Dimitrijevići iz Taskovića oko kuće imaju blago: Nasledili u carstvo zumbula, a evo šta rade sa silnim cvećem

Brdo iznad porodične kuće Dušana i Slavice Dimitrijević iz sela Taskovići kod Gadžinog Hana svakog proleća poplavi od zumbula, zahvaljujući ljubavi prema cveću Dušanove majke Ljubice. Baka Ljubica je obožavala cveće, sadila ga je po čitavom dvorištu, a šezdesetih godina prošlog veka zumbulima je zasadila čitavo brdo tik iznad njihove porodične kuće. Iako je prošlo više 60 godina od kada je zasadila prve lukovice i dan danas cvetaju kao i prvih godina kada su posađeni.

Dušan kaže da zahvaljujući "mirisnom nasleđu" svakog proleća dopune svoj kućni budžet.

Preporučujemo

"Moja majka je uživala u cveću i kada bi došla sa njive prvo bi se njime bavila i zalivala ga, a onda radila sve druge kućne poslove. Ne znam kako je došlo do toga da počne da sadi zumbule, ali nakon što je zasadila prva dva reda, svake godine bi sadila još po neki red od lukovica iz prethodnih redova. Bila je baš uporna. Zbog problema sa zdravljem koje je imala, počeo sam da joj pomažem pa smo zajedno sadili. Ja bi napravio redove, a ona je stavljala lukovice", govori Dušan.

U početku, dodao je, njegova majka je prodavala zumbule, a onda je 1973. godine on to počeo da radi, jer je te godine kupio "škodu".

"Napunio bih kola velikim korpama sa vezama zumbula, parkirao bih se kod Sinagoge i otišao do nekadašnje Službe društenog knjigovstva (SDK-a). Tamo bih od šaltera do šaltera prodao celu jednu korpu. Posle bih otišao do Niške banke u centru grada, pa do Fonda za zdravstveno i socijalno osiguranje i Jugobanke i tamo bi prodao sve ostale vezice", priseća se naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, godinama je od prodaje zumbula plaćao registraciju kola, jer mu je registracija isticala baš u vreme kada je završavao prodaju.

"Vremenom se zumbul množio i bilo ga je puno da bi ga prodavao od šaltera do šaltera. Početkom 80-tih počeo sam da ga prodajem na glavnoj pijaci. Stao bi ujutru ispred ulaza i do podneva bi sve prodao. Nišlijke su čekale u redu da kupe vezicu, jer je to bio prvi zumbul koji bi se u proleće prodavao na pijaci. Posle sam ga prodavao na pijaci na Bulevaru Nemanjića, a od kad sam otišao u penziju prodajem ga na veliko prodavcima na bulevarskoj pijaci“, objasnio je Dušan.

On je kazao da nikada za vezice zumbula nije tražio puno para. Prošle godine ga je prodavao za 35 i 40 dinara, ove godine za 50 dinara.

"Uzmemo neki dinar, prošle godine nam je to bila još jedna penzija, ove godine ne. Novac mi nije najvažniji. Na prvom mestu mi je sećanje na majku. Ona je sadila zumbule i volela ih i zato ih mi sada beremo sa merakom. Brdo svakako ne možemo ni za šta drugo da iskoristimo. Posadili smo šljive između zumbula, ali se rod osuši i opadne svake godine, pa nam sada stabla koriste jedino da se za njih držimo tokom berbe", govori Dušan.

Prema rečima njegove supruge Slavice zumbuli ne zahtevaju okopavanje, kao ni zalivanje i prskanje, tako da praktično nemaju nikakva ulaganja u njih.

"Kada im se tokom leta osuše listovi suprug ih pokosi, jer pokosi i travu koja raste na brdu, i to je to. Ne okopavam ih jer su im lukovice veoma duboko u zemlju. Onima koji su prvi posađeni lukovice su se spustile sigurno 50 centimetra u zemlju iako je zemlja crvena i vrlo loša", izjavila Slavica.

Ona je kazala da je ove godine berba zumbula trajala vrlo kratko jer su se zbog sušnog proleća svi odjednom rascvetali, dok bi ih drugih godina brali nekoliko nedelja.

"Nije nam više lako da ih beremo jer smo oboje u godinama, ali beremo, beremo, pa sednemo i zavežemo vezice. Komšiluk dođe i pomogne nam. Drugih godina su naši zumbuli prvi cvetali u čitavom kraju, pa smo uspevali da ih sve prodamo", rekla je Slavica.

Ono što Dimitrijeviće već godinama čudi je to što se i na grobu baka Ljubice svakog proleća sve plavi od zumbula. Ne sećaju se da su ih tamo posadili, a ipak na grobu ima više od 100 korena zumbula.

(Telegraf.rs)