Pred nama je još 6 godina Putinove vladavine: Šta čeka Rusiju, Evropu i SAD? I gde je tu tačno Srbija? (FOTO)

"Tamošnja opozicija je razbijena i zaista nema taj kapacitet. Putin je uspeo da ostvari ono što je temelj podrške svake vlasti, a to je srednja klasa"

Predsednički izbori u Rusiji koji su održani u nedelju 18. marta 2018. godine, privukli su veliku pažnju svetske javnosti. Vladimir Putin je ponovo postao predsednik Rusije, a dobio je skoro 77 odsto podrške svog naroda. Svetski lideri nisu žurili da mu čestitaju na još jednoj pobedi, ali čini se da to ruskom lideru nije zasmetalo i da je zadovoljan postignutim rezultatima, iako nije bilo sumnje ko će izaći kao pobednik iz ove predsedničke trke.

Analiza predsedničkih izbora u Rusiji: Rusi izlaze na birališta i sve ide u Putinovu korist, da li politički protivnici mogu da ga ugroze? (FOTO) (VIDEO)

Sada se iščekuje njegova inauguracija koja je planirana za 7. maj, ali i prvi zvanični potezi "novog - starog" predsednika. O tome šta očekuje Rusiju tokom novog Putinovog mandata, ali i kakva će situacija biti na polju međunarodne politike, ragovarali smo sa spoljnopolitičkim komentatorom Boškom Jakšićem.

• U Rusiji su se pre i posle izbora bavili temom šta će biti posle 2024. godine, kada Putinu istekne poslednji četvrti mandat. Kako će se kretati pitanje u tom smeru, da li će možda biti rokade sa Medvedevim ili će pronaći nekog ko bi glumio predsednika, dok bi on kontrolisao vlast iz senke?

Mi za sada jedino imamo na raspolaganju onaj Putinov odgovor kada je rekao da ne misli da vlada do stote godine, što je na neki način odgovor da neće tražiti kršenje ustava. Drugim rečima hoće da poštuje ova pravila što postoje, a to znači da hoće da iskoristi ovaj svoj drugi, odnosno četvrti mandat. Onda ostaje opcija da se zameni sa nekim. Čini mi se da bi bilo loše da to bude Medvedev, jer bi to značilo da bi i jedan i drugi decenijama bili u igri. Možda bi ako se na to odlučuje mogao da prošara sa nekom drugom osobom, da ga uvede i polako priprema za novog predsednika, kao što je  Jeljcin svojevremeno pripremao Putina.

U svakom slučaju izvesno je da će on biti jako dugo na čelu Rusije i ono što je zbog stabilnosti vlasti izuzetno važno jeste da ga Rusi žele na tom mestu. On nije neko ko se nameće, već je on ima iskrenu podršku ogromnog dela Rusa, kakvu je imao retko koji drugi ruski ili sovjetski lider. Njegova perspektiva da ostane na vlasti je i deo njegove lične ambiciji, ali i deo onoga što bi Rusi želeli.

• Erdogan je u Turskoj uspeo da proširi ovlašćenje predsednika, pa će sada vladati do 2029. godine. Sa druge strane, u Kini će Si Đinping ostati na vlasti do kraja života, upravo zahvaljujući ukidanju ograničenja predsedničkog mandata. Da li možemo nešto slično da očekujemo i od Putina, pošto je već uveo promenu ustava kada je proširio mandat predsednika sa 4 na 6 godina?

Kada govorimo o produžecima mandata sa mogućnošću da budu doživotni to ima čini mi se veoma lošu konotaciju ako se posmatra iz bilo kakvog demokratskog ugla. Stvaranje doživotnih predsednika je jedna stvar koja se obično vezuje za totalitarizam. U Putinovom slučaju za to nema potrebe. On jeste autoritarni vladar i tu može da postoji i totalitarizam, ali njemu nije neophodan jer ima ovu veliku popularnost.

