ušla u istoriju po dužini trajanja.

Nisam siguran da bi se kao mudar politički potez posmatralo ostavljanje bez mesečnih primanja preko 800.000 ljudi. Moramo računati na činjenicu da su među njima i pripadnici organa zaduženih za bezbednost granice, internet bezbednost državnih organa, bezbednost hrane ili, na primer, institucije koje se bave pripremama za preventivno delovanje u slučaju vremenskih nepogoda, uragana. Dakle, nije reč o političkom nadgornjavanju Predsednika i Kongresa i pokazivanja mišića u igri kontrole i ravnoteže američkog političkog sistema.

Reč je o političkoj odgovornosti i polaganju računa građanima za preduzete radnje. Ukoliko bih morao da se opredelim za neko od rešenja, verovao bih pre u Trampov pragmatizam nego u njegovu hirovitost. Nova blokada vlade se u tom slučaju ne bi desila.

• Tramp u velikoj meri radi na tome da poništi sve šta je prethodna aministracija uradila, bar tako pišu svetski mediji. Šta mislite zbog čega to radi? Da li želi da se pokaže da on može bolje ili je nešto drugo u pitanju?

Vaše pitanje u najvećoj meri oslikava uvrežena mišljenja o diskontinuitetu Trampove politike u odnosu na prethodne administracije. Ipak, valjalo bi ukazati i na suprotan proces, odnosno nastavak vođenja politike Baraka Obame. Prema svedočenju Majkla Mekfola, nekadašnjeg ambasadora SAD u Moskvi, sličnost Trampa i Obame u pogledu odnosa prema Moskvi je veća nego što možete shvatiti na prvi pogled.

Prvo, Tramp je podržao sankcije, čak je i proširio njihov opseg.

Drugo, saradnja unutar NATO je učvršćena, a Tramp nije oklevao kada se na dnevnom redu našlo slanje vojne pomoći Ukrajincima. Uzmimo za drugi primer Trampov odnos prema vojnim operacijama, na primer, u Siriji, Iraku ili Avganistanu u borbi protiv Islamske Države ili Talibana. U prvoj godini mandata bi bilo teško dokazati da Tramp čini nešto što nije u skladu sa dotadašnjim američkim akcijama u ovom regionu.

Opravdanost Vašeg pitanja ipak je dokazana Trampovim napuštanjem Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, pregovora o Transpacifičkom partnerstvu, obnavljanjem pregovora o Severnoameričkom ugovoru o slobodnoj trgovini ili započinjanjem trgovinskog rata sa Kinom, što su svakako zasebne teme koje zaslužuju budnu pažnju i temeljnu analizu.

Ukoliko bih u dihotomiji kontinuitet/promena morao da odaberem osobinu Trampove administracije, opredelio bih se za treću opciju, a to je nesigurnost. Ona naročito dolazi do izražaja kada analiziramo Trampove poteze u domenu strategije ili upravljanja krizom, odnosno retoričkih nastupa i prakse. Na ovom mestu bi valjalo setiti se Roberta MekNamare, sekretara odbrane za vreme čuvene Kubanske krize. U vremenima kada je svet strepeo od otvorenog sukoba dve nuklearne sile, parafraziraću, MekNamara je rekao da u tom trenutku nema strategije već samo upravljanja krizom. Tako nešto se dešava kada se Tramp suočava sa razvojem događaja u Siriji ili, na primer, u Venecueli.

Smatram da u ovim odrednicama ima raskoraka koji navode na zaključak da Tramp svojim potezima želi da se distancira od politika prethodne administracije. Ipak, sve vreme moramo imati u vidu i činjenicu da je povodom brojnih pitanja koja su iznenadila javnost, Tramp u suštini samo ispunjavao svoja predizborna obećanja.

• Kako komentarišete njegovo ponašanje prema Izraelu. Premeštanje ambasade u Jerusalim, priznavanje Golanske visoravni kao teritoriju Izraela?

