Žena koja sa pričama o atomskoj bombi živi ceo život: Ispričala nam je koje reči preživelih iz Hirošime i Nagasakija su joj se urezale u pamćenje (FOTO)

*Svako od njih ima različite priče u zavisnosti od toga koliko su tog dana bili blizu epicentra i koliko su bili teško povređeni. Ali ono što je svima njima zajedničko jeste to što su imali potrebu da svoje priče prenesu novim generacijama*

Tokom Drugog svetskog rata svet je bio gotovo pred raspadom. Države su bile izmučene borbama, vojnici su stradali na frontovima, a brojni civili su mučki umirali u stravičnim logorima. Nakon kapitulacije Nemačke i Italije 1945. godine, Japan je bio jedina država osovine koja je nastavila da se bori. Po odluci američkog predsednika Harija Trumana, na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki su 6. i 9. avgusta bačene atomske bombe i svet se promenio iz korena.

FOTOGRAFIJE SKRIVENOG HORORA KOJE SU AMERIKANCI POKUŠALI DA UNIŠTE: Stravični prizori nakon atomske eksplozije u Nagasakiju (FOTO) (VIDEO)

Naređenje su izvršili američki bombarderi i to je bio prvi događaj u istoriji kada je korišćeno nuklearno oružje, a sam njegov čin je i dalje kotroverzan.

Posledice su bile strašne, gotovo sve je bilo zbrisano u trenutku, veliki broj ljudi je stradao, a još veći broj je bio ozbiljno povređen i sa posledicama tog događaja žive i dan-danas.

O ovoj strahoti koja je zadesila Japan, u knjizi „Bombe nad Hirošimom i Nagasakijem“, piše i norveška spisateljica i filološkinja Ane Helene Tele (Anne Helene Thelle).

Ona je u ekskluzivnom intervjuu za Telegraf.rs govorila o svom istraživanju na ovu temu, uzrocima i posledicama, stavovima ali i lekcijama koje treba da primenimo u budućnosti.

• Bacanje atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki su najstrašniji događaji u modernoj istoriji. Šta Vas je inspirisalo da istražite ovu temu?

- Odrasla sam u Japanu u Kjotou i bila sam dete kada sam prvi put posetila Hirošimu sa svojom porodicom. Kasnije sam putovala u Hirošimu na školskim izletima, tako da je priča o atomskoj bombi bila u mojoj svesti gotovo čitavog života.

Kada sam počela da studiram japansku književnost na fakultetu, zainteresovali su me svi načini na koji se danas priča o atomskoj bombi kroz literaturu i popularnu kulturu.

• U knjizi spominjete da se ne zna tačan broj ljudi koji je nastradao u ovim događajima. Da li danas može da se utvrdi tačan broj ili nikada nećemo saznati koliko je ljudi poginulo tada?

- Mislim da je broj žrtava koji se danas spominje prilično precizan. Ali pošto su i čitave porodice stradale, zato što je veći deo javnih dokumenata izgubljen, zato što je u Hirošimi bilo dosta ljudi koji su tu boravili privremeno i veliki broj stranih radnika, i zato što su čitave porodice evakuisane, nema tačnih podataka koliko je ljudi zapravo bilo u Hirošimi tog dana.

• Opišete nam najstrašnije podatke do kojih ste došli tokom svog istraživanja.

- Ovo je veoma teško pitanje, zato što su ove stvari strašne na više različitih nivoa. Ali mislim da su priče koje su ostavile najsnažniji utisak zapravo lične priče ljudi koji nisu uspeli da pomognu svojim voljenim osobama, koji su morali da gledaju kako im umiru deca, roditeji i prijatejli.

• Da li ste imali priliku da pričate sa ljudima koji su preživeli ovaj događaj? Kakve su njihove priče, kako oni opisuju taj dan?

- Da, imala sam tu privilegiju da razgovaram sa preživelima u više različitih prilika. Svako od njih ima različite priče u zavisnosti od toga koliko su tog dana bili blizu epicentra i koliko su bili teško povređeni. Ali ono što je svima njima zajedničko jeste to što su imali potrebu da svoje priče prenesu novim generacijama.

