Par iz Srbije dočekao 60 godina braka, ovo je slika njegovog zadnjeg rođendana: Ćerka Biljana sad otkriva sve

Porodična fotografija sa 97. rođendana dekice sa mnoštvom nasmejanih lica oko sebe kao da podeli čoveka u sekundi. Jave se dva osećaja - lepo jer nije sam, ima ko da sa njim duva svećice, da ga obiđe, da mu starost učini lepom. I tužno - jer godine neumitno teku i polako više ne možeš da uživaš u svoj toj ljubavi i sreći koju si doživeo jer te starost melje iz dana u dan. Ovaj deka koji u skromnosti svoga doma sa svećicama zabodenim u štrudlu proslavlja svoj poslednji rođendan bio je nekada prva osoba koju ljudi zovu u pomoć. Davne 1959. godine bio je jedini lekar na tri sela, a do meštana je odlazio motorom uz pratnju svog vučjaka bilo da ga zovnu u po dana ili noći. Iako je bio pedijatar obavljao je poslove lekara opšte prakse, hirurga, kardiologa, psihijatra i babice.

Porodica dr Vojislava Pantića usitinu se čini divnom i osećajnom pa nisu dozvolili da neverovatnih 97 godina ovaj otac, deda i pradeda dočeka sam. Okupili su se ne sluteći da je to njihovo poslednje zajedničko okupljanje i da na svom sledećem rođendanu Vojislav više neće biti sa njima.

Preporučujemo

Vojislav je ipak, iza sebe izgradio jedan bogat život. Bogat ljudima, ljubavlju, bogat poštovanjem koje je uživao kao neko ko je bio prva ruka spasa, jedno vreme čak i kao jedini lekar na 3 sela.

- Mi smo uvek bili jedna mala složna neupadljiva porodica. Uvek smo se skupljali za svaki rođendan, ne samo očev već za rođendane svakog od nas. Za Slave, za Uskrse, Badnje večeri i Božićne i novogodišnje praznike. I uvek proslavljali samo u krugu porodice, bez pompe i sa puno ljubavi i radosti. Ja sam jedinica, oba roditelja su mi bili lekari. Otac je bio pedijatar. Iz Beograda ,gde sam rođena, otišli smo u nekad malo selo Lokve, kod Alibunara. Tamo je tata dobio prvo nameštenje. Bio je jedini lekar na tri sela - priča njegova ćerka Biljana.

Bilo da ga zovu noću ili danju Vojislav je imao uvek prijatelja koji ga je verno pratio na sve intervencije i pozive, to je bio njegov vučjak koji je trčkarao pored motora kojim se Vojislav odvozio do pacijenata.

- Te davne 1959. godine nije bilo ni telefona ni načina da se pozove Hitna pomoć ni automobila u selima već samo zaprežna kola. Tata je imao mali motor i pratnju našeg vučjaka, pogotovo noću kada bi ga hitno zvali. Najbliža bolnica je bila u Vršcu. Otac je, inače, rođen u malom selu kraj Vršca. U Lokvama je bio sve - i lekar opšte prakse i hirurg i kardiolog i psihijatar i babica. Selo ga je jako volelo, družio se sa meštanima, pozivali su nas na njihova slavlja. Znao je rumunski jezik što je njima mnogo značilo - priča Biljana sećajući se tih davnih ali nadasve lepih dana.

Odatle su se odselili kratko u Uljmu, a onda su 10 godina živeli u Banatskom Karlovcu, gde su Vojislav kao i njegova žena koja je takođe po struci lekar zajedno radili. Spokojan i srećan život nastavili su prelaskom u Novi Sad 1973. godine gde je Biljana osnovala svoju porodicu.

Njihova ćerka danas, ponosna na svoju decu i unuke, kaže: "Ljubav nas je održala. To je tajna svega. Ljubav i skromnost." I da, to je bila njihova tajna - ne novac, ne status, već ljubav koja se širila kroz njihov dom.

- Roditelji su mi bili srećni, a u braku su bili 60 godina. Krasila ih je dobrota, plemenitost, savesni, skromnost, nenametljivost. Bili su tihi i nadasve pravedni ljudi. U tom duhu su odgajali i mene, a dalje sam u tom duhu ja odgajala svoju decu. Majka je živela 91 godinu, otac - bez dva meseca - skoro 98 godina, a tajna njihove dugovečnosti je verovatno u ljubavi. Voleli smo se uvek kao porodica međusobno. Ljubav nas je održala. Skromnost je po nama uvek bila vrlina. I još uvek je - poručila je Biljana.

(Telegraf.rs)