Kod Kineza je to drugačije, njih je veoma teško pročitati. Oni tri decenija unapred donese odluke, a kod Erdogana je ditektna sultanska ambcija, tako da to ništa nije neobično. Mislim da će se Putin držati zakona i on voli da ponavlja da hoće da se drži zakona.

• U poslednjih 18 godina, Rusija je doživela ekonomski razvoj, vojnu ekspanziju, ponovno nametanje Rusije kao velike svetske sile, ali i zabrinjavaću eroziju demokratije. Šta je sve Putin doneo dobro, a šta loše?

Ne mislim da je došlo do erozije demokratije, jer te demokratije nije ni bilo. Ono što se smatra kao nekim periodom liberalne ideologije "Perestrojke" i "Glasnosti" u vreme Gorbačova i posle Jeljcina je munjevito preraslo u u anarhiju i kleptokratiju. Nikakve to veze nema sa nekom ozbiljnom liberalnom demokratijom. Nisu je ni imali, nemaju je ni sada i ne pokazuju ni želju da je naprave.

Taj sistem funkcioniše na svoj način, a Putin pokazuje da on može uspešno da funkcioniše i bez tih sloboda. To može jako dugo da traje, jer Sloveni imaju visok stepen trpeljivosti. Da li će se neko od pojedinaca buniti po principu disidenata to neće imati nikakav veći uticaj na društvo. Ono je zatvoreno i ne vidim nikakve naznake da želi da se ostvori, niti Rusi to žele.

Prema istraživanju ruskog instituta "Levada", većina Rusa smatra da treba zaoštriti unutrašnju politiku u zemlji. Putin im je isuviše liberalan, a onda to više govori o tim perspektivama. Verovatno u tim velikim zemljama kao što su Rusija i Kina i mora da postoji taj visok stepen centralizma da se ne bi to raspalo, kao što je pokazalo tendencije u završnim danima SSSR.

Ono što je dobro donela Putinova vladavina je povratak Rusije na svetsku scenu, što se Rusija stabilizovala iznutra. On u velikoj meri treba da zahvali Džordžu Bušu, jer je Buš izazvao krize na Bliskom istoku koje su podigle cenu nafte na preko 100 dolara po barelu i to je Rusija iskoristila da vrati sve svoje dugove. Tada je ekonomski stala na noge. Kada ekonomski staneš na noge onda možeš i politički drugačije da se ponašaš.

Sankcije usporavaju rast i modernizaciju, ali oni preživljavaju. Putin je odabrao formulu stabilnost umesto prosperiteta. Moglo bi se reći da Putin nema neuspehe. To što ne uspeva da liberalizuje i demokratizuje zemlju, to neko drugi smatra da je njegov neuspeh. Takvo mišljenje imaju oni van Rusije i jedan mali broj građana Rusije.

• Šta bi moglo da se desi da Putin značajno izgubi podršku naroda? Sve o čemu se do sada govorilo - ubistvo Borisa Nemcova, mešanje u američke izbore, veliki broj poginulih vojnika u Siriji, trovanje špijuna, sankcije... ništa nije uzdrmalo njegovu popularnost.

Kako stvari sada stoje teško da može da postoji nešto što bi njega uzdrmalo. Svi pokušaji i pritisci spolja, optuživanje Rusije za razne situacije, imaju kontraefekat. Oni homogenizuju Ruse oko Putina. Sve ono što smo videli od izbijanja ukrajinske krize kada je on došao pod rafaljnu paljbu Zapada, on je samo učvrstio svoju popularnost. Tako da bilo kakvi pokušaji i optužbe spolja - da li zbog intervencije u Siriji, da li zbog upletenosti u Ukrajinu, da li zbog aneksije Krima, da li zbog nepoštovanja ljudskih prava - sve to je nedovoljno da bi njega ozbiljnije uzdrmalo.

• Da li postoji neki političar iz opozicije koji bi mogao da uzdrma Putinovu popularnost ili koji bi mogao da mu parira?