Naravno, slični su i po tome koliko su im slike tog dana do danas ostale u sećanju. Kako mi je rekao jedan od preživelih Nagasakija: "Atomska bomba nije nešto što mi se desilo pre 70 godina, to je nešto sa čime živim svakog dana".

• Da li mislite da je istina daleko strašnija od one koja nam je svima poznata, jer su SAD držale Japan pod okupacijom do 1952. godine, a tokom tog perioda je postojala cenzura? Mnogi podaci su držani pod ključem ili uništeni. Koliko je ta cenzura još više naškodila ionako već užasnom događaju?

- SAD su pažljivo beležile celokupnu štetu kako u uništenoj infrastrukturi tako i u broju stradalih, ali njihovi podaci nisu bili dostupni javnosti veoma dugo. Ali verujem da su te informacije danas dostupne i ako pažljivo istražite možete da vidite kakav je efekat proizvela atomska bomba.

• U svojoj knjizi kažete da je vlastima u Tokiju trebalo 24 sata da razumeju šta se zapravo u njihovoj zemlji dogodilo i koliko je situacija ozbiljna. Da li više ljudi moglo da bude spaseno na vreme i da im se pruži adekvatna pomoć?

- Ne mislim da bi to napravilo neku veliku razliku. Čak i da su znali za sve nekoliko sati ranije, niko zapravo nije razumeo posledice atomske bombe, a odgovor na brojne opekotine i radijaciju ne bi bio adekvatan.

• Da li su stanovnici Hirošime i Nagasakija već unapred bili osuđeni na smrt, s obzirom da je atomska bomba bilo novo oružje čije posledice nisu mogle da se predvide?

- Mislim da su SAD odlučile da bace atomsku bombu da bi testirale svoje novo oružje. Tako da bi mogli da kažemo da su ti stanovnici "bili osuđeni na smrt". Sa druge strane to što je Nagasaki postao meta je bila potpuna slučajnost, s obzirom da je originalna meta bila Kokura. Nagasaki je postao meta samo zbog vremenskih uslova.

• Kako gledate na opravdanja zato što je atomska bomba upotrebljena? U knjizi pišete da postoji nekoliko teorija: da je atomska bomba upotrebljena da bi se okončao rat, da se Japanci ne bi predali bez toga, da je bomba bačena da bi Amerikanci učrstili svoju poziciju na Pacifiku. Koja od ovih teorija vam je najverovatnija i šta je prema Vašem mišljenju bio pravi razlog?

- Ne mislim da je bomba upotrebljena da bi se okončao rat i mislim da su američke tajne službe znale da je Japan na korak od predaje. Mislim da je postojala želja da se ode korak ispred SSSR i da se preuzme vodeća pozicija na Pacifiku.

Ali takođe verujem da je bomba upotrebljena zato što su je napravili i zato što je bila dostupna i spremna za upotrebu. Bombardovanje civila je bila taktika koja se koristila za vreme rata, samo sa manjim konvencionalnim bombama.

• U vreme pre Drugog svetskog rata Japan je vodio osvajačke ratove i porobio je mnoge zemlje u svom okruženju. Jako mali broj ljudi je voleo Japan u to vreme. Da li je moguće da je ova zemlja platila visoku cenu za svoje ranije postupke?

- Da. Mislim da je uloga koju je Japan igrao pre atomske bombe bila opravdanje da se upotrebi ovu strašno oružje.

• Narod Japana je slepo verovao svom caru i mnogi vojnici su trenirani da se bore do poslednjeg daha. Prema Vašem pisanju, pojedine porodice su izvršile samoubistva samo da ne bi dospeli u ruke Amerikancima kada su ih okupirali. Da li je moguće da je celokupna nacija bila žrtva pogrešne politike i da su svi izmanipulicani od strane jednog čoveka kojem su slepo verovali - svom caru ili "bogu" kako su ga zvali?

