Zbog čega je Tramp ipak odlučio da bombarduje Siriju i šta je bio glavni cilj: Koju poruku je hteo da pošalje američki predsednik? (FOTO)

Kako će uticati vazdušni napadi u Siriji na odnose Moskve i Vašingtona, koji je cilj bombardovanja SAD sa saveznicima i kakvu situaciju dalje možemo da očekujemo, analizirali smo sa našim sagorovnicima

Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Francuska pokrenule su noćas vazdušne napade na ciljeve u Siriji, a u Damsku je dejstvovala prvotivvazdušna odbrana. U napadu kod Homsa povređena su tri civila. Pentagon je saopštio da su u noćašnjoj rundi napada pogođene tri lokacije koje imaju veze sa proizvodnjom hemijskog oružja.

(BLOG UŽIVO) Više od 100 napada na Siriju! Asad u jednoj rečenici objasnio šta se desilo; Rusija - takve akcije neće ostati bez posledica (FOTO) (VIDEO)

Preporučujemo

Ruski ambasador u SAD poručio je da napad neće ostati bez posledica. Sirijske vlasti navode da napad predstavlja kršenje međunarodnog prava.

Napad u Siriji je izveden kao odgovor na navodno korišćenje hemijskog oružja u sirijskom gradu Dumi prethodne nedelje, dok Rusi tvrde da dokaza o hemijskom napadu nema. Američke, britanske i francuske snage gađale su Siriju sa više od 100 raketa, u prvim koordinisanim zapadnim udarima protiv snaga vlade u Damasku.

VIDEO: Mesto gde je pala američka bomba

U prvim regovanjima na noćašnje napade u Siriji ocene stranih analitičara su različite - od toga da, ako ovo bude jednokratni udar, efekta neće biti, do toga da SAD imaju nepredvidivog predsednika, koji je pod dodatnim pritiskom, i od kojeg se može sve očekivati.

Za Telegraf.rs o trenutnim dešavanjima u Siriji i u kom pravcu dalje će se kretati situacija, analizirali su Nemanja Starović, istoričar, publicista i stručnjak za Bliski istok, Milan Krstić, asistent na Fakultetu političkih nauka i Stevan Nedeljković, asistent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i osnivač i direktor nevladine organizacije Centar za društveni dijalog i regionalne inicijative. Naši sagovornici se slažu u konstatacijama da daljih napada na Siriju neće biti, kao i da bombardovanje neće uticati na dalji tok rata u ovoj bliskoistočnoj zemji.

Kakve bi posledice mogao da proizvede ovaj vazdušni napad SAD, VB i Francuske u Siriji? Postoji li opasnost od izbijanja svetskog sukoba?

Starović: Iako svaka vojna akcija, ma koliko ograničena bila, sa sobom uvek nosi rizik eskalacije koja se ne može u potpunosti kontrolisati, mislim da su u ovom slučaju šanse za to prilično male. Uočljiva je pažnja sa kojom je izvršen izbor meta, na kojima nema prisustva ruskog vojnog niti civilnog personala, a saopšteno je i to da je Rusija obaveštena o napadu nekoliko sati ranije. Sve je to učinjeno kako bi se umanjio rizik od eskalacije, koja nije u interesu kako zapadnih sila koje su napad sprovele, tako ni same Ruske Federacije. Napad je izvršen krstarećim raketama, od kojih su neke lansirane sa američkih aviona, ali nijedan od njih nije ušao unutar vazdušnog prostora Sirije, tako da životi pilota nisu bili ugroženi.

VIDEO: Rakete su parale nebo, ovo je protivvazdušna odbrana Sirije

U krajnjoj liniji, vidimo da osim materijane štete i nekolicine povređenih, po podacima koji su do ovog momenta raspoloživi, napad nije rezultovao gubitkom nijednog ljudskog života na terenu. Stoga mislim da ne treba očekivati odmazdu Rusije na vojnom planu, a sam američki ministar odbrane Matis je rekao da je njihova akcija jednokratnog tipa i da neće biti neposrednog nastavka. Ono što, pak, možemo svakako očekivati jeste prenošenje okršaja na teren visoke diplomatije i nekoliko veoma burnih dana u sedištu Ujedinjenih Nacija na Ist Riveru, kao i u mnogim svetskim prestonicama.

