Čuveni hrvatski filozof o situaciji u Evropi i svetu: Pitali smo da li je moguće pomirenje na Balkanu i o njegovom poznanstvu sa Asanžom (FOTO)

"Džulijana poznajem i posećujem već nekoliko godina. Iskreno, situacija u kojoj se nalazi je prilično teška, zamislite da šest godina niste izašli iz vlastite sobe niti videli nebo ili osetili sunce na vlastitoj koži"

Danas je teško naći mlade i svestrane ljude koji se zdušno zalažu za promene svet i da ga učine boljim mestom za život. Često ljudi misle da od mlade generacije ne može mnogo da se nauči, međutim pojedinci svojim radom i zalaganjem demantuju tu tvrdnju. Jedan od njih je i mladi hrvatski filozof, pisac, politički aktivista i prevodilac Srećko Horvat. Ovaj mladić je širom sveta poznat po svojim aktivnostima i želji da uradi nešto drugačije i bolje. Imao je priliku da se sretne i sa čuvenim osnivačem Vikiliksa Džulijanom Asanžom i da sa njim porazgovara.

Preporučujemo

Kristijan je bio u Severnoj Koreji i plesao na najopasnijoj granici na svetu: Otkrio nam je sve što nismo znali o Kimu (FOTO)

Srećko je rođen u Osijeku 1983. godine. Živeo je osam godina u Nemačkoj, a u Hrvatsku se vratio 1991. godine. Prvi put je u žižu interesovanja javnosti došao je zahvaljujući knjizi "Protiv političke korektnosti", a od tada je napisao više od deset knjiga, koje su prevedene na brojne svetske jezike. Svojim radom se pozicionirao kao jedan od važnijih intelektualaca na Balkanu.

Samo za Telegraf.rs on je govorio o svom radu i aktivizmu, ali i o dešavanjima u Evropi i svetu. Osvrnuo se i na situaciju na Balkanu, kao i na slučaj Džulijana Asanža, posebno sada kada mu je uskraćen pristup internetu u ekvadorskoj ambasadi.

• Zovu Vas "jednim od najuzbudljivijih glasova mlade generacije". Kako se osećate povodom toga i da li smatrate da svojim stavom i angažmanom možete da promenite stvari u svetu?

Prestar sam da bih se na to osvrtao, a premlad da bih prestao verovati da, svakom našom odlukom i činom, još uvek možemo promeniti svet. Ali to ne možemo sami. A i ne možemo ga promeniti, ako pritom istovremeno ne menjamo i sami sebe.

• Vaši članci su objavljivani u najuticajnijim svetskim medijima. Takođe ste napisali i brojne knjige. Da li mislite da ono što imate da kažete pronalazi svoju publiku i na koji način se situacija u svetu promenila od kada ste počeli sa svojim radom?

Svet je sigurno u gorem stanju nego kad sam počeo da pišem i javno delujem, danas je više i teško pisati o svemu što se događa pred našim očima ili ekranima, a kamoli sve shvatiti, a opet s druge strane, danas imamo veću šansu nego ikad, upravo zbog globalne umreženosti, da delujemo i lokalno i globalno istovremeno. Možda je Apokalipsa pred vratima, ali nikad nije bilo uzbudljivije živeti i delovati.

• Na koji način birate stvari i pojave u društvu o kojima ćete pisati? Šta je to što najviše pokreće Vaš rad?

Jedna od mojih prvih knjiga koje sam objavio kod Ivana Čolovića u Srbiji u Biblioteci XX vek zvala se “Protiv političke korektnosti”, preko deset godina kasnije, upravo je to tema koja iznova postaje aktuelna. Bilo je tu knjiga o terorizmu, totalitarizmu, subverziji, arhitekturi, disotpijskom filmu, ali i ljubavi.

Pišem o svemu što me i lično dotiče, pre svega da sebi samome objasnim stvari, jer sam proces pisanja je ujedno i proces mišljenja. Evo upravo sam završio novu knjigu za Penguin pod nazivom “Poezija budućnosti”, a polako pišem i nešto novo… koliko stignem, jer sam većinu vremena na putu.

