Marija sa mužem otišla na izlet u Saharu, a završila nepokretna od vrata na dole: Ispovest posle jezivog udesa

Samo 500 metara delilo ih je od odredišta, a onda je nepažnja vozača mladom i zaljubljenom paru iz Srbije u trenu sasekla snove. Jedan okret vozača džipa u kojem su bili i parkirani auto nasred magistrale koji su pokušali potom da izbegnu, Mariji Milošević (41) i njenom mužu Ivanu promenili su život iz korena. 

Ovaj par iz Smedereva, pre tačno 11 godina odlučio je da ode na letovanje u Tunis. Drugi dan odmora seli su u kombi sa još tri para kako bi se provozali Saharom. Vozač je skretao pogled i često se okretao ka turistima, a brzina kojom su se kretali dostigla je preko 100 kilometara na čas. Odjednom osetili su naglo skretanje vozača u stranu...i mrak. Za Telegraf.rs, Ivan i Marija, za koju se tada molila čitava Srbija da preživi, pričaju svoju priču o kobnom julu 2014. godine.

Preporučujemo

Marija i Ivan, zajedno sa grupom turista, otisnuli su se u avanturu, ne sluteći da će im jedan trenutak nepovratno promeniti živote. Nesreća je došla iznenada, u treptaju oka, u pustinji koja je do malopre izgledala spokojno. Vozač džipa je skrenuo naglo, prekasno primetivši parkirani automobil. Udar, prevrtanje, tama. Kada su se oči ponovo otvorile, svet više nije bio isti.

- Mi smo otputovali u julu 2014. godine. To je bilo naše letovanje, a nesreća se, nažalost, dogodila drugog ili trećeg dana. Vraćali smo se sa izleta iz Sahare. Nas je bilo sedmoro u tom džipu, Ivan je sedeo napred, a vozač je vozio malo brže i često se okretao ka nama koji smo sedeli pozadi. U jednom trenutku je naglo skrenuo, ali nije video automobil koji je bio parkiran nasred puta verovatno se pokvario ili ostao bez goriva. Nesreća se dogodila na magistralnom putu. Prilikom prevrtanja zadobila sam tešku povredu - prelom vrata, odnosno trećeg i četvrtog vratnog pršljena. Ivan je imao višestruki otvoren prelom ruke. Ostali su prošli sa lakšim povredama. Od tada mi je ta nesreća ostavila trajne posledice - kvadriplegiju i razne komplikacije. Ne samo što sam nepokretna od vrata nadole, već imam i druge zdravstvene probleme. Bila sam dugo na respiratoru, jer pluća nisu radila. Nisam mogla ni da gutam ni da govorim, pa sam oko pet-šest meseci provela na respiratoru - priseća se Marija kobnog trenutka koji se dogodio samo 500 metara pre nego što su trebali da stignu na odredište.

Ivan se priseća da je tada imao želju da provoza džip i da je u rukama držao novac koji je želeo da ponudi vozaču kako bi mu prepustio volan, ali se samo pola minuta pre nesreće ipak predomislio.

- On je vozio izuzetno brzo i, prema nekom osećaju, bih ga opomenuo da uspori, ali sam pomislio: "Ipak, to je njemu ko zna koji put da vozi turiste tuda i iskusan je". Čak mi se javila i želja da ga zamolim da mi prepusti volan kako bih provozao džip, ali sam se u poslednjem trenutku predomislio zbog drugih putnika, jer nisam znao kako bi to protumačili. Samo pola minuta nakon toga dogodila se nesreća - priseća se Ivan koji u nesreći zadobija višestruke otvorene prelome ruke.

Nakon bolnice u Tunisu, Mariju prevoze u Srbiju, gde se i događa najvažniji deo rehabilitacije.

- U Tunisu sam bila mesec i po dana. Ivan je takođe bio u bolnici, pa je prvo lečenje obavljeno tamo, u njihovoj klinici. Nakon toga prebačeni smo u Srbiju, gde sam provela sedam-osam meseci. Najvažniji deo rehabilitacije dogodio se kada su me skinuli sa respiratora, jer su pluća počela da funkcionišu. Prvobitne prognoze nisu bile optimistične. Govorili su da možda neću preživeti ili da nikada neću moći da dišem i gutam samostalno. Međutim, srećom, moj nerv za disanje bio je bio očuvan. Kada su lekari to primetili, počeli su da rade sa mnom na vežbama disanja, što je bio jedan od najtežih delova rehabilitacije - priča Marija.