Krstić: Ne verujem da će doći do eskalacije sukoba u širim razmerama. Ovaj napad je bio ograničen, a vrlo moguće i najavljen Rusiji, i verovatno neće biti sličnih udara narednih dana.

Nedeljković: Kada čitate domaće medije imate utisak da se svet već nekoliko dana nalazi na rubu Trećeg svetskog rata, koji se proročanski, uporno i bezuspešno najavljuje bezmalo sedam decenija. Srbija se, kao u filmu Božidara Nikolića, „Tri karte za Holivud“, razvrstava u one koji podržavaju Hruščova ili Kenedija, odnosno danas Putina ili Trampa. Sa druge strane, ukoliko pogledate strane medije, bilo ruske, američke ili evropske, videćete da je njihovo opažanje trenutne situacije dobrano drugačije. Postojeće zaoštravanje u odnosima između velikih sila se ne može porediti sa onim za vreme Kubanske raketne krize, pa ni blokade Berlina. Akteri postojeće krize, sasvim izvesno, unose u svoj proračun troškove i koristi otpočinjanja oružanog sukoba, a siguran sam da na kraju tog analitičkog proračuna troškovi daleko nadilaze koristi.

Čini se da je raketni napad SAD, Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva na Siriju, u velikoj meri, skinuo pritisak sa navedenih aktera i pružio im častan izlaz iz postojeće krize. Ograničena intervencija je, donekle, uverila javnost zapadnih zemalja u odlučnost njihovih lidera i držanje reči o crvenim linijama, oličenih u upotrebi hemijskog naoružanja u građanskom sukobu u Siriji. Sa druge strane, operacija je bila brižljivo pripremljena tako da ni najmanje ne ugrozi interese Ruske Federacije. Nisu značajnije oštećeni ni vojni kapaciteti sirijskog režima, čak ni iranskih milicija. Iako je raketni napad predstavljao „hod po tankoj žici“, čini se da kriza neće eskalirati i da neće biti značajnijih posledica.

Koji je bio cilj napada pošto su iz Pentagona saopštili da ne planiraju nove udare? I da li će se možda ponoviti situacija od prošle godine kada je isto došlo do vazdušnih napada, ali suštinski ništa nije promenjeno na terenu?

Starović: Mislim da je poređenje sa prošlogodišnjim američkim napadom na sirijsku bazu Šejrat sasvim primereno, budući da operacija ima gotovo istovetan karakter i suštinski je motivisana potrebom da se zadovolji unutrašnje javno mnjenje na Zapadu, dok su realni efekti na terenu više nego skromni. Napad se može posmatrati i kao poruka državama učesnicama Astanskog procesa, Rusiji, Iranu i Turskoj, da SAD nisu zadovoljne time što se o budućnosti Sirije razgovara bez učešća Vašingtona, koji ipak predstavlja najveću svetsku silu u čijoj zoni interesa se nalazi čitava planeta.

Ako sinoćnje događaje sagledamo u kontekstu prethodnog napada koji se desio pet dana ranije, kada su Izraelski avioni gađali Sirijsku bazu u kojoj je poginulo sedam pripadnika iranskih snaga, možemo zaključiti da je u političkom smislu meta Zapada pre Teheran nego li Moskva. Iran je pobedom Asadovih snaga u Sirijskom građanskom ratu, uz prethodno uspostavljen uticaj nad Irakom i preko pokreta Hezbolah nad dobrim delom Libana, uspeo da ostvari svoj strategijski cilj geopolitičkog izlaza na Mediteran. Sjedinjene Američke Države sa svojim zapadnim saveznicima, te Izraelom i Saudijskom Arabijom, smatraju takvo stanje neprihvatljivim i ne mogu da dozvole dominaciju Irana nad čitavim severnim krilom Bliskog istoka.