• Koji je trenutno najveći problem sa kojim se svet suočava?

Nestanak sveta. Evo ekipa sa Silicijumske Doline - ne Silikonske, kao što se to neretko kod nas na Balkanu prevodi - već gradi bunkere, emigrira na Novi Zeland ili šalje automobile u svemir, priprema sve za nadolazeću Apokalipsu.

Nuklearni rat, klimatske promene, građanski ratovi, sve je to realno i moguće već sutra. Međutim, najveći problem sa kojim se svet suočava jeste u tome da se Apokalipsa već dogodila. U nekom drugom kraju sveta, ili, doslovno, ispod vašeg sedišta u autobusu. Kao pre neki mesec, kada se mladi dečak izbeglica golim rukama satima držao za podnožje autobusa iz Beograda za Zagreb, dok su putnici gore putovali bez primisli kakva se ljudska tragedija odvija, doslovno, ispod njihovih sedišta. Te paralelne realnosti su najveći problem danas. Nekome je smak sveta, a drugi ni ne primećuju.

• Da li smatrate da će Evropa, ali i čitav svet jednog dana doći to te tačke da ostvare svoju utopijsku ideju i šta ona tačno podrazumeva?

Ne znam koja je to utopijska ideja Evrope, a kamoli čitavog sveta, svet je sazdan od različitih utopija… i distopija. Ali ako me pitate hoće li Evropa i svet biti mesto bez ratova, izbeglica, dronova, beskućnika, pohlepe i klasnog rata, ko sam ja da bih znao odgovor na to pitanje.

Vremenske prognoze više ne znaju ni hoće li u martu padati sneg ili biti proleće, a kamoli da možemo da znamo gde će biti Evropa, recimo 2025.? Međutim, ako nastavi u ovom smeru, jedno je izvesno: Evrope, kakvu znamo, neće više biti, ili ćemo pred sobom imati kontinent međusobno izolovanih ali bliskih autokratskih režima kao kod onih Šopenhauerovih ježeva koji se, zbog hladnoće, sve više približavaju, ali ih njihove bodlje iznova udaljavaju.

• Imali ste svoju emisiju na hrvatskoj državnoj televiziji ali je ona ukinuta. Koji su bili razlozi za to? Miljenko Jergović je napisao da je to bilo zato što ste napisali istinu o Hrvatskoj. Kakva je to istina koju Vaša zemlje ne želi da čuje?

Oni su to tada pravdali “merama štednje”, ali kao što je Miljenko Jergović sugerisao, poklopilo se to upravo sa nekim mojim tekstom u Gardijanu. Sve je to bilo mnogo pre trenutne čistke na HTV-u, kao i u kulturi uopšte, mnogo pre vremena kojekakvih Hasanbegovića i sličnih koji bi samo da ukidaju i skidaju sve što po nekoj njihovoj teoriji nije “hrvatsko”. Bilo je to 2014. godine, ali situacija je danas u Hrvatskoj, nažalost, još gora. Nije teško biti prorok danas, situacija će biti još gora - ako je sami ne promenimo!

• Sa bivšim grčkim ministrom finansija Varufakisom ste osnovali pokret DIEM25, kao neku alternativu EU. Ističete da demokratija polako umire, pa nam recite šta je cilj tog pokreta i koliko je uspeha imao do sada?

Evo upravo smo u Napulju održali, rekao bih istorijski sastanak u kojem se po prvi put u evropskoj istoriji dogovorilo pokretanje transnacionalne liste za evropske izbore koji će se održati u maju 2019. Po prvi put Evropa će imati priliku da glasa za jedinstveni program od Nemačke do Grčke, od Francuske do Poljske, od Italije do Hrvatske, za program koji bi trebao da spreči najgore, a to je raspad Evropske unije, a ujedno radikalno da transformiše postojeću Evropsku uniju.