Tamošnja opozicija je razbijena i zaista nema taj kapacitet. Putin je uspeo da ostvari ono što je temelj podrške svake vlasti, a to je srednja klasa. On je uspeo da povrati srednju klasu, koja nije postojala i da dobije podršku njih i penzionera što je isto veliki blok birača. Jedan visoki procenat stanovništva zaista jeste zadovoljan. Onaj deo koji nije zadovoljan to je po pravilu neka liberalna inteligencija, urbana mlađa, srednja ili viša klasa. Ona je nedovoljna da bi predstavljala kritičnu masu bilo kakvih promena. Opozicija za duže vreme nema šansu, a pritom sa druge strane je činjenica da se i ono malo klica opozicije koja se pojavi sistematski seče.

• Da li na Putinovu popularnost značajno utiče to što ljudu uglavnom dobijaju informacije preko televizije, koju on kontroliše, a jako mali broj ljudi koristi internet?

To su sistemi vladavine koji imaju neka svoja prepoznatljiva obeležja. Kada analiziram Rusiju i kada vidim da se ona Rusima dopada, kritikujem taj sistem, meni se on ne dopada, jer ga smatram isuviše autokratskim. Kada se koriste određene metode i onda pokušate da ih izvezete, kao što su svojevremeno optuživali Iran za izvoz Islamske revolucije, onda je to druga stvar. Ono što se Rusima dopada, oni imaju sve razloge da im se to i dopada.

Ali ta metodologija manipulacije medijima je nešto što nije u skladu sa načelima liberalne demokratije. Putin je ovako snažan kao što jeste zato što je on umnogome isti kao i njegovi rivali. Nema velike razlike između nekoga na Zapadu i Putina. Mi ne živimo više u ideološkim vremenima socijalizma, komunizma i kapitalizma. Putin je prihvatio sve zapadne metodologije.

Posebnu ulogu igra takozvana "meka moć" koju je on prepoznao i koju su njegovi marketinški stručnjaci jako dobro razvili. Nije to samo propaganda spolja, nego i iznutra. Prepoznao je šta mu je najbitnije. U eri televizije, on se oslonio na televiziju koju najveći broj Rusa gleda i tu je njegov uticaj, jer televiziju drži pod svojom kontrolom. Društvene mreže su nedovoljne i njih uglavnom koristi taj mali deo liberalne opozicije po gradovima ali vidimo da je njihov domet mali.

Putin to veoma vešto koristi i kada kažem da liči na svoje partnere sa Zapada, mislim da je on veliki pragmata. U odnosu na neke boljševičke stavove koji su nekada postojali, on to upšte ne koristi. On je čovek koji nije revolucionar. Zašto? Zato što Putin nema nameru da menja sistem kao što je to nekad radio Lenjin. On hoće da zadrži svoj sistem i čuva ga.

Njemu je bitna bezbednost i sigurnost i povratak imperijalnog sjaja Rusije, one Rusije koja je bila bačena na kolega za vreme Jeljcina. To je njegova glavna ideja. Ne mislim da on ima teritorijalne pretenzije velikog SSSR. Njemu je mnogo važnije da ima uticaj, da Rusija bude prihvaćena kao ravnopravna velika sila na globalnoj sceni i da iznutra bespogovorno vlada.

• Kakvo je Vaše mišljenje o ruskoj diplomatiji? O ruskom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu i pokojnom ruskom ambasadoru u UN Vitaliju Čurkinu? Da li postoji neki mladi diplomata koji bi mogao uskoro da stupi na scenu?

Od carističkih vremena Rusija je imala ozbiljnu diplomatiju. Sve promene i u vremenima SSSR i kasnije su pokazale da su se mnoge stvari urušavale i propadale, ali da je njihova diplomatija uspela da prođe kroz sve te faze i da ostane ozbiljna diplomatija. Ona je uz britansku diplomatiju jedna od najboljih diplomatija na svetu. Oni praktikuju to da prve diplomate ne menjaju, već da ih dugo drže na tom mestu.