Krstić: Cilj napada je formalno bilo "odvraćanje" Asadovog režima od upotrebe hemijskog oružja. Međutim, deluje da su postojali drugi motivi, među koje bi neki svrstali i skretanje pažnje sa unutrašnjih afera, naročito sa istrage u umešanosti Rusije u izbore. Tramp je na ovaj način verovatni hteo i da pošalje poruku domaćem javnom mnjenju kako je on odlučan i prema Rusiji i njihovim saveznicima i kako nije "ruski čovek", a opet da to uradi ograničeno kako ne bi zaista rizikovao eskalaciju sukoba sa Rusijom.

Nedeljković: U izjavama predstavnika SAD, Britanije i Francuske možemo prepoznati izvesnu dozu zadovoljstva i zadovoljenja učinjenim. Oni smatraju da je raketnim napadom poslata jasna poruka sirijskom režimu da upotreba hemijskog naoružanja neće biti tolerisana. Nema naznaka da će se napadi nastaviti. Izvesno će kriza potrajati još neko vreme, ali se čini da je njen vrhunac prošao.

Zašto je Tramp odlučio da ipak napadne Siriju, iako je izgledalo da do udara ipak neće doći?

Starović: Do sada je već postalo sasvim jasno da predsednik Tramp u vođenju spoljne politike neguje specifičan stil koji odlikuju brzi zaokreti, naglo dizanje uloga i nuđenje ruke pomirenja u momentu kada je to najmanje očekivano. To jeste stil koji mu je doneo dosta uspeha na planu visokog biznisa, ali u svetu diplomatije sa sobom nosi dosta opasnosti, jer drugi akteri prosto nisu navikli na takav “rolerkoster”. Tramp je pre manje od sve nedelje, na iznenađenje mnogih, preko Tvitera najavio potpuno povlačenje američkih trupa iz Sirije, da bi svega par dana kasnije usledio niz od tri tvita kojim je najavljem skori udar po položajima Asadovog režima.

Vredi primetiti kako je prvi tvit u nizu sadržao otvorenu pretnju i svojevrsno začikavanje Rusije, u drugom je ponudio Rusiji pomoć u prevazilaženju ekonomskih problema i predložio obustavu trke u naoružanju, dok je u trećem poentirao optužujući za kvarenje odnosa sa Moskvom specijalnog istražitelja Roberta Malera, koji utvrđuje moguće veze Trampove kampanje sa navodnim ruskim mešanjem u američke izbore. Iz ovoga se jasno vidi da aktuelni predsedik nije samo sklon da spoljnu politiku podredi unutrašnjim pitanjima, što je u Vašingtonu inače čest slučaj, već i da najvažnije spoljnopolitičke odluke stavi u funkcije neke svoje lične agende, što u perspektivi može biti izuzetno opasno.

Krstić: Tramp je bio pod pritiskom očekivanja svojih preuranjenih najava da će bombardovati Asada i to u trenutku dok su sve stvari u vezi sa navodnim hemijskim napadom bile nedovoljno poznate. Kasnije je rizikovao da ispadne "slabić" pred Rusijom u očima domaćeg javnog mnjenja ako barem nešto ne uradi. U kombinaciji sa pritiskom koji na njega postoji zbog navodnih veza sa Rusijom, verujem da je to bio odlučujući faktor da on donese ovakvu odluku, a ne bilo kakva želja da se u Siriji neko zaštiti ili da se promeni ravnoteža snaga u građanskom ratu.

Nedeljković: Ukoliko pažljivo pratimo reakcije, ili bolje reći tvitove, Donalda Trampa od navodnog hemijskog napada na sirijski grad Dumu, možemo uočiti duboku konfuziju i neodlučnost. Primetno je da nije želeo zaoštravanje odnosa sa Ruskom Federacijom, dok se istovremeno od njega očekivao odgovor na prelazak „crvenih linija“. Mišljenja sam da je Trampova konačna odluka o napadu bila uslovljena sa tri ključna faktora: prvo, strahom da bi odsustvo reakcije proizvelo posledice njegov rejting; drugo, pritiskom saveznika, pre svega Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva, koji u Siriji imaju vlastitu agendu, nekada i bitno drugačiju od američke i treće, najavom objavljivanja memoara bivšeg direktora Federalnog istražnog biroa (FBI), Džejmsa Komija, sa škakljivim detaljima iz niografije predsednika SAD.

Kakav odgovor možemo da očekujemo od strane Rusije nakon napada?