• Kakva je situacija po tom pitanju na Balkanu? Da li može doći do poboljšanja odnosa između Srbije i Hrvatske i na koji način?

Slušajte, ja pripadam generaciji kojoj se diže kosa na glavi kada nas pitaju “Gde ste bili ’91?” A ja ih pitam: Nije vam dosta što ste 90-ih uništili privredu i budućnost svih ovih zemalja, nego još i danas činite isto, izvlačeći zadnje profite iz nekadašnjih uspešnih firmi i fabrika, dok nam, najpre kao tragediju sada kao farsu, prodajete nekakvo “pomirenje”?

Drugim rečima, Kolindi treba Vučić jednako kao što Vučiću treba Kolinda. Meni se pre čini da na pravom pomirenju rade, recimo, glumci poput mog prijatelja Gorana Bogdana koji često glumi u Srbiji, kao i mnogi moji srpski prijatelji koji žive ili rade u Hrvatskoj, jednako tako mislim da do poboljšanja odnosa Srbije i Hrvatske više doprinose inicijative kao što su „Zagreb je naš“ ili „Ne Davimo Beograd“, jer one ne govore o fiktivnim Hrvatima i Srbima, već žele da poprave konkretnu situaciju u svojim gradovima, gde žive i Hrvati i Srbi, gde je veći problem od toga ko je kakve nacionalnosti to što vam svako jutro treba preko sat vremena do posla zbog nefunkcionalnog javnog prevoza ili to što nemate dovoljno novca da svom detetu napravite sendvič za školu.

• Kako objašnjavate brojne komentare vezane za to da Evropa sve više skreće ka desnoj političkoj opciji? U sve više zemalja EU upravo ta opcija postaje sve jača, a negde su čak i na vlasti. Da li možemo da se izborimo sa tim i da li levica ima budućnost u takvoj atmosferi?

Ne skreće samo Evropa sve više ka desnoj političkoj opciji, nego čitav svet, uključujući i naš Balkan. A ne skreće taj svet samo ka desnoj političkoj opciji, već sve više skreće ka autoritarnim režimima koji novinare trpaju u zatvor, izbeglice deportuju ili trpaju u kampove, a demonstrante gađaju vodenim topovima ili ih prisluškuju i trpaju u zatvore. Nije pitanje ima li levica budućnost u takvoj atmosferi, već ima li uopšte budućnosti bez levice? A pritom ne mislim na ovu ili onu levicu, štogod bi to uopšte značilo, već na jedan široki front borbe protiv nečega što je najbolje moguće nazvati “ekstremnim centrom”.

• Iz Vaših tekstova smo imali priliku da vidimo da ste se sreli i sa osnivačem Vikiliksa Džulijanom Asanžom u ambasadi Ekvadora u Londonu. Kako je bilo iz prve ruke videti kako u jednoj takvoj situaciji i okruženju živi jedan čovek koji se na svoj način bo ko"protiv sistema"? Kakav je to utisak ostavilo na Vas i Vaš kasniji rad?.

Džulijana poznajem i posećujem već nekoliko godina. Iskreno, situacija u kojoj se nalazi je prilično teška, zamislite da šest godina niste izašli iz vlastite sobe niti videli nebo ili osetili sunce na vlastitoj koži. Sada zamislite još da ste svakodnevno okruženi kamerama i sofisticiranim uređajima za prisluškivanje, dok šef CIA govori da vas treba tretirati kao “neprijateljsku organizaciju”.

Svime time se Asanž susreće na svakodnevnom novou. I premda je čak i UN hitno apelovao na Veliku Britaniju da se Asanž pusti na slobodu, on se još uvek nalazi u ekvadorskoj ambasadi. Za mene je čast što Asanža mogu nazvati svojim prijateljem, što sam sa njim proslavio jedan od njegovih rođendana u ekvadorskoj ambasadi i što smo satima razgovarali o tehnologiji, geopolitici, ljubavi, budućnosti sveta, i mnogim drugim temama. Naravno da je to uticalo na moj rad, malo je ljudi poput Asanža.