To jeste dobro, da imate ljude sa puno iskustva i sa dosta akumuliranog znanja. Ono što je nekada bio Vladimir Gromiko u vremenima SSSR to je sada Sergej Lavrov. Kada bih pogledao trenutnu aktuelnu galeriju diplomata po svetu, teško da mu ima ravnog. To je savršena diplomatija, koja na vrhu ima savršenog diplomatu. Oni rade na tome i Rusija ima diplomatske univerzitete. Oni verovatno spremaju nekog novog ko će izrasti u novog Lavrova. Prvo čovek mora da se iskali na ozbiljnim diplomatskim mestima, da bi posle postao šef diplomatije. I Vitalij Čurkin je pripadao istoj toj plejadi ozbiljnih diplomata.

• Trovanje ruskog špijuna i smrt prijatelja Borisa Berezovskog u Velikoj Britaniji kao i smrti brojnih aktivista, špijuna i opozicionara tokom proteklih godina, često se spominju u javnosti. Da li je to slučajnost ili postoje elementi umešanosti ruske države u ubistva? Kako bi sada Putin mogao da se ophodi prema Zapadu?

Slučajnosti svakako nema, kao što i nema dovoljno dokaza da bismo mogli da tvrdimo jedno ili drugo. Tačno je da je Putin svojevremeno izjavio da Rusija neće opraštati nikom ko ju je izdao. Tačno je da je praksa eliminacije špijuna, pogotovo onih koji su prebegli na Zapad bila zabeležena još u vremenu SSSR. Imamo slučaj Makarova koga su ubili Bugari zatrovanim kišobranom, pa je to tada bilo otkriće nove tehnologije likvidacije.

Ako se vratimo i dođemo do Litvinjenka i upotrebu plutonijuma, to bi bili elementi koji navode da bi Rusi mogli da se odluče na takav korak. Sa druge strane potpuno mi je rezonski zvuči Putinovo objašnjenje zašto bi to Rusija sada radila. Zašto bi ovo radila uoči izbora, uoči Svetskog fudbalskog prvenstva, jer su se već pojavili glasovi na Zapadu da bi trebalo bojkotovati to svetsko prvenstvo. Prema tome ne vidim neku veliku korist.

U tom slučaju bih mogao da prihvatim stav agnostika - niko mi nije dokazao da ima boga, niko mi nije dokazao da Boga nema. Ovde mi niko nije dokazao da su to Rusi uradili. Oni su tražili da se uključe u istragu pa su Britanci to odbili. Mislim da svako ko je elementarno oprezan ne želi da se opredeli, jer bi svako opredeljivanje decidno značilo više propagandu nego pokušaj realne analize.

• Ove godine se u Rusiji održava Svetsko prvenstvo u fudbalu, a već su počeli pozivi na bojkot zbog trovanja ruskog špijuna. Da li do toga može da dođe i u kakvoj atmosferi bi moglo da se održi prvenstvo?

Da li može da dođe do bojkota, to bi značilo da bi Britanci prevladali. Vidimo već sada da je francuski predsednik Makron mnogo obazriviji, da traži da vidi dokaze. Bez obzira na tu podršku koju su Amerikanci, Francuzi i Nemci dali Britancima, mislim da svetsko prvenstvo ne dolazi u obzir. Ako ništa drugo, ipak Angela Merkel voli fudbal i volela bi da Nemci ponovo uzmu svetski kup. Tako da ne verujem da to može da se dogodi i mislim da bi ti bilo jako loše. Nisu ovo vremena Hladnog rata, kada su se bojkotovale Olimpijske igre u Los Anđelesu i posle toga u Moskvi.

• Putin je ulaskom u rat u Siriji na neki način vratio Rusiju među svetske sile, a ruska vojska se bori na strani Bašara al Asada. Sa druge strane Putin i Erdogan su razvili bliske odnose, a Turska je nedavno počela operaciju na sirijski Afrin. Tu je i pitanje Irana koji takođe pomaže sirijskom režimu i u dobrim je odnosima sa Rusijom, ali ne i Turskom. Koliko uspešno Rusija balansira u sukobima na Bliskom istoku i koji je Putinov cilj mešanjem u tamošnje konflikte? Da li će doći do menjanja taktike?