Starović: Rusija nema razloga da bude previše nezadovoljna sinoćnjim napadom SAD i njenih saveznika, budući da su efekti napada izuzetno skromni, izuzev u smislu prestiža Moskve koji je u izvesnoj meri narušen. S tim u vidu, sigurno je da će odgovor na diplomatskom planu biti veoma oštar, ali da postoje svi izgledi da reakcija ostane samo u tim okvirima. S druge strane, Rusija potencira visoku efikasnost sirijske protivvazdušne odbrane koja je uspela da obori oko 70% ispaljenih krstarećih raketa i najavljuje moguće dalje opremanje Damaska sofisticiranim sistemima poput S-300 ili čak S-400. Sve bi naravno izgledalo drugačije da je od strane SAD posvećeno manje pažnje bezbednosti Rusa na terenu, ali to ovom prilikom na sreću nije bio slučaj.

Krstić: Rusija će oštro protestovati i verovatno poslati poruku da sledeći put tako nešto neće moći da prođe bez ruskog vojnog odgovora. Ipak, bilo kakav odgovor vojnog karaktera je svakako u ovom trenutku isključen.

Nedeljković: Odgovor Ruske Federacije biće pre svega institucionalni. Tačnije, pokušaće kroz Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija da izazovu širu reakciju i osudu napada od strane „međunarodne zajednice“. Pokušaće da ukaže saveznicima i potencijalnim saveznicima na obnovu unilateralnog pristupa zapadnih sila i potrebu obuzdavanja istih na globalnoj ravni. Takođe, verujem da će raketni napad na Siriju pružiti Rusiju potporu za dalju, možda još i snažniju, podršku režimu Bašara el-Asada.

Da li će vazdušni napadi da utiču na dalji tok građanskog rata u Siriji i kako bi ovaj rat mogao da se okonča?

Starović: Imajući u vidu magistralne pravce kojima se tok građanskog rata u Siriji razvija, akcija ograničenog dometa i skromnih rezultata koju smo sinoć videli ne bi trebalo da promeni puno toga na terenu. Iran, Rusija i Turska ostaju “gospodari situacije” koji će kroz format utvrđen u Astani najviše doprineti utvrđivanju političkog rešenja i budućem ustrojstvu Sirije. Revolucija je svakako mrtva i ne postoje načini za njenu reanimaciju, dok su šanse za nekakav ponovni uspon tzv. Islamske države veoma male. Ostaje da se vidi da li će sinoćnju akciju SAD, Britanije i Francuske pratiti eventualno povećanje prisustva na severoistoku Sirije, jer taj region predstavlja praktično poslednju veću teritoriju nad kojom Zapad dominira, preko pro-kurdskih milicija i uz prisustvo sopstvenih vojnih jedinica. No, za tako nešto još uvek nema naznaka.

Da vazdušni napadi neće uticati na dalji tok rata u Siriji, koji je ušao u osmu godinu, složio se i Krstić.

Nedeljković: Građanski rat u Siriji je još davno izašao van okvira unutardržavnog. Nedugo nakon otpočinjanja građanskog sukoba svoju ulogu u ratu su imali Rusija, SAD, Francuska, Velika Britanija, Saudijska Arabija, Iran, Katar, Turska, Izrael, Jordan i drugi. Rat je ušao u osmu godinu, stradalo je između 350.000 i pola miliona ljudi, preko pet miliona je izbeglo van granica Sirije, osam miliona je interno raseljeno, a rešenja još uvek nema. Zapravo, pitanje je da li je ono ikada i bilo u rukama Sirijaca. Sirijci su danas taoci sukobljavanja velikih sila i treba pobeći iz stega lažne učmalosti i to otvoreno reći. Tako da je ključ okočanja sukoba u rukama velikih sila i oni će biti arbitri koji će odsvirati kraj. Kako bi to briljantno sažeo Džon Miršajmer: „Žalosna je činjenica da je međunarodna politika uvek bila nemilosrdan i opasan posao.“

Na Telegraf.rs možete pratiti kako se situacija u Siriji odvija iz minuta u minut.

VIDEO: SIRIJA: Američki bombarderi ili ruski protivvazdušni sistem

(N.I. / A.T.)