Premeštanje ambasade u Jerusalim jeste Trampova odluka, ali na osnovu zakona koji je Kongres usvojio još 1995. godine. I dok su Klinton, Buš mlađi i Obama oklevali da stave svoj potpis na ovaj pravni akt, Trampu je to pošlo za rukom. Ovaj potez je, ipak, proizveo posledice simboličke prirode, s obzirom na religijski, istorijski i politički značaj Jerusalima. Učinjeno je to tačno na dan obeležavanja 70 godina postojanja Izraela, a neutralnost SAD u izraelsko-palestinskomsukobu ponovo je narušena, ako je iko verovao u to i do sada.

Trampova izjava da ovim potezom ne želi da prejudicira rešavanje otvorenih pitanja, poput granice izraelskog suvereniteta u Jerusalimu nije u javnosti proizvela željene učinke.

Već smo razgovarali o kontinuitetu Trampove politike u odnosu na prethodne administracije. Golanska visoravan i priznavanje izraelskog suvereniteta je pravi primer za prekid dosadašnje politike. Reč je o teritoriji na granici sa Sirijom koju veći deo međunarodne zajednice smatra okupiranom preko 50 godina.

Tramp je ovakvom odlukom u datom trenutku postigao dvostruki učinak. Prvo, pružio je dodatne garancije regionalnoj bezbednosti Izraela. Drugo, direktno je pomogao aktuelnom premijeru Izraela u izbornom procesu.

• Kako gledate na njegov drugi susret sa Kim Džong Unom? Sve je jedva dočekao susret, a on se završio i pre nego što je i počeo. Da li postoje šanse da se izglade odnosi između SAD i Severne Koreje?

Setimo se samo prekrštenih ruku, namrštenog lica i povišenog tona Donalda Trampa koji u avgustu 2017. godine otvoreno preti Severnoj Koreji: srešćete se sa vatrom i besom kakve svet još nije video! Mesec dana kasnije je, doduše elegantnijim rečnikom, za govornicom Generalne skupštine UN ponovio svoj stav. Ubrzo je usledio odgovor Kim Džong Una da su SAD u dometu severnokorejskog nuklearnog naoružanja, a da je dugme za upotrebu oružja na njegovom stolu.

I kada su se svi pribojavali otvorenog oružanog sukoba, usledilo je prvo otopljavanje odnosa dve Koreje, a ubrzo i najava bilateralnog susreta Donalda Trampa i Kim Džong Una u Singapuru juna 2018. godine. U svom prepoznatljivom stilu, Tramp je izjavio: bilo je napretka i nazadovanja, ali smo se na kraju ipak zavoleli. Međutim, da li je takva "ljubav" moguća između dvojice predsednika?

Kim Džong Un je došao u Vijetnam pun samopouzdanja, i kako su mediji izveštavali, rešen da postigne dogovor. Zanimljivo je da je Kim po prvi put odgovorio na pitanje jednog inostranog novinara sa kojim je podelio svoj optimizam. Ipak, nade su potonule kada je Tramp naprasno odlučio da skrati svoj boravak u Hanoju i, pre predviđene ceremonije potpisivanja deklaracije, ali i radnog ručka koji bi prethodio po protokolu, vrati se u Vašington.

Razlozi za neuspeh samita su brojni ali se u prvi plan ističe činjenica da su stavovi pregovaračkih strana previše udaljeni da bi se očekivalo postizanje dogovora na najvišem nivou izvršne vlasti i to nakon drugog susreta. I dok jedna strana traži potpunu denuklearizaciju, druga isto čini povodom sankcija. Postupnost u realizaciji je potpuno isključena na obe strane, a rigidnost stavova bila je previše očigledna. Ukoliko aktuelnom trenutku dodamo i dužinu trajanja neprijateljstva SAD i Severne Koreje, još iz vremena predsednika Trumana, onda je jasno da brzopleta rešenja ne mogu da budu i trajna.

Na kraju, kada je reč o Severnoj Koreji, nemoguće je izuzeti i ostale važne aktere poput Kine, Rusije i Južne Koreje. U trenutku dok vodimo ovaj razgovor, odvija se susret Vladimira Putina i Kim Džong Una u Vladivostoku i važno je pažljivo pratiti poruke koje će lideri poslati sa ovog samita.