Mislim da je Putin najavio povratak Rusije na veliku scenu pre Sirije. To je bilo još 2008. godine za vreme rata u Gruziji, kada je on poslao svoje snage da intervenišu. Posle toga su odvojene i Osetija i Abhazija, a to je bila pokazna vežba kako će Putin odgovarati Zapadu, kako će se ponašati ako neko pokuša da se približi njegovim granicama. Posle toga je taj stepen odlučnosti pokazao u Ukrajini. Bez obzira na zvanična demantovanja zna se da su ruski vojnici, ne u oficijalnim uniformama, ali svakako u paraformacijama, učestvovali u borbama na istoku Ukrajine.

Onda je trešnja na šlagu upravo Sirija, koja je pokazala koliko je Putin odlučan da Rusiju vrati među svetske sile, da ona mora da se pita kada se radi o nekim globalnim odnosima. Bliski istok je decenijama bio i biće područje od strateških interesa, na kojem se prelamaju i bore se za pozicije i jedni i drugi. Putin je pomogao Asadu da ostane na vlasti, jer da Rusi tada nisu intervenisali Asad bi sada bio na dobrom putu da ga i fizički likvidiraju i da potpuno nestane njegov režim.

Asad je kolateralna dobit ruske intervencije. Rusi su se vratili na Bliski istok na kom nisu bili prisutni decenijama. Oni su davno isterani iz Egipta i od tada je Bliski istok bio područje američkog uticaja.  Sada su se vratili i to je bio krunski argument povratka Rusije na veliku scenu: "Ne možete da radite ništa dok se sa nama ne konsultujete". To je promenilo velike globalne jednačine i to je najveći uspeh.

Posle toga je imajući u vidu listopadnu prirodu bliskoistočnih savezništava - jedan dan se grle, drugi dan ratuju, pokazalo se da su se mnoge stvari pomenile kada su se Rusi umešali. Setimo se samo dramatičnog zaoštravanja Rusije i Turske posle Erdoganove nepromišljene odluke da se obori ruski avion 2015. godine. Rusi su odmah pokazali zube, zapretili su sankcijama, pa su Turci shvatili da će izgubiti desetine milijardi dolara. Onda se Erdogan, iako to ne liči na njega, po prvi put javno izvinio. Odmah su uspostavili srdačne odnose, a Putin je to jako dobro iskoristio. Turska je kao članica NATO-a i druga najveća armija u NATO-u rekla da će da kupuje rusko naoružanje.

Sa Iranom je stvar obazrivija, zato što su Iranci obazriviji, a ne zato što Rusi ne bi voleli da imaju uticaj u jednoj tako moćnoj regionalnoj zemlji. Iranci kao što ne veruju Amerikancima, ne veruju mnogo ni Rusima. Oni ne zaboravljaju da je SSSR njima oteo deo teritorije i proglasio posle Drugog svetskog rata autonomnu kurdsku državu, na delu teritorije današnjeg Irana.

Setimo se da je Homeini govorio o "velikoj i maloj Satani", odnosno o Amerikancima i SSSR. Ono što je za Putinovo vreme ostvareno, taj omraz koji je postojao prema "maloj Satani", on je neutralizovan i imaju sada mnogo bolje odnose. Kada pogledamo poligon Bliskog istoka, od Arapskog proleća i izbijanja rata u Siriji, apsolutno najveći pobednik je Vladimir Vladimirovič.

• Da li će doći do podele Krima ili će on ostati ruski? Kakav će odnos od sada imati Rusija i Ukrajina?

Krim je završena priča, vratio se na svoj status koji je imao do 1956. godine. Zapad je strašno mnogo pričao o Krimu i priča i dan danas ali mislim da je progugao Krim. To je politika svršenog čina. Druga je stvar sada sa Ukrajinom. To polako prerasta u jedan zamrznuti konflikt, jer ni jedni ni drugi ne žele da odustanu,  a opet obe strane su svesne da bilo kakva eskalacija sukoba može da vodi ozbiljnom konfliktu.