Istinu o svom stanju i poverdama koje je zadobila rekao joj je Ivan, ali to nije shvatala ozbiljno.

- Ivan mi je rekao istinu nekoliko dana nakon mog buđenja iz operacije. Međutim, bila sam u stanju šoka i nisam to u potpunosti shvatala ozbiljno. Bila sam zahvalna što sam preživela i mislila da ću samo neko vreme provesti u bolnici, a onda se vratiti kući. Ivan mi je govorio da će mi uraditi traheostomu i da neću moći da pomeram ruke i noge, ali to nisam mogla da prihvatim. Tek posle dva-tri meseca počela sam da razumem ozbiljnost svoje situacije - priča Marija kroz prisećanje trenutka kada je shvatila ozbiljnost svog stanja.

- Sećam se jednog trenutka ovde u bolnici koji me je potpuno osvestio. Sestra mi je donela ručak i podigla mi uzglavlje da bih mogla da jedem. U tom trenutku desio se hitan prijem pacijenta, pa su svi medicinski radnici potrčali da pomognu. Sestra je u žurbi ostavila poslužavnik sa hranom na meni i otišla. Gledala sam taj poslužavnik i shvatila da ne mogu ni da se nahranim sama. Tek tada sam u potpunosti postala svesna težine svoje situacije - priča Marija.

Vremenom je, kako kaže, prošla kroz različite faze - od šoka i neverice, preko besa i tuge, do prihvatanja.

Za sve to vreme Ivan ja Mariju posećivao, a njihova komunikacija odvijala se samo očima.

- Nisam mnogo razmišljao o negativnim stvarima, već sam se fokusirao na rešavanje problema. Bio sam svestan situacije jer sam i ranije imao iskustva sa sličnim povredama, pa sam znao šta nas čeka. Kada je Marija postala svesna, komunicirali smo očima. Ja bih joj izgovarao azbuku, a ona bi zatvarala oči kada bih došao do željenog slova. Tako smo sklapali rečenice - prisećaju se.

Rečenica koja je Mariju motivisala, pored porodice i prijatelja koji su bili uz nju, jeste kada joj je Ivan rekao "Najvažnije je da sačuvaš zdrav razum", a od tada do danas Marija je pokazala da njena snaga nije u pokretima tela, već u pokretima duha. Njen život nije stao onog dana kada se džip prevrnuo. Samo je dobio novi pravac, teži, ali ne i nemoguć. Danas Marija prevodi knjige i radi za računarom.

- Veći deo dana provodim radeći. Bavim se prevođenjem i radim za kompjuterom. Pored toga, imam terapije i vežbe koje su neophodne za moje zdravlje. U slobodno vreme volim da čitam, slušam muziku, gledam filmove ili serije i sakupljam Barbike. Moji dani su ispunjeni obavezama, ali trudim se da pronađem vreme i za stvari u kojima uživam. Najvažnija je podrška porodice i prijatelja. Teško je sve ovo pregurati sam. Takođe, važno je prihvatiti realnost i fokusirati se na ono što može da se poboljša. Ne možemo se vratiti unazad, ali možemo pronaći motivaciju za dalje. Svako mora pronaći nešto što ga pokreće – bilo da je to ljubav prema nekome, želja za napretkom ili čak neka sitnica koja donosi radost. Najvažnije je ne odustati i sačuvati zdrav razum - poručila je Marija, koja danas oko sebe ima tri asistenstkinje koje vode računa o njenoj nezi i sa kojima provodi najviše vremena. 

Ipak, fotografije sa tog odmora, kao i snimak na kojem je deo vožnje koja im je promenila živote, nikada nisu pogledali i sve su ostavili u jednoj sobi iz koje ne žele da to izađe.

Ovo je snimak kobne vožnje koja se završila nesrećom,a koji su snimili turisti koji su se vozili sa Marijom i Ivanom:

Poruka koju ova priča nosi je jasna - život nas ne pita da li smo spremni za ono što donosi. On nas lomi, iskušava, baca u beznađe, ali na nama je da pronađemo razlog da ustanemo, makar i samo u mislima.

(Telegraf.rs)