• Da li je moguće da Kim ispuni obećanje o denuklearizaciji ili baš i ne veruje Trampovoj administraciji?

Deklaracija o završetku Korejskog rata, otvaranje kancelarija oficira za vezu, svojevrsno prilagođavanje vojnih vežbi SAD i Južne Koreje samo su neke od tekovina dosadašnjih razgovora i pokazatelji da se sa Kim Džong Unom ipak može postići dogovor. Već smo razgovarali o udaljenosti i ušančenosti stavova pregovaračkih strana.

Međutim, kao pitanje se nameće zašto Tramp uopšte odlazi u Vijetnam, ako su pregovori već unapred osuđeni na propast? Uloga ličnosti, i uopšte takozvanih ideosinkratičkih činilaca čini se presudnom. Trampovo samopouzdanje da će ličnim odnosima sa Kimom uspeti da nadvlada istorijski nepomirljive stavove zaista je fascinantno.

Poverenje i SAD i Severna Koreja u istoj rečenici izgledaju kao oksimoron. Na um mi pada jedna prošlogodišnja izjava severnokorejskog ministra spoljnih poslova u kojoj ukazuje da nikada nisu ni gajili nade da će Amerikanci pomoći njihov ekonomski napredak. Očekivanja da će Kim ispuniti obećanje o denuklearizaciji u ovom trenutku nisu ostvariva. Čak ni ne mislim da je reč o poverenju između dvojice lidera već više o previsokoj ceni kojom obojica etiketiraju svoje koncesije, Tramp ekonomske sankcije, Kim nuklearno oružje.

• Da li je moguć susret sa Vladimirom Putnom pre isteka ovog Trampovog mandata?

Bilateralni susret Trampa i Putina bio je već viđen u Argentini, na marginama samita G20. Trebalo je samo primeniti već oprobani recept prilikom organizacije susreta godinu pre toga u Hamburgu. Ipak, sastanak je otkazan, zbog rastućih tenzija Rusije i Ukrajine, i teško je naslutiti kada će se tačno ukazati ponovo prilika za ovaj susret.

Posle prošlogodišnjeg sastanka u Helsinkiju obojica predsednika su uputila pozive za posetu Vašingtonu, odnosno Moskvi. Džon Bolton je već tada ukazao da bi 2019. godina bila pogodna za realizaciju ovih poseta, naročito u kontekstu završetka istrage koju je Robert Miler vodio povodom optužbi o ruskom mešanju u američke izbore. U skladu sa tim, smatram da ipak postoji mogućnost sureta Putina i Trampa i pre kraja madata ali da će odlučujuća odrednica biti usko vezana za dinamiku predizborne predsedničke kampanje Donalda Trampa i procene troškova i koristi koje bi takav susret doneo Trampovom rejtingu.

• Kako gledate na trgovinski rat sa Kinom? Da li je to pametan potez i koliko šteti, a koliko koristi Americi?

Bio je to dobar politički pozorišni komad koji je doneo dosta ekonomske štete američkim firmama u Kini, ali i globalnim lancima snabdevanja. Dodatno, kako je to Pol Krugman u razgovoru za Njujork tajms rekao, potrošači nose najveći teret Trampovih carina. Čini mi se da američka paranoja povodom kineske tehnologije nimalo nije utihnula. Pogledajte samo odnos prema kompaniji Huavei i sve će Vam biti jasno.

Najnoviji razvoj događaja najavljuje kraj trgovinskog rata SAD i Kine. Za kraj aprila najavljen je nastavak dijaloga i odlazak Roberta Lajtajzera i Stivena Mnučina u Peking kako bi se "približili dogovoru". Smatram da će u svetu ekonomske međuzavisnosti najveći dobitnik završetka ovog trgovisnog rata biti upravo svetska ekonomija jer ovih gotovo 300 dana primene negativnih ekonomskih mera nije proizvelo željene posledice ni na jednoj strani.

(A.Tašković - a.taskovic@telegraf.rs)