Pritom možda zvuči paradoksalno ali ta vrsta konflikta odgovara i jednima i drugima. Zato i jedni i drugi to uzimaju kao povod da jačaju svoje snage, da premeštaju vojsku, ulažu u nova naoružanja...

• Kakav je zaista odnos Trampa i Putina i šta bi na tom polju moglo da se promeni? Imali smo priliku da vidimo da mu Tramp nije odmah čestitao na pobedi.

To je bila mala pokazna vežba za Amerikance, a ne za Ruse. Po svemu onome što je Tramp govorio, on je bio za to da se normalizuju odnosi sa Rusima posle dugog perioda pada u njihovim odnosima. Vidimo i da mu američki establišment to nije dozvolio. Tramp je uspešniji biznismen nego što je političar, a svakako uspešniji nego diplomata jer je tu "najtrapaviji". On bi hteo da uspostavi odnose sa Rusima, kao dva velika menadžera, a i slični su na činu upravljanja, rukovođenja i komandovanja. On je tu blokiran svim onim istragama gde se govori o ruskom mešanju u američke izbore.

Mislim da on ne odustaje od svoje namere da popravi odnose sa Rusijom, jer su oni slični alfa mužjaci i jedan i drugi, po načinu ponašanja, ophođenja i svega. Tramp je više "rijaliti šou", a Putin je više "kremaljski taman", ali oni imaju sve predispozicije da bi to mogli da urade. Budućnost američko - ruskih odnosa zavisi od toga koliko će Tramp uspeti da se stabilizuje u Americi. Onda bi mogao da dobije odrešene ruke da nešto uradi.

Njemu je mnogo teže nego Putinu, jer Putin takve odluke može lako da donosi, šta on kaže drugima - oni ga slede. Totalitarizam je nekada efikasniji od demokratije. U demokratiji morate da skupite razni koncenzus. Sa ovom količinom otpora koju Tramp ima u Americi, mislim da u dogledno vreme neće doći do popravljanja američko - ruskih odnosa.

• U kom pravcu bi mogla da ide istraga oko navodne umešanosti Rusije u američke izbore?

Ona se ubrzava i traje, a oni stalno stežu obruče. Očigledno je da je tih nekih kontakata bilo i očigledno je da je Tramp tokom kampanje "puštao neke pipke" šaljući te glasove dobre volje, da bi hteo to neko otopljavanje. Ali se sada to koristi kao optužnica protiv njega. Američki sistem baš i ne voli tu vrstu tajnih kontakata već traži neku transparentnost i Kongres je tu moćna institucija koja funkcioniše. Teško da ikakvi konkretni dokazi neke zavere mogu da budu pronađeni.

Mnogo više je svrha tih istraga stvaranje aure optuženog, aure nekog ko je hteo da šuruje sa Putinom. Ako se bilo šta ozbiljnije utvrdi, mislim da bi to bio povod za impičment. Mislim da bi veliki broj Trampovih protivnika to iskoristio da ga eliminiše.

• Da li je Rusija uvidela da je najbolji rat informacijama, pa širi uticaj osnivanjem medija u drugim zemljama, i kako gledate na njen uticaj na Balkanu, u zemljama bivše Jugoslavije? Šta Srbija može da očekuje od Rusije posle još jedne Putinove pobede?

Do sada smo govorili o jednom agresivnom pristupu svetskim događajima. Putinu ne pada teško da bude agresivan ako se neko drugi ponaša agresivno. Pritom koristi različita sredstva, sve 0no što potpada pod taj blok "meke moći". Ima mnogo tvrđenja da Rusija koristi krize u EU kako bi osnažila desne, pre svega populističke stranke i kako bi u njih finansijski ulagala. Tako je u Danskoj i Holandiji, onda sa Marin le Pen u Francuskoj, a tu je i pokret Pet zvezdica u Italiji. Onda nije neobično da se koriste mediji kao kanal uticaja, a tu je Putin otvorio blagajnu i veoma ozbiljno ulaže u tu vrstu propagande. Ovo često ističem kada pričam sa nekim zapadnjacima, da je RT bolje profesionalno urađena od CNN-a.