- Masovna samoubistva su se dogodila u Okinavi gde su američke trupe i sletele. Japanci su učeni da su Amerikanci strašni varvari koji će silovati njihove žene i neke porodice su pre izabrale samoubistvo nego da se prepuste tako strašnoj sudbini.

Mislim da je fer reći da su Japanci bili izmanipulisani propagandom i da su na neki način bili žrtve svoje vlade. Indoktrinacija je počinjala u ranim godinama, a škole su bile posvećene obožavanju cara.

• Posledice ovih događaja su bile strašne i Japanci ih osećaju i danas. Kakve su živote kasnije vodili preživeli? Mnogi od njih su čak bili i diskriminisani zbog svojih bolesti. Zašto je narod bio tako surov?

- Mislim da se diskriminacija žrtava dešavala zbog straha. Ljudi su mislili da su njihove bolesti zarazne i da mogu da se prenose na buduće generacije. Ljudi u početku nisu imali predstavu šta je to zapravo atomsko oružje. Zato su se mnogi preživeli suočavali sa teškoćama posle rata.

Hirošima i Nagasaki nisu bili jedini gradovi koji su uništeni zbog bombardovanja. Gotovo svi veći gradovi u Japanu su bili potpuno uništeni. Statistika pokazuje da je oporavak ipak tekao sporije u dva grada koji su bili pogođeni atomskom bombom.

• Kasnije se dosta pričalo o atomskom i nuklearnom oružju kako bi se podigla svest o tome. Ali imamo primer u toku Hladnog rata, da se "zveckalo" ovim oružjem u političkim porukama između SSSR i SAD. Da li je to bila neodgovorna politika s obzirom na to šta se desilo u neposrednoj prošlosti?

- Mislim da je priča o nuklearnom oružju tokom Hladnog rata, od stvarnog oružja kojim se ubijaju civili prerasla u apstraktno odmeravanje moći ove dve nacije. Nikada neću razumeti logiku "balansirane moći", mada mogu da vidim neku racionalnost u tome samo ako se zaboravi na to šta nuklearno oružje zapravo jeste i šta može da izazove.

• Da li mislite da bi svet bio bolje mesto bez nuklearnog oružja i da bi u tome mogli da uspemo ako udružimo snage? Koji je pravi put? To je na neki način naša dužnost ili kako ste u knjiz naglasili to je odgovornost svih nas.

- Da, verujem da bi svet bez nuklearnog oružja bio bolje mesto za sve nas, a pravi smer bi bio da zabranimo upotrebu biohemijskog oružja i kasetnih bombi. Istovremeno, idealista u meni želi da veruje da je moguće zamisliti svet bez nuklearnog oružja ali i svet gde se sve nacije udružuju kako bi eliminisale sve uzroke rata - siromaštvo, glad, nedostatak obrazovanja i slično.

• Kako je čitava ova priča uticala na Vas lično i kakve je utiske ostavila?

- Priča o Hirošimi i Nagasakiju je uticala veoma lično na mene, s obzirom da se događaj desio u Japanu, u zemlji gde sam odrasla i u zemlji koju volim. Na mene su uticale sve one lične priče na koje sam nailazila kroz literaturu, popularnu kulturu, film i lične susrete koji su na mene ostavili najdublji trag.

• Da li mislite da bi nešto slično moglo da se desi i u budućnosti, s obzirom da je svetska politika poslednjih godina prilično nestabilna ali mislite da smo naučili lekcije iz prošlosti?

- Ponekad se plašim budućnosti, ali se istovremeno i nadam da smo naučili lekcije iz prošlosti. Ponekad mislim da je pravi razlog zašto nismo ponovo videli da neko koristi atomsku bombu, taj što je ona korišćena tokom Drugog svetskog rata.

Tada smo videli sve njene posledice i mislim da će biti teško da neki svetski lider opravda novu upotrebu atomske bombe. Zato mislim da je važno da pričamo priče o atomskoj bombi kako bi sačuvali sećanje na ljude koji su živeli u Hirošimi i Nagasakiju.

(A.Tašković - a.taskovic@telegraf.rs)