• Da li smatrate da je on "prava slika" današnje situacije u svetu, gde vrednosti postaju polako izokrenute i gde se odluke uglavnom donose iza zatvorenih vrata? Gde se ne vodi računa o "malom čoveku”?

Nažalost, Asanž je najbolji primer kako se svetska geopolitika i odnosi moći mogu prelomiti na leđima jednog čoveka, odnosno kako neko ko se bori protiv ovog izokrenutog sveta može izgubiti slobodu.

• Sud u Londonu je ponovo odbio da pusti Asanža na slobodu. Da li smatrate da će se taj postupak protiv njega završiti i na koji način? Da li će on imati priliku da ponovo slobodno šeta i radi? Zašto je Velika Britanija toliko nepopustljiva prema njemu?

Velika Britanija nikako ne želi da objavi da li je SAD zatražio da se Asanž izruči tamo, pa da završi kao što su završili zatvorenici u Gvantanamu. To je i glavni razlog zašto Asanž ne izlazi iz ambasade. Ako samo pogledate šta se nedavno dogodilo sa ubistvom novinarke na Malti ili nedavnim brutalnim ubistvom Mariele Franko Brazilu, mislim da bi i sloboda za Asanža nosila nove opasnosti. Kako god okrenete, već je platio skupu cenu za svoju hrabrost i rad. Međutim, krajnje je vreme da izađe na slobodu i da Velika Britanija garantuje da ga neće izručiti u SAD.

• Džulijan Asanž je krajem marta ostao bez interneta u ambasadi Ekvadora u Londonu. Šta mislite, zbog čega su mu usklatili pristup intenetu? Zašto baša sada i šta žele time da postignu?

Imati pristup internetu danas je ljudsko pravo. Ako se pritom već šest godina nalazite u skučenom i zatvorenom prostoru, pa vam zabrane i mogućnost poseta, onda nemate čak i temeljna ljudska prava kakva recimo imaju zatvorenici. Asanž se već preko deset dana nalazi tačno u takvoj situaciji, odnosno u totalnoj izolaciji od spoljnjeg sveta. Sve se dogodilo zato jer Asanž tvitovao o nedavnom hapšenju katalonskog vođe Karlesa Pudždemona u Nemačkoj, pa se ekvadorska vlada, pod pritiskom SAD-a, Španije i Velike Britanije, odlučila za tu meru. Očigledno mnogima ne odgovora da Asanž i dalje govori o problemima kao što su nezavisnost Katalonije ili rat u Siriji.

• Da li je u pitanju sada već psihološki pritisak na njega? Da li je moguće da se ambasada Ekvadora sada okreće protiv njega?

Morate shvatiti da je Asanž od samog početka pod velikim psihološkim pritiskom. Ko ne bi bio uz takvu vrstu - psihološkog i fizičkog - pritiska najmoćnijih svetskih sila? Ali moramo i reći da je ekvadorska vlada dosad učinila sve kako bi zaštitila Asanža. Zbog toga smo nedavno, u javnom apelu ekvadorskoj vladi, zatražili da se hitno uvede internet i da Ekvador nastavi da štiti njegov život. Pismo smo dosad potpisali Noam Čomski, Vivijen Vestvud, Brajan Eno, Oliver Stoun, Žižek i mnogi drugi. Problem, međutim, nije samo Ekvador, najvažnije bi bilo da Velika Britanija garantuje da ga neće izručiti u SAD.

• Kakvi su Vam planovi za dalji rad?

Nova knjiga je završena, sada niz putovanja i DiEM25 sve do leta, potom na ostrvo, pa onda evropski izbori. Iza toga nadam se da se mogu malo više posvetiti pisanju ili… branju maslina, ali ko zna šta će biti, kao što kažu papige u Hakslijevom “Ostrvu”: “Pažnja, pažnja! Ovde i sad!” Treba planirati, ali živeti - ovde i sada.

(A.Tašković - a.taskovic@telegraf.rs)