Oni su velike pare uložili u to, animirali su veliki broj ljudi, da ih plaćaju, da dolaze tu, da pričaju i da šire te poruke. Sputnjik koji je do pre neku godinu bio relativno mala agencija, danas je globalna agencija koja ima mnogo uticaja. Kada je reč o nama u planu je da RT počne da emituje program na srpskom jeziku, a Sputnjik uveliko postaje jedna od agencija koja je veoma često citirana i korišćena na ovom tržištu informacija. To je dokaz uspešnosti i dokaz ambicija Rusije da bude veoma prisutna na ovom terenu.

Rusija se u širenju svog uticaja oslanja na pre svega na panslavizam, panpravoslavlje i na zaostale veze iz perioda SSSR i bivše Jugoslavije. To su glavni kanali gde se ostvaruje taj uticaj, a koliko je on uspešan možemo da vidimo da je Srbija jedna od retkih zemalja na svetu koja ima ruske partije, koje se zvanično zovu ruske partije. To je direktna jedna posledica takvog ruskog uticaja. Nikome nikada nije palo na pamet da napravi američku partiju ili britansku partiju.

Krize u EU su Rusima dale povod, koji je Putin iskoristio, kao što i njegovi rivali iskoristili obrnutu situaciju. Prvo se ovde govorilo o NATO-u, da se on blokira. Kada govorimo ruskom uticaju ne mislim na to da oni imaju nameru da prave neke ruske kolonije ili gubernije. To bi koštalo Ruse, oni nemaju para za tako nešto. Oni samo žele da blokiraju da ne postanemo zapadna kolonija, zapadni ranč. To ih mnogo više zanima i za to su spremni da ulože.

Sećamo se koji su sve kvalifikativi korišćeni kada se ovde govorilo o NATO-u. Imali smo upozorenja, prvo u Crnoj Gori, a onda i kod nas, da bi to bila katastrofa i najgora stvar na svetu. Makedonija je isto tako na listi tih upozorenja. Onda je čini mi se vešto i prikriveno, ali i nedovoljno jasno, krenula propaganda zagađivanja Evropske unije, da ona više nije područje blagostanja kao što je nekada bila.

Ističe se da je ona rastrzana iznutra, da je podeljena, a ne homogena kako bi trebala da bude, da više nije bezbedna ako se uzmu u obzir svi teroristički napadi od Madrida, Londona i Pariza. Sve to se koristi da bi se ogadila ideja EU, a pritom se veoma vešto, ne na zvaničnom nivou, već preko kanala te "meke moći" (akademika, istoričara, novinara), plasira ideja da imamo alternativu na istoku.

Ta propaganda je veoma vešta. Mislim i da je uspešnija nego što je zapadna. Na poligonu ovog regiona Rusi dobijaju propagandni rat ili su bar do sada bili uspešniji. Čini mi se da Zapad tek sada počinje da se budi i da shvata šta se zapravo događa. Kada sam spomenuo panslovenstvo i panpravoslavlje, onda su bitne uporišne tačke Srbija i Republika Srpska.

Mislim da je Republika Srpska sebe dovela u vazalsku poziciju što se tiče Rusije. Dodik je bio prvi koji je čestitao kada su Rusi uzeli Krim ili ga vratili. Pošto hvali secesiju, njega Rusi podržavaju u idejama secesije Republike Srpske. Najsnažnije uporište ruskog uticaja je Republika Srpska, što potvrđuju i "Noćni vukovi", pa onda ide Srbija.

Crna Gora se izmakla, a Makedonija je još na spisku, ali od kako je dobila vladu Zorana Zaeva, ona isto tako odmiče. S obzirom da borbe mišljenja u Republici Srpskoj nema, ostaje Srbija kao jedina teritorija gde se sada oštro sučeljavaju interesi Rusije i Zapada.

• Da li to može da se nastavi još neko vreme ili bi uskoro moglo da prevagne na neku stranu?

Ni jedni ni drugi nisu spremni da vas dobrovoljno puste. Srbija nije neko veliko parče torte ali ima neki strateški značaj. Što jedna strana više pokušava da ostvari svoj interes, onda i druga strana odgovara pa pojačava pritisak. I jedni i drugi vas gledaju i obećavaju vam kule i gradove, ali to u praksi ne daje rezultate, jer oni samo verbalno obećavaju i nema konkretnih realizacija tih obećanja.

Mislim da će da se nastavi i mislim da niko neće dobrovoljno odustati da preda Srbiju jednoj ili drugoj strani. Nisam nikada verovao u dugoročnost koncepta "dve stolice", baš zato što je situacija takva. Ona je u okolnostima zaoštrenosti pozicija Rusije i Zapada neodrživa.

Da među njima vlada neki mir i da dobrovoljno sarađuju onda bi to bilo u redu i mogli bi da prođemo, jer objektivno imamo interese i na jednoj i na drugoj strani. Isto je tako činjenica da smo se mi dobrovoljno opredelili za EU. To je geostrateški pravac Srbije. Imali smo izbor i mi smo ga napravili. Što duže traje to lebdenje čini mi se da smo u sve goroj situaciji. Hrabrije je opredeliti se, ali to ne znači da treba da uvedemo sankcije Rusiji. Te stvari mogu da se izbegnu veštom diplomatijom, zato ona i postoji.

• Kakva bi mogla da bude situacija sa ruskim gasom?

Ako se završi Kosovo, kao što su svi izgledi da će se završiti nekim sporazumom, čini mi se da tu Rusi ispuštaju jednu od svojih najjačih poluga uticaja ovde. Biće veoma nervozni zbog toga, kao što su i bili nervozni kada su ti pregovori prebačeni iz UN u EU. Onda im ostaje jedina ta poluga uticaja, a to je gas. Zna se da to je to jedna od najozbiljnih alatki ruske spoljne politike.

Mi smo za razliku od Crne Gore u situaciji da zavisimo od ruskog gasa. Naša politika ovde već godina govori da treba da diverzifikujemo snabdevanje, da ne zavisimo samo od jedne strane, jer ako vam zatvori slavinu onda ćete se smrzavati kao što se Evropa smrzavala pre nekoliko godina. Rusi su na to spremni ako im zatreba. Mi sada dobijamo razne druge ponude.

To bi mogao da bude i Turski tok, to je isto ruski gas ali samo ide drugim putem, ili bi to mogao da bude i tečni gas. Kod njega je potrebno jedno dve ili tri godine da se postave te instalacije, da li na Krku, ili u nekoj drugoj luci odakle bi dolazio gas. U svakom slučaju morate da razmišljate unapred. Sada su otkrivena ogromna nalazišta gasa u  istočnom Mediteranu, a mi tamo imamo prijatelje kao što je Kipar ili Izrael sa kojim imamo dobre poslovne odnose. Tamo se već kreće u neku eksploataciju, pa možda bi mogli da razmišljamo kako da se povežemo, jer već postoje planovi za izvoz tog gasa.

Gas je neka naša strateška slaba tačka. Košta nas mnogo i zavisni smo od njega. Pravila EU direktno nalažu diverzifikaciju. To što EU govori o diverzifikaciji, a Nemačka dobija nov Severni tok 2, toliko o njihovoj doslednosti.

Ne bi ih sledio po svaku cenu, osim u slučaju da hoće da odreše pare i da investiraju ovde, pa da i mi dobijemo neke druge pravce snabdevanja gasom. Tu je situacija oko gasa i dalje neizvesna u strateškom smislu, a ne u smislu snabdevanja, jer mislim da neće doći do situacije da nam zatvore gas.

(A.Tašković - a.taskovic@telegraf.rs)